Nedelja zabranjenih knjiga

Od 1982. godine pod sloganom Learn, not burn! u SAD, a i širom sveta, poslednje nedelje septembra, obeležava se Nedelja zabranjenih knjiga (Banned Books Week).

BBW-logo.jpg

Osnovni cilj ove akcije je širenje svesti o slobodi čitanja i slobodnom pristupu informacijama.

I prošle godine pisali smo vam o ovim knjigama, a i ove vas podsećamo na njih. Može se dugo i naširoko raspravljati zašto su određene knjige cenzurisane, i zašto se njihov sadržaj smatra „nemoralnim“.  Teme koje se provlače kao sporne su uvek iste: seksualnostrasizamnarkomanijapoložaj čoveka u društvu.Cenzurisanje knjiga je uvek politički, religiozno ili etički obojeno, a često su na udaru cenzora i dela dečje literature.  Ali, ko je to ovlačašćen da  cenzuriše? A koliko smo i mi sami sposobni da prepoznamo neetički napisane knjige?
Sloboda čitanja je svakako nešto što svako treba da ima, i samo zabranjivanje čitanja određenog naslova, oduzima to i uskraćuje slobodu razmišljanja i zaključivanja i razvoja ličnih stavova i upućuje na samo jedno koje je „pravo“.

Knjige koje su bile zabranjene: 

  1. Luis Kerol: “Alisa u zemlji čuda”
  2. Erih M. Remark: “Na zapadu ništa novo”
  3. Džordž Orvel: “Životinjska farma”
  4. Oldos Haksli: “Vrli novi svet”
  5. Volter: “Kandid”
  6. Džozef Heler: “Kvaka 22”
  7. Rej Bredberi: “Farenhajt 451”
  8. Đovani Bokačo: “Dekameron”
  9. Aleksandar Solženjicin: “U prvom krugu”
  10. Džon Stajnbek: “Plodovi gneva”
  11. Alen Ginzberg: “Urlik”
  12. Vladimir Nabokov: “Lolita”
  13. Gistav Flober: “Madam Bovari”
  14. Vilijam Barouz: “Goli ručak”
  15. Džordž Orvel: “1984”
  16. Salman Ruždi: “Satanski stihovi”
  17. Džejms Džojs: “Uliks”
  18. Hariet Bekser Stov: “Čiča Tomina koliba”
  19. J. R. R. Tolkien: “Gospodar prstenova”
  20. Harper Li: “Ubiti pticu rugalicu”
  21. Virdžinija Vulf: “Gospođa Dalovej”
  22. Silvija Plat: “Stakleno zvono”
  23. Džerom Dejvid Selindžer: “Lovac u žitu”
  24. Bret Iston Elis: “Američki psiho”
  25. Kurt Vonegat: “Klanica 5”

 

Dodjite po njih u Zmaj Jovinu 22 !
Čitajte, čitajte, čitajte…

Vaša Knjižara Most #SVIUMOSTU

Štampane knjige ili e-knjige?

“ Istraživači sa univerziteta iz Arizone i Tovsona su došli do zaključka da je psihološko iskustvo posedovanja e-knjige drastično drugačije od onog pri posedovanju štampane knjige.

Naime, prema njihovim rezultatima iz studija pod imenom “ potrošačke interpretacije posedovanja e-knjiga“, koje su objavljenje u Elektronik Market-u, istaknuto je da je, ono na šta su sumnjali mnogi u izdavačkoj industriji, zaista tačno; posedovanje e-knjiga jednostavno nije isto kao držanje štampane knjige u ruci.

Kada su ih pitali, učesnici u istraživanju, obrazložili su da su pri čitanju štampane knjige više emocionalno investirani i da im čitanje istih pomaže u uspostavljanju ličnosti i sebe u svetu. Knjigoljupci su se takodje požalili na nedostatak “ mirisa knjige“ kod e-knjiga i naglasili bitnoću sakupljanja knjiga; što podrazumeva korišćenje polica za knjige i njihovo organizovanje prema ličnim ukusima, kao i mogućnosti za povećavanjem samog broja stranica uz korišćenje nalepnica i zapisivanja beleški na najinteresantijim delovima knjige.

