J kao jastreb

Dragi naši, u prethodnom postu smo najavili još jedan novitet u našoj, sve uzburkanijoj, Reci. I to se konačno i desilo.

J kao Jastreb, višestruko nagrađivane engleske autorke Helen Mekdonald, stigla je i kod nas – još je topla.

Kad imate takvu knjigu u rukama i kad je pročitate prosto se zapitate šta sad?, jer ostavlja toliki utisak da se reči teško mogu pronaći, a još teže posložiti u nekakve rečenice koje bi uspele dočarati ono što ostane u vama posle čitanja.

Kako bi to kritičar Njujork Tajmsa rekao, na nekim delovima se prosto krvari, ali na najisceljujućiji (reč pomalo izmišljena) mogući način. Dubine u koje vas ovi memoari vode su nepregledne i kako su misli opasna poljana ograđena šumom, e – ovde se zalazi i u tu šumu, gustu da jedva se vidi, ali kad bljesne, onda je bljesnulo!

Priča prati Helen koja prolazi kroz sve moguće faze tugovanja, nakon smrti svog oca i, kako tuga često biva veoma divlje osećanje, odlučuje da se uhvati u koštac sa pripitomljavanjem jastreba.

„Jastrebica je bila vatra koja je spržila moju bol. Kod nje nije bilo ni žaljenja ni tuge. Ni prošlosti ni sadašnjosti. Živela je samo u sadašnjem trenutku i to je bilo moje utočište. Moj beg od smrti bio je na njenim prugastim, lepršavim krilima.“

Iz knjige J kao jastreb

 

Iznenađujuće su sličnosti divlje ptice koja želi biti slobodna i čoveka koji želi da se oslobodi. Čega? – zapravo svega što ne da da se diše: tuge, bola, društvenih konvencija, površnih odnosa, a na posletku – samih sebe.

Daljine, divljine i predivni prostori kroz koje gazimo prateći Helen i njenu pticu, prolazeći kroz najzelenije predele Engleske, dozvoljavaju nam da osetimo svu silinu sveta koncentrisanu baš u zamahu krila divlje jastrebice Mejbel, i bez razmišljanja joj se prepustimo da nas vatrom svoje krvi oslobodi.

Zahvalnost, to je ono što se prvo oseti nakon čitanja. A biće vam jasno i zašto kad je pročitate.

Do sledećeg noviteta – čitajte Jastreba i neka on čita vas.