Nastavljamo mi da pišemo, ovi postovi se, takoreći sami od sebe slažu… nema potrebe da vas pozdravljam, dragi knjigoljupci, samo nastavljamo dalje…
Današnja tema – tri, dva, jedan… K L A S I C I…
Zašto ovako razdragano-dramatična najava?
Pa šta je prvo što vam padne na pamet kad čujete tu ogromnu reč „klasici“? Da se ne lažemo, odmah se zamislimo u klupi, tu je i dnevnik, i pretnja profesora/profesorke da ovo shvatimo ozbiljno jer će se desiti potpuna apokalipsa. Nije samo to, klasike doživljavamo kao nešto veoma teško, naporno, ko-će-to-razumeti, pa se retko upuštamo u čitanje ovih dela.
E, pa nije to baš tako. Istina, umeju klasici da uplaše čak i izgledom, čak im ni korice nisu nešto posebno vesele, ali uzmimo u obzir da su ove knjige DANAS (dobro, duže od danas) klasici, a da su u vremenu kad su se pojavili bile samo (nije „samo“ ali šta da kažem?) knjige na policama koje su bile hit i oduševljavale čitaoce kao što nas danas fasciniraju ovi moderni autori, koji će možda nekada postati klasici, a neki lik će, kao ja sada, hologramisati o tome (uopšte ne mogu da zamisli kako će se to raditi u budućnosti).
Napravili smo listu čiji redosled nema nikakvo značenje, jer su sve knjige fenomenalne, pa nema potrebe ređati ih kao neku top-listu, već onako, kako mi dođu u ruke…
Fjodor Dostojevski, Idiot
Eto, vidite, ne rade se svi klasici u školi.
Ja imam neki čudan refleks groženja kad neko izgovori „Čitam Dostojevskog“ – ma sjajno, odlično, ako i treba. Problem je u tome što se u toj rečenici kaže sledeće: „Jako sam pametan/pametna, obrazovan/a i evo sad slažem jako bitan i uzvišen izraz lica, jer znam da si sad fasciniran/a“.
Istina, njegovi romani nisu jednostavni i idu i dalje od Zločina i kazne i Braće Karamazovih, idu i do Idiota – najfascinantnijeg njegovog dela (aha, jesam, subjektivan sam i uvek ću biti – nisam sudija, nisam žiri, može mi se).
Neverovatal lik taj grof Miškin. Toliko naivnosti u jednoj osobi, toliko iskrenosti – stvarno je teško za podneti. Radnja naravno nije jednostavna i samo bih se upetljao kad bih pokušao da prepričam ili je približim. Ovaj roman je stvar osećaja, stvar doživljaja koji nas demaskira i navodi na drugačije poimanje stvarnosti. Zaista je sjajan. Budi kao grof Miškin – na sopstvenu odgovornost…
Silvija Plat, Stakleno zvono
Evo, ni ovo se ne radi u školama, mada mi je, možda jasno zbog čega.
Srednjoškolci su najosetljivija grupa, jedan sociološki konstrukt (tako kaže jedna moja drugarica, a meni baš super sintagma) podložan uticajima, pa im predlažem da prikoče kad je ova knjiga u pitanju. Evo, već vidim srednjoškolce kako se misle – U, strava, ovo ne smem, idem odmah do knjižare Most po Silviju.
Priča je o studentkinji koja gubi kontrolu nad sopstvenim životom. U jednom trenutku imala je sve, staž u prestižnom časopisu, odlaske na koktele, poklončiće, osećaj hajfešn života i onda okrenete stranicu i opa – šamarčina. Udar života koji pred ženu postavlja konzervativno društvo i sklonost autodestrukciji.
Eh, Silvija, Silvija, baš si bila komplikovana, ali hvala ti na ovom jedinom tvom romanu.
Ivo Andrić, Travnička hronika
Malo miksujemo, jer i mi imamo klasike, a ovaj je na svetskom nivou.
Dok pratimo znakove pored puta, prolazimo kroz avliju što je zovu Prokleta, pa preko mosta na Drini dolazimo do Travnika. (Ovo nije stvarni put, ja o geografiji baš ništa ne znam).
Dozvolite mi (mhm, dozvolite) da ponovo budem subjektivan – ovo delo stvarno iskače i nameće se kao njegov najbolji roman. Ima čak i dva naslova – toliko je dobar.
Andrić je uspeo da prikaže život Travnika koji podleže raznim uticajima. Pored turskog, na koji su ljudi već navikli, trpe Francuze i Austrijance. Ali, trpe i oni jedni druge. Ovaj roman je jedan veliki kulturni šok i odličan prikaz koliko jedna kultura može uticati na onu koja je u tom trenutku dominantna, kakvi ljudi će se rađati u takvim okolnostima, kakvi će postajati, šta je ostalo, a šta se promenilo – reći će vam Andrić u ovoj hronici.
Stendal, Crveno i crno
Nagradno pitanje, ali je zabranjeno guglati (ili guglovati?) – Kako se zove Stendal? Ima li uopšte ime ili je kao Šer, Madona, Isus?
Šalu na stranu i dobro došli u devetnaestovekovnu Francusku.
Evo ovaj roman je primer onoga što sam govorio na početku. Danas je on nama klasik, a u devetnaestom veku su ga svi čitali, bukvalno svi koji su znali čitati i on je Stendalu doneo svetsku slavu.