Još jedna bitna stavka, o kojoj su učesnici uz frustraciju pričali, je manjak opcija za premeštanje i deljenje e-knjiga. Agresivni marketing DRM-a je surovo ograničio i ugasio knjigoljupcima mogućnost deljenja e-knjiga sa prijateljima. Prema njihovom objašnjenju, takva odluka je doneta iz razloga i verovanja da je preporuka od usta do usta loša za njihov biznis, te je zabranom deljenja stala tome na kraj. Iako takva zabrana nije neophodna, izdavači su insistirali na njoj, kako bi sprečili prevelika deljenja e-knjiga i sa tim i gubitak novca ( što i dalje nema prevelikog smisla, jer je poenta online fajlovova da se dele beskonačno, a pritom i da mogu da se dele, e-knjige svakako nisu dozvoljenje da budu kod više čitaoca odjednom, nego bi išle od jednog čitaoca do drugog kad je pročitaju).

Uprskos svemu, e-knjige imaju i neke prednosti: mogućnost promene veličine teksta, i mogućnost nošenja više knjiga uz sebe odjednom, što omogućava čitaocima da imaju više opcija za čitanje u svako doba dana.

Sve u svemu, prema vođi ovog istraživanja, Sabrini Helm, e-knjige i štampane knjige su potpuno drugačija vrsta robe sa potpuno drugačijim funkcijama– gde su e- knjige fokusirane na kosrist i praktičnost i uslugu, a štampane knjige pružaju bogato čulno iskustvo i psihičko zadovoljstvo posedovanja iste.  “

 

Šta vi mislite?

 

 

*Photo by : VB Photography Novi Sad*

Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici

O prvoj knjizi Rodriga Munjosa Avije objavljenoj kod nas (u izdanju Samizdata) odlučila sam da pišem zato što je idealno štivo za one koji žele da ih i romani za razbibrigu ipak nateraju na razmišljanje. Ovo nije knjga koju ćete pročitati i zaboraviti posle deset dana, ali nije ni najbolji roman koji ćete ikada pročitali. Roman Psihijtari, psiholozi i drugi bolesnici odličan je primer savremene proze koja je pisana da nas orazonodi i nasmeje, ali i da nam otvori oči za teme o kojima nismo mnogo razmišljali, ili o kojima smo, pak, previše razmišljali.

Pre čitanja ove knjige nisam znala apsolutno ništa ni o autoru ni o romanu, znala sam samo da me naslov privukao, ukazala se prilika da je pročitam, i iskoristila sam je. Korica mi je poručila da će me „ovaj roman naterati i na smeh i na razmišljanje“ i zamislite – to je sasvim tačno!

psihijatri_psiholozi_i_drugi_bolesnici_vv
Mačak ili pas?

Čitav roman je napisan duhovito, vrcavo, šaljivo, a kroz priču nas vodi Rodrigo Montalvo Leteljijer. Rodrigo radi u očevoj fabrici liftova, ima sestru i zeta (koji je psihijatar!), ženu, dvoje dece i mačka Arnolda koji laje kao pas. Rodrigo je sebe predstavio kao osobu sa kojom se ne bih družila: ima maketu železnice, od sporta gleda isključivo icepacking, svako veče zapišava drvo ispred kuće (borba za teritoriju sa mačkom-psom), ima afaziju i fobiju od dugmadi (ovo poslednje uzeti sa rezervom). Kad vam kažem da je zet kriv za njegovu avanturu sa psiholozima i psihijatrima, neću vam otkriti mnogo, baš kao i sa informacijom da niko od gorepomenutih nije uspeo da reši Rodrigov problem sa afazijom.

Prvi pasus me je kupio:

Zdravo. Zovem se Rodrigo. Rodrigo Montalvo Leteljijer. Pre odlaska kod psihijatra bio sam srećna osoba. Sada sam disleksičan, opsednut, depresivan i imam trash od smrti, hoću reći, strah. Kod  psihijatra sam naučio da je reč sreća samo konvencija bez smisla. Naučio sam da mogućnost da ponovo budem srećan jednog dana ne samo da ne postoji već apsolutno ne postoji. Sada razmišljam o nekim stvarima mnogo više nego što bih želeo: o smrti i o životu.

