Predstavljanje knjige Najdraža jedina moja Dragana Jaševskog // Četvrtak 20. septembar u 19:00 – 21:00 u Knjižari Most

Kako je jedno ljubavno pismo inspirisalo autora da napiše istorijski roman? Šta je Ivo Lola Ribar u tom pismu napisao svojoj velikoj ljubavi Slobodi Trajković? Koliko su događaji opisani u ovoj knjizi bliski stvarnosti, a u kojoj meri su izmišljeni?

U četvrtak uveče družićemo se sa autorom knjige „Najdraža jedina moja“, pripovedačem, prevodiocem i humanistom, Draganom Jaševskim. Više o njegovom radu pogledajte na piščevoj zvaničnoj stranici: ovde

O romanu „Najdraža jedina moja“
„Ova inspirativna i potresna priča prikazuje događaje u kapituliranoj srpskoj državi koja aučestvuje u nemačkoj politici odmazde i zastrašivanja, zvnoj sto za jednoga, zbog čije su primene ljudi postajali taoci i žrtve, iako sami ništa nisu uradili.
Čitaocu se nudi spektar snažnih osećanja ljudi koji pokušavaju da shvate sebe i druge kroz lične drame koje im se iznenada događaju, a za koje ih život nije prirpemio. Veoma živo je prikazana odbrana za nepostojeći zločin i emocionalno iscrpljivanje heroine zbog ljubavi prema jednom čoveku, te pokušaj da se iskoristi njen očaj da izda svog lljubavnika i bude upletena u igre obmane, laži i samozavaravanja, slučajnosti i manipulacije.
Autor daje počast hrabroj, nesrećnoj generaciji kojoj je žrtvovanje za svoja ubeđenja i druge ljlude bilo visoko na listi moralnog inventara. Iako nije ideološki obojena, ova priča je njegovlični doprinos borbi protiv negiranja veze fašista i njihovih kolaboracionisa. On diže glas u ime onih koji, zbog svoje tragične sudbine, ne mogu ništa da kažu.“

O ovom dogadjaju možete videti i na Facebook stranici @ Knjižara Most ili na linku ovde

Vidimo se u Knjižari Most!

Advertisements

Lenu i Lila osvojile svet; ko zna, zna; a ko ne zna, brzo u Knjižaru Most da sazna

IMG_4060
prvi deo

Mnogima je već poznata čuvena Napuljska priča o Eleni i Lili.
Ovog meseca toj priči došao je kraj, objavom poslednjeg, četvrtog dela,
„Priča o izgubljenoj devojčici“, (prva slika), koju su verni fanovi nestrpljivo čekali. Ono što možda ne znate ( a sigurno znate) je da HBO u oktobru izbacuje seriju o našim glavnim junakinjama koje su osvojile svet. Sa ovom dobrom vešću, svi kod nas u knjižaru po četvrti deo, da ga pročitate pre nego što izađe i na malim ekranima.

IMG_4061
drugi deo

U slučaju da ste, nažalost, jedni od onih koji se nisu upoznali sa ove dve dame i njihovom pričom, ne očajavajte, još uvek nije kasno. Kod nas su sva četiri dela, dobro zbrinuta i čekaju vas.
Kratak opis zašto biste trebali da se odlučite na njih :
Jednostavno je ovaj serijal Napuljskih priča knjiga/e godine, ispraćena u ogromnom broju, ne samo zbog prevelikog uzbuđenja od strane svih, već i zato što je priča fenomenalno upakovana. Sve u jednoj knjizi, onako čitljivo, uzbudljivo i dirljivo. Mislim da se u ovim romani svako može pronaći u jednom od likova, i ne samo to, nego i proživeti ih sa njima isto. Rečenice vuku jedna drugu, i stranica za stranicom leti pri čitanju. Ovo je jedna priča o životu i svim njegovima oblicima, smeštena u prelepoj Italiji, 60tih i 70tih godina, i jedna je od onih koje se ne zaboravljaju i kojima se vraćamo za lekcije i savete, i koju nikad ne prestajemo da preporučujemo.
Ovo je Lenina i Lilina priča, koja bi trebala da bude klasik našeg doba.

