Сусрет са чаробним сном Истока из сопственог кафеза – првонаграђени приказ

У претходном тексту објавили смо који су то аутори односно ауторке, према мишљењу нашег малог жирија, написале најбоље приказе књига прочитаних у изолацији.

У наставку овог текста имаћете прилику да прочитате првопласирану рецензију Милице Бједов, Београђанке која се посебно интересује за женску књижевну традицију. Милица је дипломирала на Филолошком факултету, на смеру српска књижевност са компаратистиком, а ево њеног приказа:

Сусрет са чаробним сном Истока из сопственог кафеза

Приказ романа Нове Јелене Димитријевић

У периоду када смо сви у самоизолацији на ред за читање долазе све оне књиге које су наталожене током година остале непрочитане. У тренутку када нам остаје превише слободног времена за размишљање и свођење разних рачуница читање остаје као једна од најбољих опција. Међу књигама које су ми годинама стајале на полици налазим једну из едиције Сопствена соба, коју сам више пута почињала да читам, али због неодостатка времена увек сам је остављала недовршену да чека неке боље дане. Бољи дани нису дошли, али стицајем несрећних околности добили смо довољно слободног времена, а и тема романа Нове се савршено уклапа у садашњост коју тренутно живимо.


Наиме, Јелена Димитријевић, светска путница и генијална, али неправедно заборављена књижевница, говори о животу Туркиња и њиховој борби да свој живот не проведу међу жицама кафеза, као што су чиниле њихове мајке, баке, претходнице, па и оне саме између осталог. Живот у изолацији је био свакодневница турских жена. У својим кафезима оне су кроз пукотине посматрале свет око себе. Удаљене од мушког света, биле су упућене само на своје најближе сроднице и учитељице.

Јелена Димитријевић пише о новим Туркињама које су желеле да жене учине видљивијим, борећи се са оковима традиције. Једна од главних протагонисткиња Емир-Фатма представља младу Туркињу, која настоји да промени традиционално укорењен свет у коме је жена само жена, биће које нема право на сопствену вољу и избор. Међутим, прихватајући литературу са запада и сањарећи о великим градовима попут Париза, она заборавља да се дрво већ израсло не може без последица пресадити на друго тло.

Отуда и долази до разочарења новим животом у Паризу из ког проистиче њена дневнички забележена Песма суза. Емир-Фатма
своју будућност заснива на утопијској слици изливеној у књигама европских писаца, али као што и сама нараторка на више места помиње само су хаљине и литература нове, али погледи на свет остају заробљени у традицији.

Једна од јунакиња која проноси идеју феминизма и пре свега настоји да активно пренесе идеју ослобађања турских жена из стега друштвене изолације Ариф тејзе, разочарано запажа да ће она у очима мушкараца увек бити виђена само као жена ограничене слободе, без обзира на све оно што ће постићи („ Дивљаци! Жена још је вама жена/ствар од дрвета, хаљина од ткива“). Именица жена у овом традиционалном свету са собом повлачи негативну конотацију, њоме се алудира на биће неравноправно у свету, вечито подређено и осуђено на најстрожа правила традицијских оквира. Ипак ни мушкарци нису изузети из ограничења која се налазе пред њима и која им намећу друштвено прихватљиво понашање.


Роман Нове представља баладичну повест о женама које настоје да изађу из друшвених стега, из харема, хамама, кафеза и пређу слободно своју улицу, разговарају равноправно са мушкарцима, доносе одлуке о сопственом животу саме. Ипак само ретке од њих попут Емир-Фатме реализују свој сан, супротстављају се својој породици и тако одбачене одлазе у нови свет за који верују да ће им донети срећу. Међутим, ни тамо се не сналазе и остају негде између истока и запада сањајући чаробни сан Истока измештене далеко од својих домова и културе. Трагична нит повезује све јунакиње у роману, оне су у настојању да прекину низ потчињености и постану одговорне за сопствене поступке, јер како би рекла Ариф тејзе свако ко има обавезе треба да има и права. Оне остају ускраћене за права, потиснуте и присиљене да буду споредни ликови у сопственим животима.

Кроз роман се ниже читава плејада јунакиња, које пате за неким новим световима, упоредо сањајући чаробни сан Истока. Све оне су несрећне и затворене у уском кругу оних који од њих очекују да се понашају по друштвено и верско прихватљивим законима. У освит револуције и борбе за људска права пре свега права жена, унутрашња превирања јунакиња постају једна од главних окосница у роману. Јунакиње посредством исповести саопштавају своја најдубља осећања, али по први пут оне то не чине у разговору са служавкама као њихове мајке и баке, већ препискама са својим учитељицама и вођењем дневника. Свакако да су постојале и јунакиње које су остале одане старом поретку, али о њима наратор није желео много да приповеда настојећи да готово потпуну пажњу усмери на нове и на старе које прихватају нове. У роману су приказани свадбени обичаји,
свакодневна дружења, која пружају уверљиву атмосферу која је владала у турским кућама.


Туркиње су често биле неповерљиве према странкињама, али су у њима виделе и недостижни идеал слободе и еманципаторски дух који им је деловао тако утопијски и нестварно, међутим, остаје кључан закључак Емир-Фатме, разочаране у дух странкиња тек приликом сусрета са њима на њиховом терену, а то је да те еманциповане жене имају дух, али не и душу. Душа и севдах остају резервисане за Туркиње и биле оне младе или старе, заговорнице новог или оне које остају при старом, њихова душа пати носећи са собом велики терет традиционалног покрова који им пружа непотпуну идеализовану
слику спољног света. Тек кад након удаје делом осете суровости спољног света и суочавају се са судбинама свих њихових претходница.

Јунакиње романа Јелене Димитријевић долазе до закључка да за еманципацију нису потребне само књиге и помодна литература, већ озбиљне друштвене промене које ће захватити цео систем и годинама се борити са његовим старим облицима. Оне су несрећне и трагичне, али су борбене неке чак спремне и на колективно одбацивање и маркирање само да би једном осетиле како лепо звучи на уснама изговорена реч Ја. То је ЈА које не облаче и удају други, које није понизно другима, које не пуши и не пије затворено у четири зида, већ оно Ја које ће макар једном прекршити правила и обичаје да би се осетило вредним и значајним.


Романом Нове, Јелена Димитријевић читаоцима отвара врата Истока, приказујући им оне које се боре за право сунца и које страдају под тим истим сунцем јер су научене да преживљавају само у мрачном и хладном, али и исказује свој стваралачки таленат који јој омогућава да као грађанин целог света у своја дела укључи каталог разноврсних женских ликова.

Нажалост, Јелена Димитријевић је дуго била у тами, заборављена, непрочитана и неистумачена онако како је заслужила, али верујем да време за њена дела и стваралаштво долази.

Јелена Ј. Димитријевић

One thought on “Сусрет са чаробним сном Истока из сопственог кафеза – првонаграђени приказ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s