A vas?
Rodrigo je bilo ko od nas. Rodrigo je običan porodični čovek koji voli svoju porodicu: svoje roditelje, svoju sestru, svoju ženu i svoju decu. Rodrigo je bilo ko od nas. Čovek koji se zapitao da li je srećan, da li je bio srećan kad je imao 8 ili 9 godina, da li će ikada biti srećan kao tad. Rodrigo je bilo ko od nas, ali je imao tu nesreću da mu je zet psihijatar.
Od prve do poslednje reči prošla sam sa Rodrigom put koji se završava tamo gde je i počeo, a usput smo proživeli razne neobične i ne skroz obične trenutke. Kao ni Rodrigo, nisam uspela da ustanovim razliku između psihijatra i psihologa, ali sam uspela da ne padnem u depresiju od razmišljanja o životu i smrti i to zato što me knjiga više nasmejala no što me naterala na razmišljanje.
Ali pazite se, možda vi ne budete te sreće!
Izdavač: Samizdat
Cena: 594,00

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Alisa u zemlji čuda: ilustracije prvog izdanja

Da li ste znali da je Luis Kerol pseudonim? Čovek koji je napisao Alisu se zapravo zove Čarls Latvidž Dodžson, a na izradi svima drage priče pomagao mu je Džon Tenijel. I ne samo da mu je pomagao već je i ilustrovao prvo izdanje Alise u zemlji čuda. Tenijel je uradio ukupno 42 ilustracije, a […]

Ono što se više ne piše — drugi deo

U prethodnom tekstu o pismima bilo je reči o dve knjige ljubavnih pisama jednostavnih naziva: Pisma Jeleni Mihaila Bulgakova i Pisma Mileni Franca Kafke. Danas smo vam pripremili nešto sasvim drugačije.

Opet ćemo vam predstaviti dve knjige, opet slične, ali ipak različite, a obe domaćih autora: Pisma iz Italije Ljubomira NenadovićaPisma iz Norveške Isidore Sekulić.

Ove dve knjige, osim porekla pisaca, povezuje i to što su obe, zapravo, putopisi. U obe knjige se pisci obraćaju neodređenom licu i više liče na dnevničke beleške. I oboje opisuju predele i ljude koje sreću. A Nenadović posebno piše o jednoj osobi — Njegošu. Pa tako Pisma iz Italije počinju toliko vernim i iskrenim opisima Napulja da se čitalac oseća kao da je tamo sa Nenadovićem, ali od trenutka kada upozna Njegoša, pisac će sve manje pisati o predelima, a sve više o vladici Petru Drugom. Ipak, Nenadović piše i o drugim ljudima koje sreće na svom putovanju kroz Italiju, ali najviše uopšteno o narodima, pa nam iznosi svoja zapažanja o Englezima, Italijanima i Francuzima.

Njegov stil je pre svega iskren i pitak. Pisma se čitaju lako i kao da su namenjena baš onome ko ih čita.

 Odavde ne očekuj dugačkih pisama, kao što sam ti negda iz drugih mesta pisao. Iz Neapolja zadovolji se kratkim beleškama, jer svaki trenutak, što se u sobi provede izgubljen je za putnika.

…Pođemo po varoši da gledamo crkve, galerije, palate, prođemo pored kakvog proplanka, odakle se između kuća vidi more, Vezuv, Iskija, Kapri; zaustavimo se, gledamo, pođemo, osvrnemo se, opet stanemo i tako prođe nam i dan. Da ništa nismo videli u Neapolju i što je ruka čovečja stvorila, videli smo ono što je priroda stvorila: videli smo Neapoljski zaliv i – videli smo mnogo!

Vrlo brzo Ljubomir Nenadović menja glavnu tematiku svojih pisama:

Neću ti pisati  o ljepoti Neapolja i njegovog zaliva, ali  ovdje sam naišao na jednu važnu i divnu znamenitost. Ovdje je  vladika crnogorski i o njemu ću ti, od sada, pisati više nego o cijeloj Italiji…

A o obilascima Rima sa vladikom, ovako je pisao:

U Rimu poslužilo je vladiku i dobro vreme i dobro zdravlje. Otkako smo ovde, niti je bilo oblačnoga dana, niti se vladici vraćao kašalj. Pored svega mnogoga hodanja i voženja, nigda se nije potužio da je umoran, ili da nije mogao spavati. U Neapolju mnogo je noći zbog kašlja proveo sedeći u stolici. Gledanje znamenitosti po Rimu vrlo ga zanima. Crkvu Svetoga Petra sam je premerio koracima i kazao mi da zapišem. Ima dužine sto osamdeset četiri, a širine sto četrdeset koraka. Kad smo izvan Rima jednom u polju bili, i toliko koraka premerili i označili nismo mogli verovati: tako mnogo prostora zauzme čitava njiva.