IMG_4064
treći deo

Nemam ništa više da dodam, osim, da od srca, iskreno, preporučujem svakome ove knjige. 

Gde se čita najbolje, i ostale priče iz grada:

Dok se vozimo: 

Ušla sam u autobus, platila kartu i popela se gore u zadnje deo, gde sam ugledala slobodno mesto. Prekoputa mene sedi slatka mlada devojka,  rekla bih da ide u srednju školu. Nosi neku lepu cvetnu haljinicu, a u ruci drži knjigu i čita je zaneseno. I u mojoj torbi je knjiga, i odmah razmišljam da je i ja izvadim, ali mi situacija u busu odvlači pažnju. Posmatram lica, neka mladja, neka starija (preovlađuju starija), i upoređujem ih.
Ko čita, a ko priča i zna on najbolje.
Čitaju mlada lica- devojka gorepomenuta, dečko u šaragama, sa slušalicama, još jedna devojka, ona čita magazin i čita jedna žena papire koje potpisuje. Druga lica glasno govore, i svi mogu jasno da ih čuju. Ta starija lica, pričaju tako o mladima, kako odlaze, kako su ovakvi, kako je zbog njih ovako, i neke teme meni bezvezne i nisu vredne pominjanja. Nasmejem se ja gospodinu do mene što to priča baki do njega, vratim knjigu u torbu i izlazim iz autobusa. Moj savet im je da i oni ponesu neku knjigu, pa da čitaju.
A u autobusu/prevozu je stvarno strava čitati, pogotovo ako tokom dana možda i ne stižete – eto idealne prilike.

IMG_3848

 

Dok čekamo:

Jasno mi je da sam možda jedna od retkih koja večito vuče knjigu u torbi, ali saslušajte me, ideja nije naivna.
Imala sam dogovor sa drugaricom pre koji dan da se nadjemo kod Dunavskog parka. E, sad, ja uglavnom nalazim, meni vrlo drage, drugarice koje vole da kasne. Možda i ne vole da kasne, ali kasne, uvek kasne. Našla sa se nekako u nekom krugu ljudi, koji izgleda, isto čekaju drugare i drugarice koji kasne. Nasmejem se toj činjenici i odmah sedam i vadim knjigu, jer je ovo već uobičajena scena i proces. Deca i psi mi odvlače pažnju na trenutke, jer su preslatki, i vidim ostale prijatelje što čekaju kako kruže oko svoje ose, cupkaju, proveravaju telefon svakih 6 sekundi i zuje, ne znaju šta će sa sobom. Njih nekoliko ima internet pa se malo zabavljaju, ali brzo i na instagramu nestane stvari da se gleda. Pomislim, pa i na telefonu može da se čita, no dobro. Jedina sam, nažalost, koja pametno ubija vreme čekajući i izuzetno mi je drago zbog toga. Prođoše mi 15 strana u sekundi i eto mi drugarice da je izgrlim, izljubim i krenusmo dalje putem. Ostadoše ostali da čekaju, bez knjige, bez časopisa, stripa, bez ičega…
Sad vam je jasno zašto mi ideja nije loša.

IMG_3847

 

Uz predah:

Najveći gušt mi je kada nakon mnogosati rada, napravim kafu i otvorim knjigu. Uglavnom to bude na pola posla, kad osetim da mi koncentracija opada i vreme je za promenu tempa, pre nego što se ponovo vratim poslu. Nema boljeg preseka stanja nego uz knjigu. Bilo da stignem da pročitam 5 strana ili 25, nije mi toliko bitno, koliko prija ludoj glavi koja se sva smuši i umori i očajno joj zatreba neki restart. Neki kažu da treba ustati i prošetati ili se istegnuti, i to nije loše, ali bez kafe i knjige kao da se nisam ni odmorila. Probajte i videćete da je super.

