Ptice u knjigama

Kad nam ponestane inspiracije za nove tekstove na blogu, mi odemo na vikipedijinu stranicu sa raznoraznim važnim i manje važnim datumima, u kojima se obeležava svetski dan ovoga ili onoga.

Današnji datum, 14. maj, odmah nam se dopao – danas je Svetski dan ptica selica! A kako bismo mi mogli lepše da obeležimo ovaj dan nego kroz književnost i pisanu reč. Donosimo vam danas, zato, naše omiljene naslove u kojima ptice igraju značajnu ulogu.

Divlje guske, Julijana Adamović

IMG_0460

Ovde se odmah na početku mora dati kratka napomena – pažljivo, veoma pažljivo. Šta pažljivo? ma sve, bukvalno sve – pažljivo čitati, pažljivo okretati svaki list da nešto ne bi promaklo i stalno biti na oprezu kada su emocije u pitanju. Dobro kaže Teofil na koricama ove knjige: „Ako preživiš detinjstvo, posle je sve lako.“ (tri puta skrolovao do slike da ne promašim citat – ubija me proleće i radi mi o glavi).

Pitanje dvojnika, izmišljenih drugara i odakle oni potiču? Ko su Kate ovog sveta i šta smo im skrivili? Ko ima hrabrosti da se sa svetom suoči bez da nekoga drži za ruku? – nema ga, ne postoji, jer je i izmišljena ruka bolja od prazne šake.

Ovo je jedan od onih hešteg moraš pročitati romana, ali stvarno. Guske mogu sve izdržati, posebno ako su divlje.

Mića Vujičić daje jako dobar prikaz na zadnjoj korici, malo je duži, pa ga nisam prekucavao, ali videćete već.

J kao jastreb, Helen Mekdonald

unnamed (1)
Leti se sa ovom knjigom, odavno me nešto nije toliko vinulo u nebesa što se kaže. Zaista se dostiže veliko ubrzanje i knjiga se ne može dovoljno brzo pročitati koliko je brz let jastreba Mejbl u čije perje autorka (memoari su, zaboravio sam reći, ali romansirani) unosi svu svoju divlju tugu zbog gubitka oca, a i života (ničiji nije baš lagan), i pogledom jastreba preživljava samu sebe. Savršeno rimovanje divljine i pitomosti, skučenosti i slobode, tuge i prevazilaženja – sve u jednoj knjizi i u jednoj ptici.

Ovi memoari (evo, opet ću reći) predstavljau mnogo više od prostog uvida u nečiji život – ovo je život svih onih koji se mogu nazvati čovekom.

Otkako sam kupila labuda, Tanja Stupar

IMG_0462

Za dečake Zovi me svojim imenom, a za devojčice Otkako sam kupila labuda. Ovo je jedna rečenica koja odiše diskriminacijom, pa ću, da mi se to ne bi uzelo za zlo, reći da je valjana za sve rodove, lica i zamenice (ja kao da nemam delete na tastaturi, a i proleće je).

Prvo – fenomenalno je napisana; Drugo – dinamika romana je zaista neverovatna. Jedna uskomešana (pa da, uskomešana) priča o zabranjenoj ljubavi i o ludilu strasti.

Da budemo iskreni, svi mi volimo romane koji se bave određenim tabuima (još ako je roman zabranjen, ih, ima da ga ceo svet pročita). Nije zabranjen, zapravo, ja bih ga ponudio svim ljudima koji još nisu preležali dečje bolesti, pa im je sve „homo“ i dalje tabu. Sve iskri od intenzivne razmene strasti i napetosti među ovim junakinjama; od ljubavi i mržnje; svađe i sklada; unutrašnjih potreba i (ne)izgovorenih strahova.

A labud? e, pa, nađite ga sami…

 

 

Papagajeva teorema, Deni Geđ

IMG_0459

Šta da čitam? Roman o matematici? Ma kako da ne!

