Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici

O prvoj knjizi Rodriga Munjosa Avije objavljenoj kod nas (u izdanju Samizdata) odlučila sam da pišem zato što je idealno štivo za one koji žele da ih i romani za razbibrigu ipak nateraju na razmišljanje. Ovo nije knjga koju ćete pročitati i zaboraviti posle deset dana, ali nije ni najbolji roman koji ćete ikada pročitali. Roman Psihijtari, psiholozi i drugi bolesnici odličan je primer savremene proze koja je pisana da nas orazonodi i nasmeje, ali i da nam otvori oči za teme o kojima nismo mnogo razmišljali, ili o kojima smo, pak, previše razmišljali.

Pre čitanja ove knjige nisam znala apsolutno ništa ni o autoru ni o romanu, znala sam samo da me naslov privukao, ukazala se prilika da je pročitam, i iskoristila sam je. Korica mi je poručila da će me „ovaj roman naterati i na smeh i na razmišljanje“ i zamislite – to je sasvim tačno!

psihijatri_psiholozi_i_drugi_bolesnici_vv
Mačak ili pas?

Čitav roman je napisan duhovito, vrcavo, šaljivo, a kroz priču nas vodi Rodrigo Montalvo Leteljijer. Rodrigo radi u očevoj fabrici liftova, ima sestru i zeta (koji je psihijatar!), ženu, dvoje dece i mačka Arnolda koji laje kao pas. Rodrigo je sebe predstavio kao osobu sa kojom se ne bih družila: ima maketu železnice, od sporta gleda isključivo icepacking, svako veče zapišava drvo ispred kuće (borba za teritoriju sa mačkom-psom), ima afaziju i fobiju od dugmadi (ovo poslednje uzeti sa rezervom). Kad vam kažem da je zet kriv za njegovu avanturu sa psiholozima i psihijatrima, neću vam otkriti mnogo, baš kao i sa informacijom da niko od gorepomenutih nije uspeo da reši Rodrigov problem sa afazijom.

Prvi pasus me je kupio:

Zdravo. Zovem se Rodrigo. Rodrigo Montalvo Leteljijer. Pre odlaska kod psihijatra bio sam srećna osoba. Sada sam disleksičan, opsednut, depresivan i imam trash od smrti, hoću reći, strah. Kod  psihijatra sam naučio da je reč sreća samo konvencija bez smisla. Naučio sam da mogućnost da ponovo budem srećan jednog dana ne samo da ne postoji već apsolutno ne postoji. Sada razmišljam o nekim stvarima mnogo više nego što bih želeo: o smrti i o životu.

A vas?
Rodrigo je bilo ko od nas. Rodrigo je običan porodični čovek koji voli svoju porodicu: svoje roditelje, svoju sestru, svoju ženu i svoju decu. Rodrigo je bilo ko od nas. Čovek koji se zapitao da li je srećan, da li je bio srećan kad je imao 8 ili 9 godina, da li će ikada biti srećan kao tad. Rodrigo je bilo ko od nas, ali je imao tu nesreću da mu je zet psihijatar.
Od prve do poslednje reči prošla sam sa Rodrigom put koji se završava tamo gde je i počeo, a usput smo proživeli razne neobične i ne skroz obične trenutke. Kao ni Rodrigo, nisam uspela da ustanovim razliku između psihijatra i psihologa, ali sam uspela da ne padnem u depresiju od razmišljanja o životu i smrti i to zato što me knjiga više nasmejala no što me naterala na razmišljanje.
Ali pazite se, možda vi ne budete te sreće!
Izdavač: Samizdat
Cena: 594,00

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Alisa u zemlji čuda: ilustracije prvog izdanja

Da li ste znali da je Luis Kerol pseudonim? Čovek koji je napisao Alisu se zapravo zove Čarls Latvidž Dodžson, a na izradi svima drage priče pomagao mu je Džon Tenijel. I ne samo da mu je pomagao već je i ilustrovao prvo izdanje Alise u zemlji čuda. Tenijel je uradio ukupno 42 ilustracije, a […]

Tajna veza Duška Trifunovića u Mostu

28. januara se navršilo tačno 10 godina kako Duško Trifunović više nije sa nama. Pošto smo sa Duškom imali divnu, i ne baš tako tajnu vezu, želja nam je da pomognemo čuvanje i širenje uspomene na ovog velikog prijatelja i pesnika.