IMG_3841 (1)

 

U Knjižari Most:

A najbolje se čita kod nas, u knjižari, bilo na stepenicama ili u nekom od naših udobnih kutaka – dobra knjiga i atmosfera je zagarantovana. Mi ovde volimo da puštamo apsolutno ‘cool’ muziku, pijuckamo dobru kafu, uz hladnu limunadu, ćaskamo međusobno, a i sa vama, beskrajno razgovaramo o knjigama, i dobrim filmovima, i uživamo u magiji ovog našem prostora u podrumu među knjiga.. Nema lepšeg. Ako ne verujete, dođite i uverite se i sami 🙂

IMG_3844Jedna mala preporuka

IMG_3699Najbolje priče zaista jesu u Knjižari Most ,

 

Vidimo se!

 

 

O knjižari koja preskače reke i gradi mostove svakog dana od 10:00 časova

Jedna mirna sreda u gradu Novom Sadu, oko 9 sati je. Avgustovsko leto zuji još uvek, ne da se kraju, i svima se to, čini mi se, izuzetno sviđa. Koračam Zmaj Jovinom, a sa mnom i ostali. Po koji ulični svirač tu i tamo, ulepšava vazduh pesmom, a na nebu Sunce lepo greje, taman onoliko koliko je dovoljno da se lepo diše. U cegeru nosim Priču o onima koji odlaze i o onima koji ostaju Elene Ferante i jedan mali čokoladni kroasan iz Hleb i Kifle, dok mi ključ od Knjižare Most zvecka u ruci.
Hodam, hodam, hodam, i zastajem kod Prolaza Milana Mladenovića, pasaž pod brojem 22, tačno preko puta ulice Svetozara Miletića, u samom srcu grada. Na ulazu mi se već smešak stvara, čim vidim bundevice-lampice koje vise iznad kafića Mamut. Prolazim, sa leve strane mi, Sterijino pozorje, i skrećem levo. Dočekaju me uvek dva tri bicikla, čiji je jedan od Tostera. Javljam se svima koji me poznaju i tek tada, konačno, okrećem se ka našim plavim, prelepim vratima i otključavam ih. Dan je zvanično počeo.
Silazim niz šarene stepinice u more knjiga, gde me njihov miris opija. Palim sva svetla, kompijuter i muziku za dušu – sve je spremno.
Police jedna za drugom, zaredjane, pune raznih naslova. Stripovi, poklon knjige, kuvari, rečnici, putopisi, biografije, drame, film, muzika, psihologija, umetnost, strana beletristika, domaća beletristika, knjige na engleskom, dečje knjige i knjige za tinejdžere, poezija, istorija, naučna i epska fantastika, sociologija, filozofija, istorija, sport, religija, časopisi, knjige na akciji, knjige o Novom Sadu, Prometejeve knjige, razglednice, cegeri, magneti i nasmejana teglica, svi poređani, uzbuđeni, i čekaju. Čekaju radoznale, čekaju ljubitelje, čekaju voljne, čekaju turiste, čekaju baš vas da ih izaberete. Da krenete, Knjige i Vi zajedno u svet, zajedno preko reka i zajedno u dimenzije i svetove, ostavljajući za sobom neki prah ispunjenosti, sličan onom kao kad se zaljubite.
Nežni džez svira, kafa miriše,
Knjige šuškaju, ćaskaju, i čekaju vas, a ja ih čuvam dok ne dođete.

Letu nije kraj, a ni letnjem štivu

Možda ovaj poslednji deo avgusta nagoveštava neki kraj leta, ali ja se ne bih složila sa njim. Leto i te kako još ima da traje, a sa njim i moje letnje štivo i preporuke. Topli dani su sve topliji i odlazak na more se podrazumeva i u septembru. U tom slučaju, za letnje pobornike i one malo entuzijastičnije u ovom ubeđenju da leto tek počinje, nudim razne naslove, kako teže tako i lakše, da se strpaju u torbak i ponesu na plažu, bazen, park ili možda najbolje rešenje – da ih na našim lepim stepenicama prelistate i pronadjete letnju avanturu bez odlaska iz grada.

