Dok još uvek gužvamo uplatnice i škrabamo posvete (niko ih ne piše grafitnom olovkom) jer se još nimo navikli da je 2020. pa upisali 2019, valjalo bi da rezimiramo poslednju dekadu. Prošlo je desed godina; od čega? – pa od 2010, i reklo bi se da je ova dekada obeležena koliko dobrim knjigama, toliko i specifičnim, kontroverznim, mističnim autorima.
Napravili smo i mi nekakvu listu (statistički podaci prikupljani su na osnovu… šalim se, nije bilo nikakvih anketa, ovo je apsolutno subjektivno, a pomalo i na osnovu šuškanja među rajom).
Karl Uve Knausgor
Već pet godina unazad pratimo kako se Karl Uve bori sa samim sobom u šest tomova dugoj sagi. Da li nam je dosadio? – pa možda malo i jeste, ali kako ne završiti i poslednji šesti tom – mora se. Zbog fenomenalnog stila kojim piše, neretko smo bili okupirani stranicama koje govore ni o čemu posebnom, o svakodnevici kojom je okupiran, ali smo zato bili i, takoreći, emotivno investirani u život ovog autora, koji je ujedno i protagonista – tako to ide sa biografijama. Iako ne mogu reći da sam se sa njim slagao ili shvatio u čemu je njegov problem, ipak sam uživao u tim mini esijama na različite teme iz umetnosti, a nije mi smetalo ni kad me zaokupira njegov privatni život. I eto, posle pet godina i sa tim smo završili, a Moja borba je definitivno obeležila čitav jedan period.
Elena Ferante
Misteriozna autorka sa kojom smo u dodir došli 2016. sve nas je „kupila“ svojom tetralogijom „Napuljska priča“ u narodu poznatija kao „Prijateljica“, jer je uglavnom traženje knjige išlo ovako: – Dobar dan, imate li Prijateljicu treći deo?
Džaba taj zvanični naziv – Elenine knjige su svima postale prijateljice, a kako i ne bi kad su genijalno napisane, kad imaju fenomenalnu priču i ovo je jedan od retkih primera kada kvalitet bude prepoznat, a knjiga prodavana. Mislim da je upravo Elena (ili kako god da joj/mu je pravo ime) spasila književnost našeg veka (možda je malo i Karl Uve, da ne budem bezobrazan).
Peter Handke
Iako je tek nakon Nobelove nagrade i fame oko ovog priznanja postao čitaniji nego što je to bio ranije. Međutim, postojali su ljudi koji su ga voleli i pre toga, pa je i Reka u svoju ediciju 2018. uvrstila Popodne pisca, a potom i Još jedanput za Tukidida.
Rekao bih da sam kod ovog autora pronašao novi jezički izraz i način na koji opisuje sopstvenu stvarnost, ali i ovu opštu i objektivnu. Čak ga i Knausgor (nikako od njega pobeći) spominje u šestom tomu i kaže za njega da je jedan od tri najbolja (ako ne i najbolji) živa pisca.
U svakom slučaju, poslednjih deset godina (pa čak i dvadeset) izrazito važan čovek među piscima, za Srbe još i ponajviše. Sada ga imamo u raznim izdanjima, pa samo izvolite.
Džonatan Frenzen
Hm, mislim da se oko njegovog imena ne ispreda nikakva intrigantna pripovest, ali je svakako značajan i primećen u poslednjih deset godina (fan fekt – čak je i Frenzen oduševljen Elenom, pa ga imate u dokumentarcu Groznica Ferante). Često ga nazivaju američkim Tolstojem, što, moram priznati, nije pogrešno. Porodični odnosi, odnosno sukobi, polazna su tačka njegovih romana, koji se dalje šire na savremenu problematiku sveta, kao što je politika, ratovi (što mu dođe opet neka politika), ekologija (ma ni to nije mnogo daleko od politike). Sve o međuljudskim i porodičnim odnosima saznaćete čitajući ovog čoveka.
Đorđe Lebović
Kada je reč o ovom piscu i scenaristi, prvo što nam padne na pamet je Valter brani Sarajevo. Buran i dramatičan život ovog genijalnog čoveka iznedrio je vrhunsko delo savremene književnosti, a reč je o romanu Semper idem koji jeste njegova autobiografija, nažalost, nezavršena.
Od dana kada je izašao pre četiri godine ne prestaje da fascinira publiku koje je sve više. U čast autoru, a i zbog savršenstva samog po sebi, ovo delo je transponovano i na daske koje život znače (hahaha, kakva dramatična ustaljena fraza, ali baš se uklapa), u istoimenu predstavu u režiji Gorčina Stojanovića, a u izvedbi Narodnog pozorišta Sombor.
Uživajte i u predstavi, ali ne pre nego što pročitate ovo remek-delo. (opet predvidljivo, ali šta ću, stvarno je remek-delo).