Ja vam o Dušku neću pisati ono što možete naći na googlu, kada je i gde je rođen, šta je studirao i kad je objavio prvu knjigu. Ja ću vam o Dušku napisati ono što znam iz prve ruke.
Čika Duško je ušetao u naše živote sada već davne 1992. godine i od tada je ostao čest gost kako u našoj knjižari, tako i u našoj kući. Duško je u podrumu Zmaj Jovine 22 provodio mnoge sate, pa je stoga izložba koju danas otvaramo u njegovu čast, sastavljena gotovo u potpunosti od fotografija načinjenih baš u ovom prostoru.
Ako posetite ovu izložbu, primetićete da je uvek u crnoj košulji sa belim dugmićima. Meni je to uvek prva asocijacija na čika Duška. Bijelo dugme je bend koji se proslavio Duškovim pesmama: Tajna veza, Glavni junak jedne knjige, Pristao sam biću sve što hoće, Šta je tu je, Šta bi dao da si na mom mjestu, Milicija trenira strogoću… Ali ne samo oni, mnogi su pevali Duškove pesme, i danas kada slušate eks-Ju hitove, bar jedan će biti njegov tekst, a da toga možda niste ni svesni. I ne samo eks-Ju. Poslednji je Željko Joksimović otpevao Duškovu pesmu Ima nešto. Duška je pevala i Neda Ukraden i Bisera Veletanlić i Jadranka Stojaković i Vajta. I sve ove pesme su prava poezija. Jer Duško Trifunović nije bio tekstopisac, on je bio pesnik čiji su stihovi pevani. U to ćete se uveriti ako u ruke uzmete Tajnu vezu, knjižicu koja je štampana te ’92. a ponovljeno izdanje upravo izlazi iz štampe.
U ovoj knjizi štampane su razne pesme, od onih koje svi znamo do nekih manje poznatih, a sigurna sam da svako lako može da otkrije stihove u kojima će se pronaći ili one koji će ostaviti poseban utisak. Jer Duško je bio majstor reči, majstor da najjednostavnijim rečima kaže najveće životne istine, majstor da nam otvori oči ili da nam ispriča priču neverovatno pitkim stihom. U njegove reči je tako lako zaljubiti se. Čitajte njegove pesme koje znate otpevane i otkrićete lepotu koju niste mogli ranije da primetite.

Tajna veza

Ima neka tajna veza
za sve ljude zakon krut
njome čovek sebe veže
kada bira neki put

Ima neka tajna veza
tajna veza za sve nas
njome čovek sebe veže
kada traži duši spas

Sidro koje lađu čuva
da ne bude buri plen
tone skupa sa tom lađom
jer je ono deo njen

Ovom prilikom vam poklanjam Duškov predgovor  napisan za prvo izdanje Tajne veze:

STO HILjADA PEVAČA

Tada su već počeli da dižu ruke od mene.
Bilo im je previše moje jasnoće i dobrih namera. I brige za druge…
To je bio vrhunac Sedamesetih godina.
Moj Urednik na TV po kuriru mi poručuje da mu se moja emisija ne sviđa i da je skida sa repertoara. Urednik uredniku po kuriru…
Predao sam knjigu pesama. Telefonom mi kažu da je „situacija“ i da knjiga ne ide. Za roman su mi rekli da nema papira… Niko sa mnom ne govori. Sve same poruke iz treće ruke. Starih prijatelja je sve manje, a za Nove više nemam vremena… Sve moje ljubavi počinju da se povlače na sigurnije. Polako se povlače. Tajno. Da me ne povrede… Deca su moja – malena, vesela, pametna, zdrava ali bespomoćna pred velikim svetom koji mene a i njih uz mene ugrožava… Tih godina je bilo slobode svuda na pretek. Svuda i za svakoga. To je opasno. Trudim se da ne slutim rasulo… Da li da dignem ruke od svega, ili da sačekam…!? Sačekao sam. Da vidim ko će dokle. Koliko može i koliko još toga ima…
Tog dana popijem najžešće što sam imao u kući i sednem među decu da ne bih plakao, i uključimo televizor… Čim se slika izbistri, preda mnom, koji suzdržavam suze, zabruji pesma, poznata, ali nejasna – imaneKa tajnaveZa… Sto hiljada ljudi na Marakani peva sa Bijelim dugmetom: ImaneKa tajnaveZa… Sto hiljada pevača izgovara u transu moje reči i poručuje meni ništavnom da tonem skupa sa tom lađom jer sam i ja deo njen…
To je bio vrhunac Sedamdesetih godina.
Tih sto hiljada pevača toga časa spasilo je jedan od mojih sto života…

Novi Sad, 15. 11. 1992.                                                                                     Duško Trifunović

A evo i mog izbora najlepših Duškovih pesama (koji nije lako napraviti)

SASVIM PLAVA

Što ja ne bih pokušao da te prevarim
da ti kažem ubedljivo:

Ta su brda što se vide kroz tvoj prozor
sasvim plava

Ti da odmah poveruješ
a da stalno gledaš mene
kako strog a uznesen
kroz tvoj prozor gledam brda
sasvim plava

A tek posle da proveriš
pa da vidiš
kako brda kroz tvoj prozor
baš i nisu
sasvim plava
čak i nisu neka brda

pa da onda gledaš sebe
da se čudiš
da se pitaš
šta ti bi da poveruješ

Ali da sve kasno bude

pa da plačeš kad ja odem
a da sebe ubeđuješ
i da sebi dočaravaš
da su brda
što se vide kroz tvoj prozor
stvarno brda
a ta brda
sasvim plava

Zašto ne bih pokušao
pa da sebi dočaravaš
kad ja odem.

