Незгодна тема, књигољупци. Кад чујем да је нека књига екранизована буквално ме подиђу жмарци, прво од узбуђења, а онда се начисто испрепадам (хипербола на делу), јер ко зна шта су са књигом урадили.
Ето, сад је већ јасно о чему ћемо овај пут причати (причати? Хм, па добро, јесте, и ово је неко „причање“, комуницирамо ми, није да не комуницирамо).
Екранизације књижевних дела (нека су само дела) није необична појава, као ни она фамозна реченица: „Књига је боља“. Она се баш често чује и вишезначна је. Прво – могуће је да је само тврдња настала на основу чистог уочавања, а друго – е, па то може да значи: смртници, ја сам читао/ла (пазимо, пазимо) књигу док ви нисте ни знали за њу. Што и није лоше, мада ће злобници ово назвати „хвалисање нашим читалачким навикама“, преврнути очима и дати нам пет бамбија јер смо препаметни.
Но, нећемо сад о томе. О екранизацијама ћемо. Да, екранизације иду од утиска „књигу нећу ни читати колико је добро“ (хтео сам све спојено написати, али ко би то читао) до „ово је тотални фијаско, злочин, бласфемија“ (опет хипербола).
Е, хајде, прво мало класика, па модерних екранизација:
АНА КАРАЊИНА, Лав Толстој
Овај класик има неколико екранизација и нећемо их све набрајати. Можда сте ухватили ону са Гретом Гарбо из 1935. или са Софи Марсо из 1997. па сте прешли на 2012. сели и изневеровали уз Киру Најтли.
Е, то се зове фијаско. Веома мршава Ана подлегла чарима Холивуда церека се цео филм и држи се за ручицу са млађахним плавушаном (веровали или не то је Вронски) коме поскакују локнице док задовољно суче брчиће, а ту се појављују и изненадни плесни маневри тако усред сцене, играчке возова (капирам ја симболику), неухватљиви покушај модерности који води до фијаска – па, и ја бих се бацио под воз (човече, баш данас претерујем).
Ето, ко није гледао ову верзију нека то и не ради, ова са Софи је сасвим довољна, а књига је наравно најбоље решење.
МЕДЕЈА, Еурипид
Мени су познате две екранизације – прва из 1969. у Пазолинијевој режији и друга из 1988. за коју режију потписује (осећам се као Сандра са РТС-а) Ларс фон Трир.Уф, сетимо се да сам ја ретко кад објективан, а овог пута баш ризикујем.
Иако имамо свест да је свака екранизација књиге или постављање дела на сцену приказ на који начин сам режисер види дело и како га тумачи, лично сам пао у несвест уз ову Пазолинијеву верзију. Феноменалан режисер (Декамерон, Краљ Едип – сјајно), али шта се десило са овом екранизацијом, ја баш не знам. Мислим да је проблем у томе што глумица која је играла Медеју заправо није глумица, већ оперска дива – Марија Калас. Заиста је било мучно гледати је. Медеја је сама по себи мучна, али је у овој верзији још мучнија и то не на добар начин, посебно у сцени чувене борбе Медеје са самом собом (борба мајке и вештице) у којој се Марија понашала (глумила) као жена упала у стање хистерије, такорећи, похистерисала је.
Могуће је опет да ја „не качим“ како ваља ову верзију или Пазолинија или Марију Калас, али у сваком случају – јој.
Али Трир, е, то је већ право мучење на најпозитивнији могући начин као, у осталом, и са свим његовим филмовима. Његово тумачење Медеје чини ми се као својеврстан вид одбране ње саме, што потврђује сцена у којој деца (старији син) помажу мајци и показују разумевање за оно што чини управо њима.
Да, да, ипак, прво прочитати, па онда гледати обе верзије.
САТИ, Мајкл Канингем
Не знам ко је режисер, рећи ће ми IMDB, као што може и вама, али су у овом филму буквално покидале (да се тако миленијалски изразим) Никол Кидман коју сам препознао тек кад сам видео да она глуми, Мерил Стрип и Џулијан Мур.
