Ono što se više ne piše — drugi deo

U prethodnom tekstu o pismima bilo je reči o dve knjige ljubavnih pisama jednostavnih naziva: Pisma Jeleni Mihaila Bulgakova i Pisma Mileni Franca Kafke. Danas smo vam pripremili nešto sasvim drugačije.

Opet ćemo vam predstaviti dve knjige, opet slične, ali ipak različite, a obe domaćih autora: Pisma iz Italije Ljubomira NenadovićaPisma iz Norveške Isidore Sekulić.

Ove dve knjige, osim porekla pisaca, povezuje i to što su obe, zapravo, putopisi. U obe knjige se pisci obraćaju neodređenom licu i više liče na dnevničke beleške. I oboje opisuju predele i ljude koje sreću. A Nenadović posebno piše o jednoj osobi — Njegošu. Pa tako Pisma iz Italije počinju toliko vernim i iskrenim opisima Napulja da se čitalac oseća kao da je tamo sa Nenadovićem, ali od trenutka kada upozna Njegoša, pisac će sve manje pisati o predelima, a sve više o vladici Petru Drugom. Ipak, Nenadović piše i o drugim ljudima koje sreće na svom putovanju kroz Italiju, ali najviše uopšteno o narodima, pa nam iznosi svoja zapažanja o Englezima, Italijanima i Francuzima.

Njegov stil je pre svega iskren i pitak. Pisma se čitaju lako i kao da su namenjena baš onome ko ih čita.

 Odavde ne očekuj dugačkih pisama, kao što sam ti negda iz drugih mesta pisao. Iz Neapolja zadovolji se kratkim beleškama, jer svaki trenutak, što se u sobi provede izgubljen je za putnika.

…Pođemo po varoši da gledamo crkve, galerije, palate, prođemo pored kakvog proplanka, odakle se između kuća vidi more, Vezuv, Iskija, Kapri; zaustavimo se, gledamo, pođemo, osvrnemo se, opet stanemo i tako prođe nam i dan. Da ništa nismo videli u Neapolju i što je ruka čovečja stvorila, videli smo ono što je priroda stvorila: videli smo Neapoljski zaliv i – videli smo mnogo!

Vrlo brzo Ljubomir Nenadović menja glavnu tematiku svojih pisama:

Neću ti pisati  o ljepoti Neapolja i njegovog zaliva, ali  ovdje sam naišao na jednu važnu i divnu znamenitost. Ovdje je  vladika crnogorski i o njemu ću ti, od sada, pisati više nego o cijeloj Italiji…

A o obilascima Rima sa vladikom, ovako je pisao:

U Rimu poslužilo je vladiku i dobro vreme i dobro zdravlje. Otkako smo ovde, niti je bilo oblačnoga dana, niti se vladici vraćao kašalj. Pored svega mnogoga hodanja i voženja, nigda se nije potužio da je umoran, ili da nije mogao spavati. U Neapolju mnogo je noći zbog kašlja proveo sedeći u stolici. Gledanje znamenitosti po Rimu vrlo ga zanima. Crkvu Svetoga Petra sam je premerio koracima i kazao mi da zapišem. Ima dužine sto osamdeset četiri, a širine sto četrdeset koraka. Kad smo izvan Rima jednom u polju bili, i toliko koraka premerili i označili nismo mogli verovati: tako mnogo prostora zauzme čitava njiva.

Isidora svoja Pisma iz Norveške započinje pričama iz nordijske mitologije i vraćaće im se s vremena na vreme da nam opiše prirodu i ljude ove neobične zemlje. Pre čitanja ovih pisama, treba imati na umu da je pre jednog stoleća Norveška budila neke drugačije asocijacije nego danas, pa ne treba da nas čudi što Isidora o njoj piše kao o zemlji siromašnih i napaćenih ljudi:

Pitaćeš me: da li mi je teško u zemlji kamenja, leda i siromašnih ljudi? Pitaćeš me: zašto sam opet na severu kad ima krajeva gde se gazi cveće, gde sunce i stenu može da užari, i čoveku pravo u srce sija.

Zašto!

Zato što volim muku i anatemu. Volim kad uspropnice treba skakati za svaku mrvicu života i uspeha. Volim kad čoveka iz dana u dan glođe neki strah, a čovek se ume isceliti; kad mu aveti svaki dan nešto uzmu, a on se ume odreći. Volim onoga koji kamen ore, a ipak ima hleba.

Ove dve putopisne knjige ne samo da liče, već se i prožimaju, pa u Pismima iz Norveške nailazimo i na ovaj citat:

Svi turisti idu uglavnom utabanim putevima, i domoroci ih napamet znaju, i dobre volje im pričaju svoje hronike i istorije. A mi, pobogu kao Ljuba Nenadović – kome se Njegoš rugao – odmah pisaljku, i zabeležimo.

Svakakve zanimljivosti nam je Isidora ispričala u svojim pismima, a evo ponešto i o norveškoj ženi s početka 20. veka:

Ali neobična norveška priroda ne pokazuje se uvek u grandioznim, patetičnim ili tragičnim pojavama. Ona proviruje u mnogim čisto ekonomskim nevoljama koje su i odvratne, i u mnogim socijalnim pojavama koje su interesantne a često i smešne.

Takva jedna pojava u Norveškoj to su mnogobrojne stare devojke. … Norveška žena je možda od svih žena najviše slobodna, najviše žena-radnik i žena-čovek. Ona nam izgleda najzrelije u svojoj slobodi, i, koliko je to mogućno, najozbiljnija u svom čoveštvu.

Iako ste vrlo verovatno na ove knjige naišli kao deo lektire, iskrena je preporuka da im se vratite i ponovo otkrijete neverovatne opise predela i ljudi. A u komentaru nam slobodno pišite čiji stil i koja zemlja vam se više svidela 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s