IMG_3574Jedno teže štivo, za razvijanje vijuga i za podržavanje drage nam Virdžinije

 

IMG_3573
Bez greške, ovu knjigu treba bar jednom da pročitate, ako ne i sedam puta

 

IMG_3572Komo je za svaku priliku, a ponajviše za morsku, zato obavezno po kopiju i u torbak, za lagano čitanje uz hladan nes i limunadu

 

IMG_3570
Ako ćete se opredeliti za ovaj naslov onda prvo kupite i prva dva dela, a odmah i treći, i sve u paketu ponesite sa sobom, i nakon čitanja dodjite da mi se zahvalite, jer neću vas slagati kada kažem da su ove knjige nešto najbolje što nam se desilo u novijoj književnosti

 

IMG_3576 (1)
Za mladje a i starije, malo fanstastike i nauke i misterije, ima svega u ovom prvom delu Iluminae fajlova, i jedno je mnogo interesantno štivo; niste ovako nešto sreli pre, samo da znate

 

IMG_3575
Bez dobrog klasika ni na pijacu, pa tako ovog leta prihvatite se ljupke Džejn Ejr koja bez greške obara generaciju za generacijom sa nogu

 

IMG_3571

A ova knjiga ide uz svaku predhodnu, i obavezna je, a i da je ponesete i poklonite svakom ko vam je drag, jer je predivna. Hvala Vitomirki na novom talasu poezije u našoj zemlji Srbiji

 