Ljubavni je roman, a iz njega je izašao Žilijen Sorel kao jedan od najupečatljivijih likova svetske književnosti. Unutar njega samog dešavaju se duboki raskoli, i isijava neverovatna pokretačka snaga i volja za životom. Narator ga sve vreme prati i osetimo tu privrženost koja je izrazito sugestivna, osetimo je i mi u toku čitanja. A drame ne fali, ipak je to Francuska, a roman je ljubavni – neće biti dosadno ni na trenutak!
Lav Nikolajevič Tolstoj, Vaskrsenje
Evo, svog omiljenog pisca sam ubacio tek sad, dakle – lista apsolutno nije rađena po „bitnosti“, svi su bitni.
Ratovali smo i mirili se sa njim i Anom Karenjinom, uživali (kako da ne) u Krojcerovoj sonati, umirali sa Ivanom Iljičem i onda smo vaskrsli zajedno sa Tolstojem.
Usudiću se da kažem da ovaj roman nije tipičan za Tolstoja, po prvi put se može osetiti njegov stav, čak i osuda koju iznosi ovim romanom. Moglo bi se reći da je ovo delo začetak onoga što danas zovemo „moderni roman“. Naravno da je odjeknuo i bio veoma popularan, ne samo zbog toga što je sam po sebi fenomenalan, već i zbog pokušaja cenzurisanja i zabrane i negativne reakcije crkve na roman i na samog grofa Tolstoja.
Skidamo kapu (šešir) ovom čoveku.
Tomas Man, Smrt u Veneciji
Izvinite zbog naslova, znam da nije baš prikladan u današnje vreme, ali nije do nas, do Mana je.
Za razliku od Čarobnog breg ili Budenbrokovih, ovaj roman (naslov izbegavati kad god je moguće) je nikad kraći i nikad efektniji, a prevod, pa, svaka čast Anice Savić Rebac!
Generalno, posvećen je problemu lepote i efektu koji ona ima. Mlađahni Tađo i vremešni Ašenbah – evo intrige, evo kontroverze. Homoerotika izbija iz svake strane, ali potpuno odvojena od pojma seksualnosti. Recimo da bi ovo bila preteča danas popularnom Asimanovom romanu Zovi me svojim imenom.
Zaista, lepota, koliko je podsticajna toliko je i rušilačka, izgleda da nismo ništa naučili od lepe Helene, ali s druge strane, šta bismo mi bez lepote na ovom svetu. (Nije pitanje, zato nema upitnika).
Oskar Vajld, Slika Dorijana Greja
Evo, ovo već ima smisla, čak i logike. Suptilno se nadovezuje na Manov roman i nastavlja tumačiti problem estetike i njenog dometa, koji ide do večnosti pa još i dalje.
Ipak, nije samo o lepoti reč. Ovaj roman predstavlja i samu umetnost i menja onu tezu mimezisa po kojoj umetnost imitira život. Ovde život imitira umetnost jer je čovek sam po sebi umetnost, a čitav svet i sam život mu povlađuju. Takođe, strah od života ume da ispliva, ne kroz strah od umetnosti, u njoj smo slobodni, već se on ispoljava u svim društvenim konvencijama, stegama i pravilima. Zato i portret stari, neko mora biti lep i živeti slobodno za sve one koji to nisu smeli. Iako može biti izrazito zla i manipulativna, lepota ipak osavlja bez daha.
Sećate se priče o Silviji? I sa ovim romanom bi valjalo pričekati, jednom kad se pročita više ništa nije isto.
Danilo Kiša, Grobnica za Borisa Davidoviča
Da malo predahnemo od ovih stranih autora i koncentrišemo se na naše velikane. Dobrodošli u svet Danila Kiša. Opet jedno pitanje – da li ste uspeli iz sećanja izbrisati scenu sa mačićima iz Ranih jada? Nisam ni ja, evo već xxx godina (malo sam Dorijan, ne pada mi napamet da kažem pre koliko sam čitao ovo kao lektiru).
Kritičari su neodlučni u tumačenju ovog dela. Neki kažu zbirka pripovedaka, a neki roman. Nećemo čekati da se dogovore, ne znam ni da li je to bitno, prosto ćemo se upustiti u čitanje Kišovog dela. Zasnovane na istorijskim događajima, ove priče kazuju o političkim obmanama, izdajama i ubistvima u Istočnoj Evropi, i vešt su prikaz dvadesetog veka, osim ove prve, tu malo idemo u prošlost.
U komgod delu sveta da živite – Kiš je sigurno preveden na vaš jezik.
Anton Pavlovič Čehov, Izabrana dela
I, za kraj, nešto naizgled „laganije“, ali samo naizgled. Ovde pre svega preporučujemo Čehovljeve kratke priče, žanr u kojem se smatra majstorom. Ali svakako da kad-tad treba čitati i njegove čuvene drame (Galeb, Tri sestre, Ujka Vanja…).
Prema Čehovu, dobra priča treba da ispunjava sledeće uslove: 1) potpuna objektivnost, 2) istinit opis lica i predmeta, 3) maksimalna kratkoća, 4) jednostavan jezik, 5) smelost i originalnost, 6) iskrenost.
Kod Čehova nemojte očekivati zastupanje neke strane, isprazne ideologije ili propovedi. On prosto piše onako kako jeste.
Eto, dragi kljigoljupci, bila je ovo naša vrlo kratka lista klasika za koje smatramo da treba da se pročitaju. Kako vam se čini?
Za vas koji više volite savremenu književnost pisali smo o knjigama koje će ove godine biti prevedene na srpski, ali i o svim knjigama koje vam preporučujemo za čitanje u izolaciji.
Pišite nam utiske, pišite nam koji klasici su na vas ostavili najjači utisak i o čemu biste još voleli da čitate kod nas.
Do sledećeg čitanja!
Knjižara Most 