O prvoj knjizi Rodriga Munjosa Avije objavljenoj kod nas (u izdanju Samizdata) odlučila sam da pišem zato što je idealno štivo za one koji žele da ih i romani za razbibrigu ipak nateraju na razmišljanje. Ovo nije knjga koju ćete pročitati i zaboraviti posle deset dana, ali nije ni najbolji roman koji ćete ikada pročitali. Roman Psihijtari, psiholozi i drugi bolesnici odličan je primer savremene proze koja je pisana da nas orazonodi i nasmeje, ali i da nam otvori oči za teme o kojima nismo mnogo razmišljali, ili o kojima smo, pak, previše razmišljali.
Pre čitanja ove knjige nisam znala apsolutno ništa ni o autoru ni o romanu, znala sam samo da me naslov privukao, ukazala se prilika da je pročitam, i iskoristila sam je. Korica mi je poručila da će me „ovaj roman naterati i na smeh i na razmišljanje“ i zamislite – to je sasvim tačno!
Čitav roman je napisan duhovito, vrcavo, šaljivo, a kroz priču nas vodi Rodrigo Montalvo Leteljijer. Rodrigo radi u očevoj fabrici liftova, ima sestru i zeta (koji je psihijatar!), ženu, dvoje dece i mačka Arnolda koji laje kao pas. Rodrigo je sebe predstavio kao osobu sa kojom se ne bih družila: ima maketu železnice, od sporta gleda isključivo icepacking, svako veče zapišava drvo ispred kuće (borba za teritoriju sa mačkom-psom), ima afaziju i fobiju od dugmadi (ovo poslednje uzeti sa rezervom). Kad vam kažem da je zet kriv za njegovu avanturu sa psiholozima i psihijatrima, neću vam otkriti mnogo, baš kao i sa informacijom da niko od gorepomenutih nije uspeo da reši Rodrigov problem sa afazijom.
Prvi pasus me je kupio:
Zdravo. Zovem se Rodrigo. Rodrigo Montalvo Leteljijer. Pre odlaska kod psihijatra bio sam srećna osoba. Sada sam disleksičan, opsednut, depresivan i imam trash od smrti, hoću reći, strah. Kod psihijatra sam naučio da je reč sreća samo konvencija bez smisla. Naučio sam da mogućnost da ponovo budem srećan jednog dana ne samo da ne postoji već apsolutno ne postoji. Sada razmišljam o nekim stvarima mnogo više nego što bih želeo: o smrti i o životu.
Knjižara Most 