LJUBAVNO PROSTRANSTVO
Volim te samo toliko koliko mogu da te prežalim
od težine reči vazduh se sabija
i naša ljubav se puni ekrazitomŠto god si dalje
to je veći prostor što pripada nama
i svet izgleda pitom

Ako si kraj mora
do mora sve je naše

Ako si na vrh planine
ili na starom mestu u aleji
ili u prošlosti s robljem u Misiru
ili u budućnosti na Kasiopeji

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama

To prostranstvo opravdava postojanje moje duše
među drugim svetinjama

BIĆE BOLJE
Donesi mi brige svoje
i nauči zauvek
za sve naše nespokoje
ima jedan divan lekBiće bolje

Ne živi se samo sad
Mesto večne glavobolje
samo reci ponekad

Biće bolje

Podmiti me poljupcima
obećaj mi skupi dar
Ne donesi nikad ništa ali reci jednom bar

Biće bolje

i biće bolje.

Isidora Kosić

 

Nadežda Petrović

Na današnji dan 1873. godine rođena je Nadežda Petrović. Školovala se u Beogradu i Minhenu i već 1900. imala je svoju prvu samostalnu izložbu u Beogradu. Bila je veliki patriota i humanitarac te ne čudi što je bila jedan od osnivača Kola srpskih sestara. Nadežda Petrović kao književni lik Ona se pojavljuje kao jedan od […]

Ono što se više ne piše — drugi deo

U prethodnom tekstu o pismima bilo je reči o dve knjige ljubavnih pisama jednostavnih naziva: Pisma Jeleni Mihaila Bulgakova i Pisma Mileni Franca Kafke. Danas smo vam pripremili nešto sasvim drugačije.

Opet ćemo vam predstaviti dve knjige, opet slične, ali ipak različite, a obe domaćih autora: Pisma iz Italije Ljubomira NenadovićaPisma iz Norveške Isidore Sekulić.

Ove dve knjige, osim porekla pisaca, povezuje i to što su obe, zapravo, putopisi. U obe knjige se pisci obraćaju neodređenom licu i više liče na dnevničke beleške. I oboje opisuju predele i ljude koje sreću. A Nenadović posebno piše o jednoj osobi — Njegošu. Pa tako Pisma iz Italije počinju toliko vernim i iskrenim opisima Napulja da se čitalac oseća kao da je tamo sa Nenadovićem, ali od trenutka kada upozna Njegoša, pisac će sve manje pisati o predelima, a sve više o vladici Petru Drugom. Ipak, Nenadović piše i o drugim ljudima koje sreće na svom putovanju kroz Italiju, ali najviše uopšteno o narodima, pa nam iznosi svoja zapažanja o Englezima, Italijanima i Francuzima.

Njegov stil je pre svega iskren i pitak. Pisma se čitaju lako i kao da su namenjena baš onome ko ih čita.

 Odavde ne očekuj dugačkih pisama, kao što sam ti negda iz drugih mesta pisao. Iz Neapolja zadovolji se kratkim beleškama, jer svaki trenutak, što se u sobi provede izgubljen je za putnika.

…Pođemo po varoši da gledamo crkve, galerije, palate, prođemo pored kakvog proplanka, odakle se između kuća vidi more, Vezuv, Iskija, Kapri; zaustavimo se, gledamo, pođemo, osvrnemo se, opet stanemo i tako prođe nam i dan. Da ništa nismo videli u Neapolju i što je ruka čovečja stvorila, videli smo ono što je priroda stvorila: videli smo Neapoljski zaliv i – videli smo mnogo!

Vrlo brzo Ljubomir Nenadović menja glavnu tematiku svojih pisama:

Neću ti pisati  o ljepoti Neapolja i njegovog zaliva, ali  ovdje sam naišao na jednu važnu i divnu znamenitost. Ovdje je  vladika crnogorski i o njemu ću ti, od sada, pisati više nego o cijeloj Italiji…

A o obilascima Rima sa vladikom, ovako je pisao:

U Rimu poslužilo je vladiku i dobro vreme i dobro zdravlje. Otkako smo ovde, niti je bilo oblačnoga dana, niti se vladici vraćao kašalj. Pored svega mnogoga hodanja i voženja, nigda se nije potužio da je umoran, ili da nije mogao spavati. U Neapolju mnogo je noći zbog kašlja proveo sedeći u stolici. Gledanje znamenitosti po Rimu vrlo ga zanima. Crkvu Svetoga Petra sam je premerio koracima i kazao mi da zapišem. Ima dužine sto osamdeset četiri, a širine sto četrdeset koraka. Kad smo izvan Rima jednom u polju bili, i toliko koraka premerili i označili nismo mogli verovati: tako mnogo prostora zauzme čitava njiva.