Zahar Prilepin
Brat Zahar (nismo li svi braća i sestre, a on mi je posebno drag) je pošteno obeležio dekadu, a kako mi se čini ne planira da stane. Da spomenemo najbitnije – ne postoji bolji pisac i tu nema šta da se dokazuje, dovoljno je pročitati Obitelj i sve vam je jasno; a valja spomenuti i ono što prati ovog autora koji nas rado posećuje: Zahar je veoma kompleksna ličnost, neki bi rekli i da je ekscentričan, ali mislim da se njegova ekscentričnost ogleda u prizemnosti, što je u današnje vreme baaaaaaš retko. Nije se libio nikakvog posla, pa je tako od grobara, izbacivača u klubovima završio kao ratnik u kojekakvim legijama, (hoće i danas da prošeta šumama sa puškom o ramenu) i na kraju postao ono što je oduvek i trebalo da bude – pisac koji se i danas bori protiv fašizma, a pritom stvara bez zamerke. Uživajte u Prilepinu.
Vladimir Tabašević
Sačekali smo malo sa objavom ovog bloga da bismo dali Vladimiru vremena da se iskaže – znali smo kad je dodela najprestižnije nagrade za književnost koju imamo. Kao što smo i mislili – čekanje se isplatilo, a Vladimir ni ovoga puta nije omanuo: treća dodela i u sve tri je umešan. Prvi put kad je nije dobio pa negodovao po društvenim mrežama, drugi put ju je dobio, i ovaj poslednji put je pokrenuo peticiju da je niko ne dobije (namerno izbegavam ime nagrade čije se ime dovodi u vezu sa jednim pevačem). Da li je Vladimir u pravu ili ne (mislim da jeste, a vi me slobodno demantujte), nije toliko ni važno – važno je da ovaj mladi autor (mlađi je od većine domaćih autora što i nije bogznakako teško) piše i da stvara dobru književnost razumljivu malom broju čitalaca, jer je blago rečeno hermetična, ali šta sad. Lepo on to sklopi i veoma je aktivan i angažovan autor – nije na odmet obratiti pažnju na njega.
Amos Oz
Mislim da njega najčešće spominjem, neki bi rekli i da ga forsiram, ali šta da radim kad je prikladan za bilo koju temu kad je književnost u pitanju.
Nažalost, poslednju dekadu je obeležila njegova smrt i ja se i sad ražalostim kad shvatim da ništa novo od njega neću čitati. A on nije obeležio samo dekadu, već godinama „drma“ javnost u svojoj zemlji, jer svaki put kada nešto izgovori sva je pažnja na njemu. Ne zato što je provokator (neki ga sigurno vide i kao takvog) već zbog toga što se prosto usudi da kaže sve što misli, a dobro je za njegov Izrael u kom je poznat ne samo kao pisac (kao pisac je poznat u celom svetu) već i kao neko ko jasno i glasno kaže: Dear government, please go to hell.
Sve o njegovom životu možete čitati u fenomenalnoj knjizi Priča o ljubavi i tami, a i ostalim se knjigama obavezno pozabavite. Nije dobio Nobelovu nagradu, a nije mu ni trebala. RIP
Olga Tokarčuk
Iako nije toliko medijski ispraćena i njoj je ove godine dodeljena Nobelova nagrada, samo za 2018, pa evo prilike da i njoj posvetimo dva-tri reda.
Olga je prvobitno radila kao psiholog, psihijatar i sebe vidi kao naslednika (za one senzibilnije – „kao naslednicu“) Jungove psihologije, što se po mnogima oseti u njenim delima (baš me interesuje da li bi iko to primetio da sama nije tako rekla?). Olga, pa dovoljno je pogledati sliku (iako nismo površni i nemamo predrasude) pa da shvatimo da „imamo posla“ sa nesvakidašnjom osobom, jer i dalje svojom fizičkom manifestacijom odaje utisak studenta filozofije na univerzitetu u Novom Sadu. Na stranu to, jednom kad se dohvatite neke njene knjige to je početak kraja, na neko vreme ćete ostaviti sve druge knjige i čitati samo nju, pa možda odmah da počnete sa Knjigama Jakovljevim (Knjige Jakovljeve iliti dugo putovanje preko sedam granica, pet jezika i tri velike religije, ne računajući one male.)
Autorka se povukla na selo odakle i dalje stvara.
Srđan Valjarević
Nakon sto godina odsustva Srđan se vratio na scenu i startovao snažno promenom izdavača – iznenadilo nas je sve pomalo, ali ko će sad i u to ulaziti.
Iako ga nije bilo na sceni, pa čini se čitav jedan vek, ni na trenutrak se nije prestalo pričati o njemu, njegovoj ličnosti, nagađati o njegovom privatnom životu (gde je, šta radi, pije li, piše li) i kad će više nešto novo napisati. Ovo je autor koji je dekadu obeležio svojim nestankom – nije ga bilo, a stalno se onjemu pričalo, pa se može reći da je svojim nedelanjem izazvao više pažnje nego neko ko godišnje „štanca“ tri romana.
Kako čujemo, ove godine ćemo čitati nešto novo od njega u novim koricama nove izdavačke kuće – takoreći, vaskrsenje Srđanovo.
Eto, to je to, ako mislite da je još neko „zaslužio“ da se nađe na ovoj listi, a vi ne prezajte, naoštrite pero i u komentar napišite ko je to i zbog čega.
Pozdrav do sledećeg javljanja.
Knjižara Most 