Tako sam se ja umalo prevario kad su mi ga preporučili, jer se zbunim čim vidim brojeve među slovima, a totalno padnem (na kolena) kad vidim da se slova sabiraju, množe, dele ili šta već. Eto, ako slova mogu biti deo matematike, zašto matematika ne bi mogla biti deo književnosti. I tako ga na kraju pročitam i ostanem bez teksta (i brojeva), jer je neverovatna pustolovina proći stranicama ovog romana, koje obiluju knjigama, papagajima, mafijom (ništa ne brinite, sve ima smisla) i naravno matematkom – od časa kad su brojevi izmišljeni do danas.

Sve je ovde – od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije.

Autor ovog romana jeste matematičar (ko bi ga drugi mogao napisati), ali je zaista i književnik, jer, što je Gorder uradio za filozofiju svojim romanom „Sofijin svet“, to je Deni Geđ „Papagajevom teoremom“ učinio za matematiku.

Znam zašto ptica u kavezu peva, Maja Anđelou

unnamed

Još jedna autobiografija je pred nama. Ne mogu ni da zamislim koliko hrabrosti je potrebno za pisanje jednog ovakvog dela. Čini mi se da je potrebna jedna neverovatna psihička pripremljenost, pa da se vratimo, kao što to radi Maja, u najranije detinjstvo, koje joj nije bilo nimalo srećno. Svaka joj čast što je uspela tako živo da se priseti najranijih godina, koje su joj, nažalost, bile ispunjene rasnom diskriminacijom, seksualnim nasiljem koje ostavlja duboku traumu. Ipak, knjige su ovde bile taj spasonosni gradivni element, oslonac i paket za preživljavanje.

Čitav niz događaja (nimalo prijatnih) vode nas ka Maji kakva nam je svima poznata – kultna ličnost pokreta za građanska prava i sveopšti simbol odrastanja crne devojčice u Americi pre nego što ju je ona promenila.

Pored toga što je nedvosmisleno nadahnuće za sve ptice u kavezu da puste glas, bez obzira na rasu ili pol, ova knjiga je i nežno i dirljivo ispripovedana književnost kakvu je mogao stvoriti samo talenat jedinstvene ličnosti kakva je bila Maja Anđelou.

Tuga je pernato stvorenje, Maks Porter

IMG_0461

Dvojica dečaka ophrvana su tugom nakon smrti majke. Otac ‒ osobenjak, sanjar, poštovalac Teda Hjuza ‒ nakon smrti supruge suočava se s gotovo postapokaliptičnim scenarijom, koji uključuje očaj, komšije „pune razumevanja” i hrpu unaokolo razbacanih stvari. Međutim, na vrata porodičnog stana jedne noći zakucaće tajanstveni posetilac: „prijatelj, izgovor, deus ex machina, šala, simptom, izmišljotina, utvara, potpora, igračka, prikaza, smicalica, psihoanalitičar i dadilja”– Vrana, glavom i perom.

Neobični cimer odlučan je da ostane uz porodicu i pomogne im da prebrode bol zbog gubitka, ali isključivo na način koji on smatra prikladnim. „Metod isceljenja” ponekad može biti bolan i grub, ali je delotvoran.

Ova knjiga, neobična mešavina književnih rodova, vrsta i žanrova, čiji je naslov parafraza čuvenog stiha Emili Dikinson, pokazuje kroz tri glasa (Vrana, otac, dečaci) kako izgleda sirova tuga nakon smrti voljene osobe, tuga lišena sentimentalnosti u porodici koja se suočava s jednom činjenicom: život se nastavlja uprkos bolu, haosu i besmislu. Ipak, Porter nije napisao depresivnu knjigu, naprotiv – ovo delo puno poezije i humora podarilo je književnosti još jednog nezaboravnog pernatog junaka.

linijica

Dragi knjigoljupci, ja se nadam da ste sada inspirisani za čitanje neke od ovih pernatih knjiga. Kao i obično – slobodno u komentarima dodajte naslove koji su vama bili interesantni.

Do sledećeg čitanja,

Vaša Knjižara Most

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s