Isidora svoja Pisma iz Norveške započinje pričama iz nordijske mitologije i vraćaće im se s vremena na vreme da nam opiše prirodu i ljude ove neobične zemlje. Pre čitanja ovih pisama, treba imati na umu da je pre jednog stoleća Norveška budila neke drugačije asocijacije nego danas, pa ne treba da nas čudi što Isidora o njoj piše kao o zemlji siromašnih i napaćenih ljudi:

Pitaćeš me: da li mi je teško u zemlji kamenja, leda i siromašnih ljudi? Pitaćeš me: zašto sam opet na severu kad ima krajeva gde se gazi cveće, gde sunce i stenu može da užari, i čoveku pravo u srce sija.

Zašto!

Zato što volim muku i anatemu. Volim kad uspropnice treba skakati za svaku mrvicu života i uspeha. Volim kad čoveka iz dana u dan glođe neki strah, a čovek se ume isceliti; kad mu aveti svaki dan nešto uzmu, a on se ume odreći. Volim onoga koji kamen ore, a ipak ima hleba.

Ove dve putopisne knjige ne samo da liče, već se i prožimaju, pa u Pismima iz Norveške nailazimo i na ovaj citat:

Svi turisti idu uglavnom utabanim putevima, i domoroci ih napamet znaju, i dobre volje im pričaju svoje hronike i istorije. A mi, pobogu kao Ljuba Nenadović – kome se Njegoš rugao – odmah pisaljku, i zabeležimo.

Svakakve zanimljivosti nam je Isidora ispričala u svojim pismima, a evo ponešto i o norveškoj ženi s početka 20. veka:

Ali neobična norveška priroda ne pokazuje se uvek u grandioznim, patetičnim ili tragičnim pojavama. Ona proviruje u mnogim čisto ekonomskim nevoljama koje su i odvratne, i u mnogim socijalnim pojavama koje su interesantne a često i smešne.

Takva jedna pojava u Norveškoj to su mnogobrojne stare devojke. … Norveška žena je možda od svih žena najviše slobodna, najviše žena-radnik i žena-čovek. Ona nam izgleda najzrelije u svojoj slobodi, i, koliko je to mogućno, najozbiljnija u svom čoveštvu.

Iako ste vrlo verovatno na ove knjige naišli kao deo lektire, iskrena je preporuka da im se vratite i ponovo otkrijete neverovatne opise predela i ljudi. A u komentaru nam slobodno pišite čiji stil i koja zemlja vam se više svidela 🙂

Ono što se više ne piše

Čini se da su sa dolaskom 21. veka izumrla pisma, bar u onoj svojoj tradicionalnoj formi: na papiru, u koverti, na koverti marka, na poleđini adresa pošiljaoca. S druge strane, čini se da nikad nije bilo više objavljenih pisama i prepiski. Ne pamtim kada sam poslednji put napisla pismo, ali zato ih čitam naveliko. I to ne makar kakva pisma, već ona koja su iza sebe ostavili najveći.

Kako je tema preobimna, odlučila sam da vam malo po malo predstavljam čuvena pisma. Danas ću vam pisati o dva pisca i dve ljubavne priče, naoko potpuno različite.

Pisma_Mileni_Franc_KafkaFranc Kafka i Milena Jesenska upoznali su se u oktobru 1919. godine a sreli se svega nekoliko puta posle toga. Ipak, to je bila jedna od najstrastvenijih ljubavi dvadesetog veka. Iz njihove dvogodišnje prepiske nastala je i knjiga Pisma Mileni koja se čita gotovo poput ljubavnog romana. U Kafkinoj se svakoj rečenici oseća opčinjenost Milenom, kao i književna nadahnutost koju je ona očigledno budila u njemu. Čini se da je tridesetogodišnji Kafka postao zavistan od Mileninih pisama koja u njemu bude čulnu i stvaralačku strast. Možda baš zato Kafka često odluta i u patetiku, te Mileni piše o svojim zdravstvenim nedaćama: grudobolji i nesanici. Bolećivog Franca dodatno je potresalo što voljenoj, ali udatoj Mileni ne može da piše otvoreno i bez bojazni da će neko otkriti njegova pisma. Nakon dve godine razmenjivanja pisama punih strasti, Kafka odlučuje da prekine prepisku jer shvata da njih dvoje nikada neće moći da budu zajedno:

   Malo ima izvesnih stvari, ali među njih spada i ta da nas dvoje nikad nećemo živeti zajedno, u istom stanu, jedno uz drugo, za istim stolom, nikad, čak ni u istom gradu. Skoro bih rekao da mi se to čini toliko izvesno kao što je izvesno da sutra ujutru neću ustati i neću otići u kancelariju.

I tako je okončana jedna od najuzbudljivijih ljubavnih prepiski:

  Nema zakona koji bi zabranjivao da Ti opet pišem i da Ti zahvalim na tom pismu u kome se možda nalazi najlepše što si mogla da mi napišeš, reči: „Ja znam da me Ti…” Ali inače se već odavno slažeš sa mnom da sad više ne treba jedno drugom da pišemo; samo je slučaj što sam upravo ja to prvi rekao, isto tako se moglo desiti da Ti to kažeš. A pošto mislimo isto, nije potrebno objašnjenje, zašto je bolje da ne pišemo.

Više o velikoj ljubavi Franca Kafke pročitajte u Politikinom zabavniku.

pisma_jeleni_vvMihail Afanasijevič Bulgakov upoznao je Jelenu Sergejevnu Šilovsku krajem 1929. godine. Ona se tada zaklela da neće izlaziti iz kuće, odgovarati na njegove pozive niti primiti makar i jedno njegovo pismo. Nakon godinu i po dana Jelena je izašla iz kuće i srela, ni manje ni više, Bulgakova! Bila je to ljubav takva da je Jelena ubrzo napustila muža i svoja dva sina da bi postala treća žena Mihaila Bulgakova, proganjanog, zabranjenog i siromašnog pisca.

Bulgakovljeva pisma koja su objavljena u knjizi jednostavnog naslova Pisma Jeleni nisu ni približno strastvena kao Kafkina pisma Mileni, ali ona nose jednu drugu vrednost. Naime, Bulgakov svojoj voljenoj piše o pisanju najčuvenijeg svog dela: Majstora i Margarite. Mihail je ovo delo počeo da piše 1928. a nastavio s pisanjem nakon što je upoznao Jelenu koju je ovekovečio u liku Margarite. Iako se ponekad čini da je Bulgakov škrt na rečima, ne propušta da u gotovo svakom pismu iskaže ljubav i brigu za svoju bolesnu suprugu. Dovoljno je setiti se da je Jelena spasila dela svog muža od zaborava i svojom upornošću nam omogućila da danas čitamo jednog od najvećih ruskih pisaca dvadesetog veka, pa da ova pisma postanu uzbudljivo svedočanstvo jednog stvaralačkog žara. Treba spomenuti i da je Jelena ta koja je u poštansko sanduče spustila čuveno pismo vrhovnoj vlasti o kome ćemo nešto više reći u jednom od narednih tekstova.

A evo i šta je Jelena napisala o razdvajanju od muža i dece zbog čuvenog pisca:

Bila sam žena generala Šilovskog, divnog, plemenitog čoveka. Bili smo ono što se naziva srećna porodica: muž na visokom položaju, dva lepa sina. Uglavnom, sve je bilo fino. Ali, kad sam upoznala Bulgakova, znala sam da je to moja sudbina, i to uprkos svemu, uprkos neizrecivo teškoj tragediji razdvajanja od dece. Brzo, neuobičajeno brzo, pokazalo se da je to ljubav koja će trajati celog mog života.

Ovo je priča o dve udate žene zaljubljene u dva velika pisca. Jedna je imala hrabrosti da napusti porodicu, a druga je odlučila da ne podnese tu žrtvu. Obe su ostavile velikog traga kako u životima, tako i u delima slavnih pisaca.