Isidora svoja Pisma iz Norveške započinje pričama iz nordijske mitologije i vraćaće im se s vremena na vreme da nam opiše prirodu i ljude ove neobične zemlje. Pre čitanja ovih pisama, treba imati na umu da je pre jednog stoleća Norveška budila neke drugačije asocijacije nego danas, pa ne treba da nas čudi što Isidora o njoj piše kao o zemlji siromašnih i napaćenih ljudi:

Pitaćeš me: da li mi je teško u zemlji kamenja, leda i siromašnih ljudi? Pitaćeš me: zašto sam opet na severu kad ima krajeva gde se gazi cveće, gde sunce i stenu može da užari, i čoveku pravo u srce sija.

Zašto!

Zato što volim muku i anatemu. Volim kad uspropnice treba skakati za svaku mrvicu života i uspeha. Volim kad čoveka iz dana u dan glođe neki strah, a čovek se ume isceliti; kad mu aveti svaki dan nešto uzmu, a on se ume odreći. Volim onoga koji kamen ore, a ipak ima hleba.

Ove dve putopisne knjige ne samo da liče, već se i prožimaju, pa u Pismima iz Norveške nailazimo i na ovaj citat:

Svi turisti idu uglavnom utabanim putevima, i domoroci ih napamet znaju, i dobre volje im pričaju svoje hronike i istorije. A mi, pobogu kao Ljuba Nenadović – kome se Njegoš rugao – odmah pisaljku, i zabeležimo.

Svakakve zanimljivosti nam je Isidora ispričala u svojim pismima, a evo ponešto i o norveškoj ženi s početka 20. veka:

Ali neobična norveška priroda ne pokazuje se uvek u grandioznim, patetičnim ili tragičnim pojavama. Ona proviruje u mnogim čisto ekonomskim nevoljama koje su i odvratne, i u mnogim socijalnim pojavama koje su interesantne a često i smešne.

Takva jedna pojava u Norveškoj to su mnogobrojne stare devojke. … Norveška žena je možda od svih žena najviše slobodna, najviše žena-radnik i žena-čovek. Ona nam izgleda najzrelije u svojoj slobodi, i, koliko je to mogućno, najozbiljnija u svom čoveštvu.

Iako ste vrlo verovatno na ove knjige naišli kao deo lektire, iskrena je preporuka da im se vratite i ponovo otkrijete neverovatne opise predela i ljudi. A u komentaru nam slobodno pišite čiji stil i koja zemlja vam se više svidela 🙂

Knjigoterapija: Veruješ li da knjiga leči?

Da li veruješ u inspirativnu moć knjige? Da li misliš da knjiga postaje živi saučesnik tvog života ukoliko je otvoriš za čitanje otvorivši sebe za knjigu? Da li smatraš da su likovi, dešavanja i teme u knjizi koju čitaš primenljivo sugestivni za tebe?

Biblioterapija ili knjigoterapija jeste ekspresivna terapija koja se služi knjigom kao osnovnim sredstvom terapije, jer sadržaji knjiga mogu dotaći misli i osećanja, a knjige su svojom formom veoma pogodne za proradu. One nude konstruktivno sagovorništvo koje možda ne možemo naći u svakodnevici. Misli i osećanja možda treba prevazilaziti ali ne isključivanjem, već promišljanjem i doživljavanjem, za šta knjiga kao predložak može da se pokaže kao zgodno sredstvo i mudro rešenje. Baš zato se ova vrsta terapije pokazala uspešnom kod svih uzrasta, kod osoba koje žele da dele literaturu kao sredstvo ličnog rasta i razvoja.

Stoga je knjigoterapija pogodna ne samo za oplemenjivanje svoje pismenosti i kulture, već i za spontano razrešavanje sopstvenih dilema i problema u životu, ali i za proširenje razumevanja drugih i sebe, a može da bude i dopuna lečenju različitih manifestovanih psiholoških problema.

logo knjigoterapija

Mi u Mostu smo se toliko zainteresovali za ovaj vid terapije, da smo se potrudili da svima zainteresovanima priredimo jednu besplatnu početnu radionicu knjigoterapije. Obratili smo se Udruženju za ekspresivnu terapiju koje organizuje radionice knjigoterapije, a vodi ih dr Aleksandar Mrđen. Njega je ideja o konceptu knjigoterapije kao svrsishodnog i potvrđenog ličnog iskustva, dovela do potrebe realizacije tog pristupa izučavanja života i stila življenja, jer se spajanjem radosti otkrivanja i uživanja u pisanoj baštini otvara mogućnost sve daljeg samorazvoja i to kao puta, a ne kao cilja, jer cilj ovog puta i jeste spoznaja sebe, ali spoznaja sebe na način koji je neisključivo otvoren ka realnostima i time ostavlja mogućnost da se napravi otklon od zamke pretencioznosti i dozvoli sebi da se preko samokontradikcije dosežu katarze. Jer blaženo nije ni znanje ni neznanje, već svest o neznanju.

