Ono što se više ne piše

Čini se da su sa dolaskom 21. veka izumrla pisma, bar u onoj svojoj tradicionalnoj formi: na papiru, u koverti, na koverti marka, na poleđini adresa pošiljaoca. S druge strane, čini se da nikad nije bilo više objavljenih pisama i prepiski. Ne pamtim kada sam poslednji put napisla pismo, ali zato ih čitam naveliko. I to ne makar kakva pisma, već ona koja su iza sebe ostavili najveći.

Kako je tema preobimna, odlučila sam da vam malo po malo predstavljam čuvena pisma. Danas ću vam pisati o dva pisca i dve ljubavne priče, naoko potpuno različite.

Franc Kafka i Milena Jesenska upoznali su se u oktobru 1919. godine a sreli se svega nekoliko puta posle toga. Ipak, to je bila jedna od najstrastvenijih ljubavi dvadesetog veka. Iz njihove dvogodišnje prepiske nastala je i knjiga Pisma Mileni koja se čita gotovo poput ljubavnog romana. U Kafkinoj se svakoj rečenici oseća opčinjenost Milenom, kao i književna nadahnutost koju je ona očigledno budila u njemu. Čini se da je tridesetogodišnji Kafka postao zavistan od Mileninih pisama koja u njemu bude čulnu i stvaralačku strast. Možda baš zato Kafka često odluta i u patetiku, te Mileni piše o svojim zdravstvenim nedaćama: grudobolji i nesanici. Bolećivog Franca dodatno je potresalo što voljenoj, ali udatoj Mileni ne može da piše otvoreno i bez bojazni da će neko otkriti njegova pisma. Nakon dve godine razmenjivanja pisama punih strasti, Kafka odlučuje da prekine prepisku jer shvata da njih dvoje nikada neće moći da budu zajedno:

   Malo ima izvesnih stvari, ali među njih spada i ta da nas dvoje nikad nećemo živeti zajedno, u istom stanu, jedno uz drugo, za istim stolom, nikad, čak ni u istom gradu. Skoro bih rekao da mi se to čini toliko izvesno kao što je izvesno da sutra ujutru neću ustati i neću otići u kancelariju.

I tako je okončana jedna od najuzbudljivijih ljubavnih prepiski:

  Nema zakona koji bi zabranjivao da Ti opet pišem i da Ti zahvalim na tom pismu u kome se možda nalazi najlepše što si mogla da mi napišeš, reči: „Ja znam da me Ti…” Ali inače se već odavno slažeš sa mnom da sad više ne treba jedno drugom da pišemo; samo je slučaj što sam upravo ja to prvi rekao, isto tako se moglo desiti da Ti to kažeš. A pošto mislimo isto, nije potrebno objašnjenje, zašto je bolje da ne pišemo.

Više o velikoj ljubavi Franca Kafke pročitajte u Politikinom zabavniku.

Mihail Afanasijevič Bulgakov upoznao je Jelenu Sergejevnu Šilovsku krajem 1929. godine. Ona se tada zaklela da neće izlaziti iz kuće, odgovarati na njegove pozive niti primiti makar i jedno njegovo pismo. Nakon godinu i po dana Jelena je izašla iz kuće i srela, ni manje ni više, Bulgakova! Bila je to ljubav takva da je Jelena ubrzo napustila muža i svoja dva sina da bi postala treća žena Mihaila Bulgakova, proganjanog, zabranjenog i siromašnog pisca.

Bulgakovljeva pisma koja su objavljena u knjizi jednostavnog naslova Pisma Jeleni nisu ni približno strastvena kao Kafkina pisma Mileni, ali ona nose jednu drugu vrednost. Naime, Bulgakov svojoj voljenoj piše o pisanju najčuvenijeg svog dela: Majstora i Margarite. Mihail je ovo delo počeo da piše 1928. a nastavio s pisanjem nakon što je upoznao Jelenu koju je ovekovečio u liku Margarite. Iako se ponekad čini da je Bulgakov škrt na rečima, ne propušta da u gotovo svakom pismu iskaže ljubav i brigu za svoju bolesnu suprugu. Dovoljno je setiti se da je Jelena spasila dela svog muža od zaborava i svojom upornošću nam omogućila da danas čitamo jednog od najvećih ruskih pisaca dvadesetog veka, pa da ova pisma postanu uzbudljivo svedočanstvo jednog stvaralačkog žara. Treba spomenuti i da je Jelena ta koja je u poštansko sanduče spustila čuveno pismo vrhovnoj vlasti o kome ćemo nešto više reći u jednom od narednih tekstova.

A evo i šta je Jelena napisala o razdvajanju od muža i dece zbog čuvenog pisca:

Bila sam žena generala Šilovskog, divnog, plemenitog čoveka. Bili smo ono što se naziva srećna porodica: muž na visokom položaju, dva lepa sina. Uglavnom, sve je bilo fino. Ali, kad sam upoznala Bulgakova, znala sam da je to moja sudbina, i to uprkos svemu, uprkos neizrecivo teškoj tragediji razdvajanja od dece. Brzo, neuobičajeno brzo, pokazalo se da je to ljubav koja će trajati celog mog života.

Ovo je priča o dve udate žene zaljubljene u dva velika pisca. Jedna je imala hrabrosti da napusti porodicu, a druga je odlučila da ne podnese tu žrtvu. Obe su ostavile velikog traga kako u životima, tako i u delima slavnih pisaca.

Ukoliko ste zaljubljena duša željna romantike, a pomalo i patetike, uzmite u ruke Pisma Mileni koja nam u prevodu Jovice Aćina donosi Službeni glasnik. Ako ste pak obožavalac dela Bulgakova, latite se knjige Pisma Jeleni koju je objavio Bukefal. Obe ove knjige naći ćete u našem šarenom prostoru 🙂