Karlovačka Pivara bez piva

Nikada mi nije bilo jasno zašto je Pivara nazvana Pivara, te sam uvek pretpostavljala da ima veze sa nekim pivom. U početku sam mislila da cu naići na pivnicu, na radnike kako sede ispred i piju pivo za vreme pauze. Dugo sam je tražila, ali i dalje ni traga ni glasa od nje. Smatrala sam da su je verovatno sakrili negde između kuća kako ne bi pravila gužvu i buku.
Ima jedna bandera, znate, na kojoj piše Pivara. Ja sam,po logici, smatrala da je tu njen početak,te sam uvek ljudima davala do znanja da su sada stupili na teritoriju Pivare. Čini mi se da su crvena slova ispisana na žutoj površini, ili su žuta slova na crvenoj površini, hm? U svakom slučaju, ta bandera je za mene bila granica, kao što i država ima granicu. Pivara je dosta prometna,znate, svakakvi ljudi tuda prolaze. Pored tog znaka ima jedna prodavnica, koja snadbeva celu Pivaru, u svim hitnim slučajevima; najviše decu, kad im padne šećer, ali i to je hitan slučaj, zar ne? E, mi tu prodavnicu zovemo Šarac, ali ja mislim da se ne zove tako. Ima neko ime, ali niko ga ne koristi. Leta su na Pivari baš vruća i tada idemo po sladoled najmanje tri puta na dan. Uglavnom smo imali pare samo za one ledene, znate, ali mi deca te najviše i volimo. Od te prodavnice, put ide nizbro, sve do vulkanizera. Nije to neki veliki nagib, ali dovoljan je da uvek siđemo sa bicikla i guramo ga do prodavnice. A još ako bi neko nekoga vozio na šipki, e tek tada ne bismo mogli da uzguramo.  Jaoj, taj jedan minut guranja uvek nam se činio kao večnost; ona vrućina, a mi željni sladoleda! Kada bih objašnjavala ljudima gde živim, uvek bih obavezno rekla, kod vulkanizera skeni levo u onu uličicu. Ima dole, niz glavni put, još jedno skretanje, kojim je verovatno i lakše, ali ne, ja sam uvek insistirala da skrenu levo kod vulkanizera. Tu kreće “glavna“ ulica na Pivari – Jakova Orfelina.
Na kraju te ulice nalazio se čardak. Pored njega je sazidan stepenik i na njemu smo sedeli. Pre čardaka se nalazio jedan kanal i uvek smo morali da ga preskačemo. Nikada nisam bila sigurna kuda on vodi, ali išao je čak i ispod ulice.Nikada nije imao vode u sebi, ali je večito gutao naše lopte. Sećam se, jednom, bila nam je to poslednja lopta i izuzetno smo pazili da nam ne ode u kanal, ali, eto, kao za inat što smo pazili, skotrljala se i nestala. Dugo smo se prepirali ko će po nju, jer niko nije imao hrabrosti da se zavuče u tu rupu. Mislim, ko zna šta sve tamo ispod ima? Bila je tako mračna, crna i strašna. Jeste da je duga svega par koraka, ali nama deci je i to dovoljno. Jednom sam se igrala teniskom lopticom kad mi je upala u kanal. Stajala sam tamo, sakupljajući hrabrost, ali što duže čekaš, to je još gore. Počela sam da čujem neke zvukove, i da zamišljam velike paukove, slične onima iz
Harija Potera, znate? Pobegla sam kući i nikada je nisam izvukla.
A čega se sve taj čardak naslušao i nagleda, niko ne bi ni pomislio da se u jednoj nevažnoj uličici može nešto dešavati.Leti je bilo najuzbudljivije, tada smo na raspustu i mrak pada kasnije. Bilo bi oko čardaka od onih od par meseci do onih na štakama. Ali deca su uvek vladala. Moja kuća je bila tik preko puta čardaka; ne na sredini – na sedini su bili moji najbolji drug i drugarica, zapravo nisu ni oni bili na sredini, na sredini su bili neki drugi ljudi, ali u svakom slučaju bio mi je preko puta. Kasnije kad sam se preselila Gore, kako smo mi to mesto zvali – a to Gore je bilo kao neko novo naselje, sa par kuća među šumom i livadama, čardak mi je postao jako daleko; iako je bilo svega minut udaljeno i samo malo podignuto na brdo,i bilo je i dalje na Pivari.
Gore smo otkrili i Indijance. U brdu, iznad moje kuće, nalazila se jedna zatvorena šumica. Sa jedne strane su neki ljudi držali pčele, a sa druge je bila neka njiva. Na sredini su živeli Indijanci. Dok sam čekala da dodju ostali, da bismo išli da ih špijuniramo, uvek bih razmišljala kako bi bilo kul kad bismo se sprijateljili s njima. Ali svi su uvek bili previše uplašeni da bi im prišli, i niko se nije usuđivao da probije led. Jedino nam je bilo preostalo da ih špijuniramo i bili smo dobri u tome. Samo su nas jednom zamalo uhvatili,ali za to nismo bili mi krivi nego jedan novi klinac koji je isto hteo da ih vidi. Nije bio dovoljno spretan kada smo se provlačili kroz žbunje i stalno je gunđao kako smo mogli da idemo normalnim putem i tada se zakačio za trnje i počeo da plače. Jedva smo ga bili izvukli, i još smo morali da trčimo noseći ga u rukama, jer se bio zacenio od plača. Više mu nikada nismo dali da ide sa nama. Šta bi bilo da su nas uhvatili?
Zimi smo se igrali na tom brdu koje je delilo Gore od Pivare. Tu nam je bilo najstrmije i tu smo pravili najbolje staze. Tu se nalazilo i nešto ograđeno ciglama i daskama, niko zapravo nije znao šta je to. Ali svi smo se plašili. Oko tog mesta je bila žica, ali su je psi većim delom raskomadali. Ponekad smo se zavlačili i pravili da smo u nekom hororu, ali brzo bismo pobegli, jer kad bi vetar zanjihao one ogolele grane pod crnim nebom, nije nam bilo svejedno. I uvek se čulo neko fijukanje iznutra i šuškanje oko te šupe. Mada to je verovatno bio samo vetar, ali, verujte mi, nije se tako činilo onih decembarskih večeri. Na kraju ulice, što je u stvari bio početak, jer kada ideš od onog znaka
Pivara i skreneš levo kod vulkanizera, ulaziš u ulicu i tu je početak; ali ako ulaziš iz Novog Sada u Pivaru, taj početak je u stvari kraj ulice, tako da je sve to vrlo zbunjujuće. U svakom slučaju, mi smo taj deo zvali Na kraju ulice. Par kuća je imalo blagi nagib pri ulazu u dvorišta i tu smo vozili rolere i bicikle. Pravili smo se da smo da jurimo kriminalce, a uglavnom smo se takmičili ko će brže da preleti preko jednog od nagiba. Tu se nalazila i jedna travnata površina sa mnogo tratinčica. E tu smo pravili venčiće i kitili se. Prvo bismo otišli u Šarac i opremili se slatkišima, a onda bismo seli na travu i pravili venčiće. A često smo tu dolazili i da prevrćemo karte,ali dečaci su uvek bili bolji u tome.
Na drugom kraju ulice smo se igrali klikerima; zato što je tu ispred jedne kuće bila zemljana površina i mogli smo da kopamo rupice. Tu smo takođe pravili
policajke biciklima, jer je put bio uvek od peska i zemlje. Mnogo smo padali i gulili kolena, ali važno je da smo mogli da se hvalimo kako smo napravili policajku. A kada je bila kiša, iznad čardaka, ulica je bila malo u rupama i stvarale su se barice. E tu smo kvasili obuću. Naša Pivara imala je sve i bila je baš velika. Nismo mogli ni da zamislimo da postoji nešto bolje od Pivare. Kasnije smo odrasli, i sve je nekako nestalo u onom kanalčiću. Bezveze je kada se stvari promene. Lepša je igra. 