Otvorena radionica će se održati u četvrtak 17. septembra u 19 sati, a tema je Naivnost kao ukleta zadatost (volimo li što smo naivni?) a knjige od kojih ćemo poći su:

  • Bili Bad Hermana Melvila,
  • O miševima i ljudima Džona Stajnbeka,
  • Ljudska agresivnost Entonija Stora,
  • Priča o Narcisu zlostavljaču: zlostavljanje u književnosti Jasmine Ahmetagić,
  • Kad prijateljstvo zaboli Džen Jeger.
  • Možete poneti i neku svoju knjigu 🙂

Više informacija o ovoj vrsti ekspresivne terapije možete dobiti na broj telefona 060 30 39 385 ili na fejsbuk stranici biblioterapije.

Ukoliko se odlučite da nastavite sa biblioterapijom, ona bi se sprovodila jednom nedeljno tokom devet nedelja, a jedna radionica traje 90 minuta. Terapije se organizuju u grupama od 5 do 12 ljudi koje vodi dr Aleksandar Mrđen kao moderator.

Ono što se više ne piše

Čini se da su sa dolaskom 21. veka izumrla pisma, bar u onoj svojoj tradicionalnoj formi: na papiru, u koverti, na koverti marka, na poleđini adresa pošiljaoca. S druge strane, čini se da nikad nije bilo više objavljenih pisama i prepiski. Ne pamtim kada sam poslednji put napisla pismo, ali zato ih čitam naveliko. I to ne makar kakva pisma, već ona koja su iza sebe ostavili najveći.

Kako je tema preobimna, odlučila sam da vam malo po malo predstavljam čuvena pisma. Danas ću vam pisati o dva pisca i dve ljubavne priče, naoko potpuno različite.

Pisma_Mileni_Franc_KafkaFranc Kafka i Milena Jesenska upoznali su se u oktobru 1919. godine a sreli se svega nekoliko puta posle toga. Ipak, to je bila jedna od najstrastvenijih ljubavi dvadesetog veka. Iz njihove dvogodišnje prepiske nastala je i knjiga Pisma Mileni koja se čita gotovo poput ljubavnog romana. U Kafkinoj se svakoj rečenici oseća opčinjenost Milenom, kao i književna nadahnutost koju je ona očigledno budila u njemu. Čini se da je tridesetogodišnji Kafka postao zavistan od Mileninih pisama koja u njemu bude čulnu i stvaralačku strast. Možda baš zato Kafka često odluta i u patetiku, te Mileni piše o svojim zdravstvenim nedaćama: grudobolji i nesanici. Bolećivog Franca dodatno je potresalo što voljenoj, ali udatoj Mileni ne može da piše otvoreno i bez bojazni da će neko otkriti njegova pisma. Nakon dve godine razmenjivanja pisama punih strasti, Kafka odlučuje da prekine prepisku jer shvata da njih dvoje nikada neće moći da budu zajedno:

   Malo ima izvesnih stvari, ali među njih spada i ta da nas dvoje nikad nećemo živeti zajedno, u istom stanu, jedno uz drugo, za istim stolom, nikad, čak ni u istom gradu. Skoro bih rekao da mi se to čini toliko izvesno kao što je izvesno da sutra ujutru neću ustati i neću otići u kancelariju.

I tako je okončana jedna od najuzbudljivijih ljubavnih prepiski:

  Nema zakona koji bi zabranjivao da Ti opet pišem i da Ti zahvalim na tom pismu u kome se možda nalazi najlepše što si mogla da mi napišeš, reči: „Ja znam da me Ti…” Ali inače se već odavno slažeš sa mnom da sad više ne treba jedno drugom da pišemo; samo je slučaj što sam upravo ja to prvi rekao, isto tako se moglo desiti da Ti to kažeš. A pošto mislimo isto, nije potrebno objašnjenje, zašto je bolje da ne pišemo.

Više o velikoj ljubavi Franca Kafke pročitajte u Politikinom zabavniku.

pisma_jeleni_vvMihail Afanasijevič Bulgakov upoznao je Jelenu Sergejevnu Šilovsku krajem 1929. godine. Ona se tada zaklela da neće izlaziti iz kuće, odgovarati na njegove pozive niti primiti makar i jedno njegovo pismo. Nakon godinu i po dana Jelena je izašla iz kuće i srela, ni manje ni više, Bulgakova! Bila je to ljubav takva da je Jelena ubrzo napustila muža i svoja dva sina da bi postala treća žena Mihaila Bulgakova, proganjanog, zabranjenog i siromašnog pisca.