Зашто ли је ово, по мом мишљењу, савршена екранизација? Зато што је сценарио за филм писао сам аутор ове генијалне књиге. Можда се љубитељи изворног текста неће потпуно сложити са његовим читањем, али ово је савршен приказ како је сам аутор замислио екранизацију сопствене књиге, па се не можемо много бунити, али што да не, увек можемо рећи „Ја то нисам тако замислио/ла“ и то неће бити проблем. Jер значи да сте је, драги књигољупци, прочитали пре него што сте филм погледали – сјајно.
TRAINSPOTTING, Ирвин Велш
Да будем искрен, ово је и мене изненадило. Појма нисам имао да је ово филм снимљен по књизи, па сам био шокиран кад ми је стигла у књижару. Да поново будем искрен – још увек је нисам прочитао, али дефинитивно хоћу.
То не значи да нисам уживао у филму из 1996. Денија Бојла и ликовима у „борби“ са хероином. Мислио сам да ме књига неће интересовати, али после оних, најблаже речено, аутентичних сцена, много ме интересује тај наративни део, дубинска интроспекција „урађених“ ликова.
Појављује се и наставак 2017. и тачно ћу полудети ако за пет година сазнам да је и то рађено по књизи.
ОБЛИК ВОДЕ, Гиљермо дел Торо
Исправите ме ако сам измислио (погледати клип Прваци, прваци), али мислим да је овде ситуација била обрнута – прво је снимљен филм, па се појавила и књига.
Много драме око овог филма (а стварно претерујем, драме скоро и да није било), због свог специфичног жанра било је негодовања (могао сам одмах тако рећи) што је филм добио Оскара. Но, шта нас па и брига, љубитељи фантастике (ове неке полуљубавне) су дефинитивно уживали.
У чему је овде ствар – изгледа да је фантастика најподложнија екранизацији, која ретко омане, па смо тако сви били хипнотисани серијом Игра престола, обожавали Господара прстенова, мање обожавали Хобита, једва чекали новог Харија иако смо знали да нема шансе да буде као књига, били гладни и убијали се (нисмо) са Кетнис Евердин из Игара глади, и уз Сумрак сагу закључили да и приказ вампира може бити промашен, иако сам ја мислио да њихову величанственост ништа не може уништити. Све у свему, када је фантастика у питању, баш имамо много избора, а велики је задатак свагог режисера да и покретном сликом покрије све што је аутор измаштао.
ВЕЛИКИ ГЕТСБИ, Скот Фицџералд
Филм из 2012. прати причу из двадесетих година двадесетог века (морам прецизирати јер смо и ми сад у двадесетим годинама) о Великом Гетсбију (никад боља и информативнија реченица). Нема ту ништа непознато, књига постоји од 1925, сретали смо се са њом, али филм, е, па ја се још нисам сусрео са тако нечим.
Не кажем да је лош, али бих дефинитивно рекао да је предимензиониран. Све је пренаглашено и чини ми се као да је 3025. година колико је продукција била претерана. Само сам чекао да пролети нека летелица и уопште ме тако нешто не би изненадило. Леонардо глуми, па глуми, у томе нема ничег необичног, а од свега, највише ми се свидела Ланина песма, њој свака част.
ПРИЧА О ЉУБАВИ И ТАМИ, Амос Оз
Свог фаворита (кажем ја – субјективан) остављам за крај.
Ако нисте читали књигу – шта чекате, а ако нисте гледали филм исто – шта чекате!?
Натали Портман је била толико одушевљена овом Амосовом књигом да се упустила у невероватну авантуру и сама режирала филм, глумила у њему и бавила се промоцијом. До мене је стигао и свака част Натали на урађеном послу, јер је из ове величанствене књиге (не, није хипербола) извукла све што јој је било потребно да сними један феноменалан филм. Лично, нисам ни очекивао да покрије све о чему књига говори, практично је немогуће, али је успела дати у назнакама све оно што није стало у централну радњу.
Још једном – свака част!
Ето, то би били филмови који су ми пали на памет. Ако, пак, трагате за препорукама другачије врсте, у једној од прошлих објава писали смо о нашим омиљеним ликовима из књижевности, а за вас који књизи не судите по филму већ по насловној страни – баците поглед и на овај текст у коме смо писали о књигама са најлепшим корицама.
У сваком случају, радујемо се да чујемо ваше утиске о екранизацијама књижевних дела: пишите нам који филмови су вам се допали (у овим данима добродошле су све препоруке), али и који су по вашем мишљењу потпуни промашаји.
До следећег читања!
Knjižara Most 