Ukoliko ste zaljubljena duša željna romantike, a pomalo i patetike, uzmite u ruke Pisma Mileni koja nam u prevodu Jovice Aćina donosi Službeni glasnik. Ako ste pak obožavalac dela Bulgakova, latite se knjige Pisma Jeleni koju je objavio Bukefal. Obe ove knjige naći ćete u našem šarenom prostoru 🙂

Mačkoljupci

Ova galerija fotografija prikazuje pisce koji su voleli mačke sa njihovim ljubimcima, a postavljamo je baš danas jer je danas Međunarodni dan mačaka (Mada sam negde naišla i na podatak da je to ipak 17. februar, ali šta nas može sprečiti da verujemo da je to ipak danas? Uostalom, svaki dan je njihov dan.) Mačkama u […]

Ni dana bez retka (ili: Uvek se nađe malo vremena za knjigu)

Nulla dies sine linea po predanju je izgovorio slikar Apeles tvrdeći kako svaki dan povuče barem jednu liniju na svojoj slici. Danas se ova izreka koristi u značenju da svaki dan treba nešto uraditi, a mi vam njome poručujemo da svaki dan pročitate makar jedan red neke knjige.

Lagano prolaze odmori i vraćamo se svojim svakodnevnim obavezama i sve manje imamo vremena za čitanje. Ipak, verujem da svako može da izdvoji pola sata dnevno i započne knjigu koju je odavno hteo da pročita. Ako ne možete da izdvojite mnogo vremena, uzmite neku knjižicu, neki romančić koji ćete uspeti da završite za nedelju dana čak i ako čitate samo desetak stranica dnevno i čitajte gde god stignete: u gradskom prevozu, u čekaonici kod lekara, u WCu. Knjige koje vam danas preporučujemo su tolike da vam uvek mogu biti u torbi. Romančić ne mora nužno biti neki petparački šund. Uzmite Orvelovu Životinjsku farmu ili Saramagov nezavršeni roman Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače koji ima svega četrdesetak strana a uz njega idu i veoma interesantni odlomci iz piščevog dnevnika koji su u vezi sa nastankom ovog romana. Tako ćete za nekoliko dana čitanja po, recimo, pola sata dnevno pročitati jedan lep, doduše nezavršen roman, saznaćete nešto o nastanku i razvitku ideje za pisanje romana i osetićete se ispunjeno.

Ako vas još nismo ubedili da se čitati može i kad se nema vremena, probudite dete u sebi uz Malog princa koji se može pročitati za svega 3 sata. Čitajte samo 20 minuta svaki dan i završićete ga za manje od 10 dana u najgorem slučaju. Nije nemoguće, zar ne? Kratkih a dobrih romana ima mnogo, a gde su tek priče koje se mogu čitati na preskok ili samo pojedine.

Lako je reći „Nemam vremena da čitam Hesea.“, ali Hese je napisao i Knulpa od svega 95 strana. Dok vas Stilske vežbe Remona Kenoa možda inspirišu da i sami nešto napišete, a sigurno će vam otvoriti oči i otkrićete koliko načina postoji da se iskaže ista priča. A oduzeće vam doslovno samo sat vremena. Pa tu je i Sanjar Ijana Makjuana, savremenog britanskog pisca jake imaginacije. U Antologiji Antić pronaći ćete svoje omiljene prozne i lirske tekstove. A poezija može da se čita pesmu po pesmu. Tu je bar izbor šarenolik – od ruskih pesnika poput Cvetajeve i Ljermontova iz Orpheusove edicije Istočno nebo, preko Rilkeovih Soneta i elegija Puste zemlje T. S. Eliota u izdanju Malog vrta pa sve do domaćih pesnika poput Laze Kostića, ili ako ste baš raspoloženi za nešto modernije, tu je zbirka pesama Feđe Dimovića (Beogradski sindikat) pod nazivom Trag čoveka u izdanju novosadskog Prometeja.

Sve to zaista ne oduzima mnogo vremena, a donosi mnogo – sa svakim čitanjem upoznavaćete nove likove, zaljubljivati se u njih ili ih mrzeti. Sa svakom završenom knjigom ostajaće vam misao koja će vas inspirisati ili naterati da razmislite o sebi, o svetu.

I zato ne dopustite sebi ni dan bez (pročitanog) retka.

Do sledećeg čitanja, pozdravlja vas Most.

Sve pomenute naslove možete naći u našoj knjižari 😉