Bulgakovljeva pisma koja su objavljena u knjizi jednostavnog naslova Pisma Jeleni nisu ni približno strastvena kao Kafkina pisma Mileni, ali ona nose jednu drugu vrednost. Naime, Bulgakov svojoj voljenoj piše o pisanju najčuvenijeg svog dela: Majstora i Margarite. Mihail je ovo delo počeo da piše 1928. a nastavio s pisanjem nakon što je upoznao Jelenu koju je ovekovečio u liku Margarite. Iako se ponekad čini da je Bulgakov škrt na rečima, ne propušta da u gotovo svakom pismu iskaže ljubav i brigu za svoju bolesnu suprugu. Dovoljno je setiti se da je Jelena spasila dela svog muža od zaborava i svojom upornošću nam omogućila da danas čitamo jednog od najvećih ruskih pisaca dvadesetog veka, pa da ova pisma postanu uzbudljivo svedočanstvo jednog stvaralačkog žara. Treba spomenuti i da je Jelena ta koja je u poštansko sanduče spustila čuveno pismo vrhovnoj vlasti o kome ćemo nešto više reći u jednom od narednih tekstova.

A evo i šta je Jelena napisala o razdvajanju od muža i dece zbog čuvenog pisca:

Bila sam žena generala Šilovskog, divnog, plemenitog čoveka. Bili smo ono što se naziva srećna porodica: muž na visokom položaju, dva lepa sina. Uglavnom, sve je bilo fino. Ali, kad sam upoznala Bulgakova, znala sam da je to moja sudbina, i to uprkos svemu, uprkos neizrecivo teškoj tragediji razdvajanja od dece. Brzo, neuobičajeno brzo, pokazalo se da je to ljubav koja će trajati celog mog života.

Ovo je priča o dve udate žene zaljubljene u dva velika pisca. Jedna je imala hrabrosti da napusti porodicu, a druga je odlučila da ne podnese tu žrtvu. Obe su ostavile velikog traga kako u životima, tako i u delima slavnih pisaca.

Ukoliko ste zaljubljena duša željna romantike, a pomalo i patetike, uzmite u ruke Pisma Mileni koja nam u prevodu Jovice Aćina donosi Službeni glasnik. Ako ste pak obožavalac dela Bulgakova, latite se knjige Pisma Jeleni koju je objavio Bukefal. Obe ove knjige naći ćete u našem šarenom prostoru 🙂

Mačkoljupci

Ova galerija fotografija prikazuje pisce koji su voleli mačke sa njihovim ljubimcima, a postavljamo je baš danas jer je danas Međunarodni dan mačaka (Mada sam negde naišla i na podatak da je to ipak 17. februar, ali šta nas može sprečiti da verujemo da je to ipak danas? Uostalom, svaki dan je njihov dan.) Mačkama u […]

Ni dana bez retka (ili: Uvek se nađe malo vremena za knjigu)

Nulla dies sine linea po predanju je izgovorio slikar Apeles tvrdeći kako svaki dan povuče barem jednu liniju na svojoj slici. Danas se ova izreka koristi u značenju da svaki dan treba nešto uraditi, a mi vam njome poručujemo da svaki dan pročitate makar jedan red neke knjige.

Lagano prolaze odmori i vraćamo se svojim svakodnevnim obavezama i sve manje imamo vremena za čitanje. Ipak, verujem da svako može da izdvoji pola sata dnevno i započne knjigu koju je odavno hteo da pročita. Ako ne možete da izdvojite mnogo vremena, uzmite neku knjižicu, neki romančić koji ćete uspeti da završite za nedelju dana čak i ako čitate samo desetak stranica dnevno i čitajte gde god stignete: u gradskom prevozu, u čekaonici kod lekara, u WCu. Knjige koje vam danas preporučujemo su tolike da vam uvek mogu biti u torbi. Romančić ne mora nužno biti neki petparački šund. Uzmite Orvelovu Životinjsku farmu ili Saramagov nezavršeni roman Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače koji ima svega četrdesetak strana a uz njega idu i veoma interesantni odlomci iz piščevog dnevnika koji su u vezi sa nastankom ovog romana. Tako ćete za nekoliko dana čitanja po, recimo, pola sata dnevno pročitati jedan lep, doduše nezavršen roman, saznaćete nešto o nastanku i razvitku ideje za pisanje romana i osetićete se ispunjeno.

Ako vas još nismo ubedili da se čitati može i kad se nema vremena, probudite dete u sebi uz Malog princa koji se može pročitati za svega 3 sata. Čitajte samo 20 minuta svaki dan i završićete ga za manje od 10 dana u najgorem slučaju. Nije nemoguće, zar ne? Kratkih a dobrih romana ima mnogo, a gde su tek priče koje se mogu čitati na preskok ili samo pojedine.