Sara Žaba

 

Knjiga i kafa

Knjiga i kafa, coffee and books, book + coffee… kada ove reči ukucate u pretraživač, pojavljuje se pregršt dopadljivih fotografija, vešto osmišljenih da izazovu urgentnu potrebu za smeštanjem u neki udoban kutak nad knjigom.DSC00389.JPG

Objavljivali smo ih i mi na našem blogu i društvenim mrežama, jer ima nešto inspirišuće u sceni u kojoj su šoljica sa toplim, gorkim napitkom i položena knjiga, spremna da je otvorite.20171030_095041-2

I knjiga i kafa asocijacije su na pauze, na odmor, predah… I često su nam baš takve male i gotovo besplatne stvari dovoljne da preguramo težak ili sumoran dan. Pucketava džezva na ringli kao nagoveštaj onoga što dolazi, odmah zatim oštar i prijatan miris pržene kafe i na kraju slivanje vruće smeđe tečnosti niz zidove omiljene šolje.

jastreb

Mi u knjižari Most, pored toga što imamo udobne fotelje i sofe, kuvamo domaću kafu našim gostima i puštamo im tihu i prijatnu muziku 🙂 Sve je više i onih među vama koje će obradovati činjenica da u knjižari pušenje nije dozvoljeno, kao i da su kućni ljubimci uvek dobrodošli.

A dobrodošli ste i vi na knjigu i kafu!

Međunarodni dan nezavisnih knjižara

IBD-final-logo.jpg

Pre nekoliko je godina udruženje Northern California Independent Booksellers Association, podstaknuto uspehom Record Store Daya, odlučilo da pokrene u Kaliforniji Dan nezavisnih knjižara (Independent Bookstore Day). Dan je prvi put obeležen 2. maja 2014. godine, a već je tada postojala ambicija da se obeležavanje ovog dana podigne na nacionalni nivo.

Na prošlogodišnjoj nacionalnoj proslavi učestvovalo je 365 knjižara, 7 izdavača i 65 autora, na hiljade ljudi je bilo u organizaciji, a za tu priliku štampane su i ekskluzivne publikacije. Širom Sjedinjenih država postoji oko 2000 nezavisnih knjižara, a organizatorima je cilj da se u budućnosti sve one uključe u obeležavanje ovog dana.

