Јун лети, још мало па ћемо га испратити, а не би ваљало да прође без објављена свих пет приказа, награђених на нашем конкурсу. У претходном тексту пренели смо вам рецензију Милице Бједов уз коју смо пожелели чим пре да се упознамо са делом Јелене Димитријевић.
Овог пута објављујемо приказ Петре Репац, мастер проф. српског језика и књижевности, којој је највећа инспирација Меша Селимовић. Петра се бави лекторисањем и писањем кратких прича и есеја, а ево њеног виђења једног књижевног класика. Уживајте у читању!
„Демијан” Херман Хесе
„Птица се пробија из јајета. Јаје је свет.
Ко хоће да буде рођен, мора да разори један свет.
Птица лети ка богу. Бог се зове Абраксас.”
Велика олуја надвила се над Европом. Облаци избацују пушчана зрна и Европа крвари до смрти, али се из ње рађа горостасна птица остављајући наду да ће човек на крају пронаћи излаз. Tај нови човек, који мора да открије пут до себе, више није исти након братоубиства. Када спозна себе, прихватиће и тамну и светлу страну свог сопства. Упознаће Абраксаса. Будући да је Европа горела до пепела, нови човек узлеће из тог пепела насиља, а према гностичком учењу – он сада треба да господари својом судбином.
Питање зла је питање одлуке. Наши прародитељи су својевољно одлучили да узму јабуку, а тада је подстрекач био неко споља, сећамо се – једна змија (и једна жена). Синклер, јунак ове приче, модификујући тај наследни грех – лажно тврди да је украо јабуке не би ли био већи и бољи него што јесте, због чега је протеран из породичног раја.

А да ли је Каин имао избор? Какав год да нам је одговор, једно је извесно – овде је подстрекач био сакривен дубоко у Каину, те је зло нешто што је дошло изнутра. Након прве проливене крви, сва потоња је била неизбежна. У рату је брат убио брата, јер нам је свима иста мајка. Када прочитамо овај роман, онда нас нешто непрекидно тера да преиспитамо свој став о Каину. ,,Јак је убио слабога”, казаће Демијан, за њега нема двоумљења.
Обновљеном свету требају карактерни људи који стоје иза својих дела и који су увек спремни, јер ,,сви људи који су утицали на ход човечан били су спремни пред судбином”. Да је Каин безрезервно веровао у себе и свој рад и да је наставио да обрађује земљу не марећи за Божију одлуку да прими Авељеву жртву, да је сузбио свој убилачки нагон разумећи колико је излишан, јер је и он индивидуа подједнако важна као што је и Авељ, не бисмо ли могли рећи да би он тада достигао своју целовитост и пронашао сврху? Шта је онда Каинов знак? Да ли је то заправо моћ које су се сви плашили? Моћ и храброст да се прихвати судбина.
Прочитајмо Демијаново мишљење о томе:
,,Тај човек је био моћан, од тога човека су се плашили. Он је имао знак. То се могло објаснити како год се хтело. А људи хоће увек оно што им одговара и што им повлађује. Плашили су се Каинове деце, и зато су ова имала знак. Људи срчани и од карактера јесу увек другим људима врло неугодни. То што је по земљи ходао род неустрашивих и непријатних, то је било врло незгодно, те се стога том роду приденуо један надимак и једна прича”.
На последњем степенику до себе самог, Синклер ће проћи кроз Евин врт и научиће још нешто – да и љубав треба да има огромну снагу довољну да вуче и да привуче, с тим што јединка никако не сме изгубити своје ја у том додиру са другом.
Могли смо још на почетку овог текста да кажемо како је ово роман о одрастању и сазревању Емила Синклера уз једну необичну личност – Макса Демијана. Али то би било сувише једноставно. Ово је прича о младићу који мора бити спасен од стране сопства не би ли пронашао своју исконску везу са душом. И ово је прича за нас који још увек повлачимо границе своје личности сувише уско.