Lako je reći „Nemam vremena da čitam Hesea.“, ali Hese je napisao i Knulpa od svega 95 strana. Dok vas Stilske vežbe Remona Kenoa možda inspirišu da i sami nešto napišete, a sigurno će vam otvoriti oči i otkrićete koliko načina postoji da se iskaže ista priča. A oduzeće vam doslovno samo sat vremena. Pa tu je i Sanjar Ijana Makjuana, savremenog britanskog pisca jake imaginacije. U Antologiji Antić pronaći ćete svoje omiljene prozne i lirske tekstove. A poezija može da se čita pesmu po pesmu. Tu je bar izbor šarenolik – od ruskih pesnika poput Cvetajeve i Ljermontova iz Orpheusove edicije Istočno nebo, preko Rilkeovih Soneta i elegija Puste zemlje T. S. Eliota u izdanju Malog vrta pa sve do domaćih pesnika poput Laze Kostića, ili ako ste baš raspoloženi za nešto modernije, tu je zbirka pesama Feđe Dimovića (Beogradski sindikat) pod nazivom Trag čoveka u izdanju novosadskog Prometeja.

Sve to zaista ne oduzima mnogo vremena, a donosi mnogo – sa svakim čitanjem upoznavaćete nove likove, zaljubljivati se u njih ili ih mrzeti. Sa svakom završenom knjigom ostajaće vam misao koja će vas inspirisati ili naterati da razmislite o sebi, o svetu.

I zato ne dopustite sebi ni dan bez (pročitanog) retka.

Do sledećeg čitanja, pozdravlja vas Most.

Sve pomenute naslove možete naći u našoj knjižari 😉


Letnja književna avantura 2

Kao što smo i obećali, danas vam pišemo o dva romana pogodna za čitanje na plaži. Ovog puta predstavljamo vam jednog domaćeg autora i jednog svetski poznatog autora. Dve potpuno različite knjige koje ipak imaju nešto zajedničko – savršene su za uživanje pod suncobranom.

Put Magelanove mape, Siniša Živković

Ako volite avanture prožete istorijom, ovo je prava knjiga za vas. Ako vam pak ova kombinacija ne zvuči primamljivo, grešite! Put Magelanove mape je uzbudljiva priča o falsifikatoru starih mapa koja se prepliće sa pričom o Magelanovoj ekspediciji.

Miloš je Beograđanin koji prodaje svoj lažni atlas u Njujorku, ali kupac shvata da je prevaren. Ipak, u lažnom atlasu nalaze se dve originalne karte od kojih jedna predstavlja Magelanov prolaz. Magelan je upravo ovu kartu koristio na putu u „Zapadnu Indiju“ (Ameriku). Priča o ovoj Magelanovoj ekspediciji zasnovana je na istorijskim činjenicama, tako da ćete se upoznati sa zanimljivim istorijskim podacima, a glavna radnja će vam držati pažnju i vući da čitate dalje. Takođe, naučićete ponešto o kartografiji, o najznačajnijim pomorskim kartama 16. veka, o tehnologiji falsifikovanja starih mapa.

Zanimljivo je i da u ovom romanu nailazimo samo na dva potpuno pozitivna lika. Svi ostali su negativni i to zbog pohlepe koja je rasla sa otkrivanjem Novog sveta, a ni danas je ne manjka.

Ovako se kupac Voren raduje kupovini atlasa:

Da ga neko potom posmatra, sigurno bi pomislio da je poludeo: zaklonjen od izloga između dve paralelne police, do vrha ispunjene knjigama, izvodi pravi indijanski ples, a u glavi čuje bubnjeve zamišljenih plemenskih vračeva. Ovo će biti njegov životni uspeh! Naravno da za atlas neće dati gazdin novac, daće svoj lični, a atlas će anonimno prodati na jesenjoj Sadebijevoj aukciji. Ne bi mu bilo prvi put da gazdu prevari. I posle toga će odmah dati otkaz, više neće morati da radi. Naravno, ako su karte prave, a sve je sigurniji da jesu. Možda Planisfera i nije, ali ostale jesu, duboko je u to ubeđen svojim dugogodišnjim iskustvom i znanjem, ali i nepogrešivom intuicijom. Niko ne bi ni umeo ni mogao toliko vešto da falsifikuje korice, papir i povez, same karte, ceo atlas. Teškom mukom savlađuje uzbuđenje, vraća se za pult i atlas sada pažljivo i detaljno razgleda.

I kao da sve to nije dosta, na kraju knjige nalaze se mape, slike spomenika pomorcima, slike gradova, brodova i zgrada… Sve ovo upućuje nas na autentičnost ličnosti i događaja. Zbog svega rečenog, Put Magelanove mape je savršen roman za čitanje na moru. Rasteretiće vam misli, edukovati vas i zaintrigirati.