Iako je najvidljivija razlika između velikih knjižarskih lanaca i nezavisnih knjižara koje nisu u vlasništvu izdavačkih kuća ipak u SAD, i kod nas se već nekoliko godina unazad može primetiti monopol u trgovini knjigama. Knjige manjih izdavača skrajnute su na policama u ovim knjižarama koje više podsećaju na hladne supermarkete i prodavnice svega i svačega, a manje na mesta sa mirnom atmosferom gde možete odvojiti vreme da se udobno smestite u fotelju, popijete kafu ili čaj, prelistate knjigu ili o njoj razgovarate sa knjižarem.

Nemojte zaboraviti kada sledeći put budete krenuli da kupite nešto za čitanje, da samo od vas zavisi opstanak neke male knjižare.

U vinu je istina (a ima nešto i u knjigama)

Kad stigne februar sa svojim varljivim vremenom – očekujemo hladnoću i sneg, ali često prevari – postane nam jasno zašto je baš tada dan ljubavi i zaljubljenih. Sve su ljubavi baš takve – neočekivane, varljive, ali i lepe kao i ovaj zimski mesec; od sebe daju samo odsjaj, i traže da se nastave (valjda je zato i mesec tako kratak).

Sve ovo zvuči pomalo knjiški; ne možemo tome pomoći jer to i jeste istina – najčešća tema poezije i proze jeste ljubav; a svaku ljubavnu sagu prati vino, taj Dionis, Valentin, Trifun i donosi istinu, u čaši i u knjizi.

Najbolji spoj – zna se – knjižara je MOST.

Na sve knjige dajemo popust i poklanjamo vam čašu vina, pa da dođemo do ljubavi i istine. Uzdravlje!

Snapseed (1)

 

J kao jastreb

jastreb

Dragi naši, u prethodnom postu smo najavili još jedan novitet u našoj, sve uzburkanijoj, Reci. I to se konačno i desilo.

J kao Jastreb, višestruko nagrađivane engleske autorke Helen Mekdonald, stigla je i kod nas – još je topla.

Kad imate takvu knjigu u rukama i kad je pročitate prosto se zapitate šta sad?, jer ostavlja toliki utisak da se reči teško mogu pronaći, a još teže posložiti u nekakve rečenice koje bi uspele dočarati ono što ostane u vama posle čitanja.

Kako bi to kritičar Njujork Tajmsa rekao, na nekim delovima se prosto krvari, ali na najisceljujućiji (reč pomalo izmišljena) mogući način. Dubine u koje vas ovi memoari vode su nepregledne i kako su misli opasna poljana ograđena šumom, e – ovde se zalazi i u tu šumu, gustu da jedva se vidi, ali kad bljesne, onda je bljesnulo!

Priča prati Helen koja prolazi kroz sve moguće faze tugovanja, nakon smrti svog oca i, kako tuga često biva veoma divlje osećanje, odlučuje da se uhvati u koštac sa pripitomljavanjem jastreba.

„Jastrebica je bila vatra koja je spržila moju bol. Kod nje nije bilo ni žaljenja ni tuge. Ni prošlosti ni sadašnjosti. Živela je samo u sadašnjem trenutku i to je bilo moje utočište. Moj beg od smrti bio je na njenim prugastim, lepršavim krilima.“

Iz knjige J kao jastreb

 

Iznenađujuće su sličnosti divlje ptice koja želi biti slobodna i čoveka koji želi da se oslobodi. Čega? – zapravo svega što ne da da se diše: tuge, bola, društvenih konvencija, površnih odnosa, a na posletku – samih sebe.

Daljine, divljine i predivni prostori kroz koje gazimo prateći Helen i njenu pticu, prolazeći kroz najzelenije predele Engleske, dozvoljavaju nam da osetimo svu silinu sveta koncentrisanu baš u zamahu krila divlje jastrebice Mejbel, i bez razmišljanja joj se prepustimo da nas vatrom svoje krvi oslobodi.

Zahvalnost, to je ono što se prvo oseti nakon čitanja. A biće vam jasno i zašto kad je pročitate.

Do sledećeg noviteta – čitajte Jastreba i neka on čita vas.