Zašto pisanje?
Zato što me niko ne shvata ozbiljno kad kažem da hoću da budem glumac.
Opiši ukratko svoj proces pisanja?
Misli, pati, pita se, pita se, nešto hoće a ne zna šta hoće, prazan je, prazan, prosvetljenje, sijalica, ideja, proba, propast, proba, propast, proba, propast, proba, op, op, ide, ima smisla, možda I nema smisla ali lepo je, dvadeset strana ako je lepo mora da ima smisla, pedeset strana žulj na srednjem prstu, zadimljena prostorija, život se menja, sedamdeset strana da li ludim, ovo je užasno, ovo je sjajno, ovo je užasno sto strana, baš me briga šta je samo da se završim sto dvadeset strana, gotova knjiga, šta sad, da krenem ispoČetka?
Savet za pisce na pomolu?
Ne pišite ono što želite, već ono što morate. Što stvarno morate. Ono, što osećate da će vam, ako ne napišete, doći glave.
Kako je nastala knjiga „Persson“?
Igrom sluČaja zadesio sam se u jednom starom salonskom stanu, sliČnom onom opisanom u Perssonu, gde sam doživeo neobiČna iskustva kojima nisam mogao da nađem drugog uzroka, sem samog stana u kojem se nalazim. Ta „neobiČna iskustva” bila su do te mere intenzivna, da nisam mogao da ih se otarasim dok ih nisam pretoČio u knjigu.
Imaš li omiljenog književnog lika?
To su deČaci i momci iz kratkih priČa Džona Fantea ili Dilana Tomasa ili Sarojanov Aram ili već neki sliČni radoznali momČići I deČaČići, koji upadaju u nevolje zbog te svoje radoznalosti; ili, zbog mašte, te nevolje umišljaju i preuveliČavaju.
Zašto baš taj?
Zanimljivi su mi i duhoviti do te mere da i sam pokušavam da pišem o sliČnim tipovima. Možda me, na kraju krajeva, podsećaju i na mene.
Gde tražiš inspiraciju za pisanje?
U osećanjima koja me obuzimaju najsnažnije u određenom periodu, pa pokušavam da ih smestim u odgovarajuću književnu radnju.
Opiši nam mesto na kom pišeš?
Trenutno to su kafići, ako pišem do 2-3 popodne, dok nema gužve, ili stan mog kuma Slavena, uveČe, dok je on na predstavama, pošto sopstvenu kuću u tom smislu nemam. Spavam u petokrevetnoj sobi u hostelu.
Šta ti se najviše svidelo tokom pisanja ove knjige?
To što je završena. PriliČno mi je bilo teško da se probijam kroz Perssona jer sam pisanjem osvežavao sopstvena neprijatna stanja u kojima sam bio, dok sam, skoro kao lik u knjizi, dane provodio zatvoren u nekom svom Perssonu.
Otkrij nam tajnu jednog lika, ali ne i radnju knjige…
Jedan lik u Perssonu zaista ne zna šta je ljubav. Nikad nije voleo, niti bio voljen, na naČin na koji bismo mogli reći da jeste neko ko poznaje ljubav. Na granici je da se potpuno preda pred tom Činjenicom, da se zauvek zatvori u sebe, i ostane sam, i suv. Ne zna šta je ljubav, šta je vođenje ljubavi, šta je stapanje sa drugom osobom u partnerskoj, intimnoj, emotivnoj vezi.
Autor si još jedne knjige „Trafika“, da li postoji neka povezanost među njima?
Postoji, u smislu sliČnosti dva junaka. Obojica se zovu Nikola, i obojica su naivni, samouvereni, komiČno iskreni, zaluđeni nekim svojim idejama, donekle nesposobni za stvarni život.
Opiši nam način nastajanja korica. Da li su ti bitne? Koliko učestvuješ?
Čini mi se da vremenom, za mene, korice postaju sve manje bitne. Pretpostavljam da je to zato što sam sve pomireniji sa sopstvenim pisanjem, u smilu da li je ono dobro ili loše, i koliko je dobro ili loše. Ipak, iako su korice deo knjige, one nisu knjiga, u tekstualnom smislu, jasno. Naslovna korica Perssona, koju je napravila Snena Karić, nastala je na osnovu moje fotografije ulaznih vrata stana u kojem sam proživeo svog Perssona, a naslovnu koricu Trafike napravila je Romana Caran, koja je fotografisala pojedinačno svaki od proizvoda koji se najČešće kupuju na trafici, pa od njih napravila slova koja Čine reČ „Trafika”. I obe su sjajne!
Šta dalje planiraš?
Trenutno radim na knjizi o hostelu; urnebesno je luda, sa hiljadu nekih ljudi iz razliČitih delova sveta i njihovih osobina i mentaliteta koje pokušavam da doČaram, potpuna tragikomedija. Paralelno, zadnjih skoro godinu dana, radim i na jednom debelom romanu koji se bavi preispitavanjem vrednovanja emotivnih i partnerskih veza, i kako po tom pitanju stojimo danas, kako je bilo juČe, a šta nas Čeka u budućnosti.
Kojeg pisca posebno voliš?
Trenutno, Umberta Eka.
Sa kojim umetnikom bi razgovarao?
Ako bi on hteo sa mnom, razgovarao bih sa Joepom Bevingom, kompozitorom.
Šta trenutno čitaš?
„Iz minimalnog dnevnika” Umberta Eka.
Koliko polica za knjige imaš u kući?
Nemam ni jednu policu, nemam svoju kuću, I ne patim zbog toga. Od kako živim u hostelu, kupujem više knjiga nego što sam kupovao ranije, dok sam imao kuću i policu, ali ih prosleđujem odmah po Čitanju jer nemam gde da ih Čuvam. Sa mnom u rancu su uvek dve, tri knjige.
Osim što pišeš imaš li još neko zanimanje, hobi?
Hostelski život mi je ujedno i zanimanje i hobi. A pored toga, pratim renomirane svetske galerije na instagramu, pa od slika koje oni dele sa narodom, pravim sopstvenu galeriju. A opet pored toga, zumiram inspirativne detalje na tim slikama, skrinšotujem ih, pa ih stavljam u novi, urbani kontekst. To mi je pravi hobi.
Daj nam nešto totalno iz nevezuše, onako, samo pucaj…
Hvala ti na ovim sjajnim pitanjima profesore!
Otkrij nam neku tajnu o sebi?
Jako mi je krivo što nikad ne đuskam.
Najdraži komentar nekog čitaoca na tvoju knjigu?
„A što se on rodio kao hleb?”
Kai, 7 godina, proČitla prvu stranicu Perssona.
Omiljeno mesto u gradu?
U Beograd Dnevni Chillton i park kod Poštanske štedionice, u Novom Sadu Škripa i jedno drvo u Dunavskom parku.
Gde čitaoci mogu da nađu i kupe tvoju knjigu?
U sviiiiim Laguuuninim knjižarama.
Da li mogu da te prate putem društvenih mreža?
Voleo bih da imam hiljade pratilaca, da gledaju moje intervencije na renesansnim slikama @nikolainikolaevic, a na fejsu standard, dr Nikola Lekić
Kafa ili čaj?
Produženi bez mleka pliz.
Knjižara Most 