A za kraj, evo kako izgleda i jedan deo romana koji se odnosi na 16. vek:

Decembar 1519:
Slepljena kožna karta

Za razliku od ogromne većine običnih smrtnika, plemić Fernando se ne bi mnogo iznenadio kada bi saznao da će postati besmrtan. To mu je, uostalom, u svojim astrološkim predviđanjima nagovestio i poznati kosmograf Rui Falejro, njegov veliki prijatelj koji ga je izneverio jer nije hteo s njim da pođe na ovaj put, nevešto se pravdajući da mu je horoskop predskazao da ga ne bi preživeo. Vreme i događaji će kasnije pokazati da su zvezde verovatno bile u pravu. 

Svojim putovanjem pod zastavom Španije, Fernando Magelan, rođeni Portugalac, radi sve najgore protiv svoje domovine. Ali ne oseća ni najmanju grižu savesti. Naprotiv, ona mu je opravdano potpuno čista, nije on izneverio Portugal – Portugal je izdao njega!

Put Magelanove mape, autor Siniša Živković

Izdavač Prometej, Novi Sad

Puna cena: 1.200,00 RSD

Popust 20% (na sva Prometejeva izdanja)

Puna Života, Džon Fante

Još niste čitali Fantea? Vreme je. Posebno ako ste već čitali Bukovskog. Ako niste ni jednog ni drugog, na more ponesite Fanteov Upitaj prah Žene Bukovskog, a mi ćemo sada ipak pisati o jednoj trećoj knjizi – Puna života.

Ovaj roman je bio najuspešniji Fanteov roman za života. Ne bez razloga. Kada pisac piše o osobi koju voli najviše, ne može da omane. Ipak, ne očekujte romantičnu ljubavnu priču. Kao što je lako pretpostaviti, Puna života je Fanteova supruga Džojs iako je centralnu ulogu zauzeo Fanteov otac alkoholičar. Roman je, kao i svi ostali njegovi romani, autobiografski te ćete se već u ovom delu upoznati sa samim Džonom ali i sa njegovim stilom.

A kako piše Džon Fante? Iskreno i sentimentalno. Njegove rečenice su često pune gorčine i neobičnog humora:

Ima jedna stvar kod Mame: šta god da uradiš, ne može da je uznemiri. Da sam ušao u kuhinju i rekao joj da sam zaklao Tatu, rekla bi: „Baš šteta – a gde je on?“

Ovaj roman donosi priču o generacijskom jazu između oca i sina baš u onom trenutku kada je Džojs „puna života“. Džon je fakultetski obrazovana osoba koja živi u Los Anđelesu, dok je njegov otac Nik zidar sa sela koji misli da je pametniji od svog sina kom zamera što samo piše nekakve priče:

– Šta ako dođu (deca) a mi nemamo para?

– Nađi pare!

– Teško je, Tata.

Njegova pesnica se podigla, prsti su se raširili, grabeći me za košulju.

– Ne diraj mi unuke, jesi li čuo? Ostavi ih na miru, oni imaju ista prava kao i ti.

Sklonio sam njegovu šaku.

– Nema to nikakve veze s pravima, Tata. To je pitanje ekonomije.

– Ostavi se više knjiga.

– Knjiga – kakvih knjiga? Ne mogu da izdržavam previše dece.

– Ni mi nismo mogli da priuštimo sebi decu, ja i Mama. Nijedno. A dobili smo četvoro. Radili smo to bez para, sa par dolara, ali para nikad dosta. Ti bi hteo da smo uzeli nešto iz apoteke, da ne budeš ni rođen, bez sestre i braće, a da ja i Mama budemo sami na ovom svetu? Čemu to?

Kad se tako postavi, odgovora nije bilo.

 Ti si u osnovi religiozan čovek, Tata. Ti zaista veruješ.

– Unuci, eto u šta ja verujem. I ostavi se više knjiga.

A Džojs? Džojs će kao i svaka žena u drugom stanju proći kroz niz promena: od moderne žene iz LA-a do pokorne hrišćanke.

Džon Fante bi možda ostao zaboravljen da Bukovski nije naišao na njegovu knjigu Upitaj prah i izrekao čuvenu rečenicu: „Fante je moj bog!“. Ne mora da postane vaš bog, ali sigurno će ostaviti utisak, a onda možete redom čitati knjige o Arturu Bandiniju, Džonovom alter egu.

Za kraj, evo i jedan lep tekst iz Politikinog zabavnika koji će vas detaljnije upoznati sa životom jednog od najvećih američkih prozaista 20. veka.

puna_zivota_vvPuna Života, autor Džon Fante

Izdavač Lom

Puna cena 650,00

A ostvarićete i pravo na 10% popusta (na sve knjige u Mostu) ako podelite ovaj tekst na facebooku ili twitteru 😉

Za vikend očekujte još jedan post, a u njemu preporuke za jedan roman nagrađen Ninovom nagradom i roman jednog norveškog pisca 🙂 Pratite nas, možda vas inspirišemo da pročitate neke knjige koje vam nikad ne bi pale na pamet, i obavezno šerujte postove da ostvarite pravo na popust na naš ceo asortiman.

Vidimo se u podrumu 😉