23 pitanja sa Ivanom Dobrakovovom

Dragi knjigoljupci, nadamo se da ste se vratili svojim navikama koje su na kratko bile uzurpirane od strane poznatog nam virusa.

Kao i mi, i naši prijatelji autori iz inostranstva bili su primorani na kućnu izolaciju. Autorka knjige nagrađene Evropskom nagradom za književnost, Ivana Dobrakovova, iskoristila je vreme provedeno kod kuće da nam odgovori na dvadesetak pitanja. Gde pronalazi inspiraciju, koje knjige voli ili je volela da čita i zašto je odlučila da se bavi baš pisanjem – čitajte u nastavku!

ivana d

Zašto pisanje?

Recimo da je ideja o pisanju postojala oduvek, još od osnovne škole; tačnije, bilo je to ubeđenje – jednoga dana ja ću pisati. U gimnaziji sam pokušavala pisati kratke priče, ali sam tek na poslednjoj godini fakulteta rekla sebi da ako mislim ikada pisati, sada je najbolje vreme, jer nikada posle neću imati toliko vremena. Isprva sam pisala mnogo, svaki dan, kako bih „naučila” kako da konstruišem neku rečenicu, kako da izgradim priču; sada pišem kad „moram”, kada osećam potrebu da neke stvari hitno ispoljim; nikada ne pišem „na zahtev”, prosto ne bih umela…

 

Opišite nam ukratko Vaš proces pisanja?

Pišem u bilo koje doba dana, ali najviše volim kada sam sama kod kuće. Pišem na kompjuteru. Često imam neke beleške koje pripremim, ali ih se ne držim uvek. Pišem oko sat-dva, ne više, unervozim se, napišem dva-tri pasusa, pa ih naglas čitam iznova i iznova kako bih čula ritam, kako bih ispravila tok rečenice. Nikada ne napišem mnogo teksta odjednom, ali kada započnem, onda pišem sistematično, svaki dan – ako sam u pravom raspoloženju. 

Savet za pisce na pomolu?

Kada sam, pre nekih osamnaest godina, počela pisati, bila sam veliki fan Amelije Notomb. U jednom članku rekla je da je pisanje najdostupniji i najjeftiniji način da se “opijemo”, da se osećamo kao da nemamo nijednu brigu. Istina je, ne morate ići ni na kakav kurs pisanja, doduše, mora se mnogo čitati – ali, to bi trebalo da se podrazumeva za onoga ko planira da piše – ali, samo probajte i pišite dok ne osetite ushićenje, dok ne osetite da ste nadomak nečega, a to osećanje se može dogoditi u bilo kom momentu i onda znate da je vredelo. 

Kako je nastala zbirka „Tokso”?

Sve priče sam napisala ili u periodu trudnoće, ili nakon rođenja moje ćerke u toku njene prve godine, i mislim da se to jasno može videti ako se uzmu obzir teme i kontekst samih priča. Moj slovački izdavač, gospodin Marenčin, svake godine oko decembra pitao bi me: hoće li biti nova knjiga sledeće godine? radiš li na nečemu? I kako sam očajnički želela da se okupiram nečim drugim osim majčinstvom, odlučila sam da ove priče spojim u jednu knjigu i poklonim je samoj sebi.

Opišite nam mesto na kom pišete?

Prošle godine smo se preselili i sad konačno imam svoju radnu sobu sa bibliotekom i sto za kojim mogu da radim. Veoma sam srećna zbog toga. Sa prozora nemam baš neki pogled, vidi se druga kuća i žena koja stalno riba prozore (zbog čega imam grižu savesti jer ja svoje ne ribam često), imam sto od stakla i čelika, kompjuter, knjige koje prevodim, nekoliko olovaka, lampu i dve slike (na jednoj je moj pas, a druga mi služi, takoreći, kao “memento mori”). I to je to.

Imate li omiljenog književnog lika? Zašto baš taj?

Imam, Alehandru Vidal iz romana O junacima i grobovima Ernesta Sabata. Njen lik je ostavio veoma jak utisak na mene još kad sam bila tinejdžerka. Veoma je tajnovita… ima veoma poremećenog oca… od kog ne može pobeći.

Gde tražite inspiraciju za pisanje?

Ne tražim je. Inspiracija nađe mene. Teme o kojima pišem same se nameću. Verujem da onaj ko piše baš i nema pravo izbora; da može odabrati o čemu će pisati. Zašto nam se teme kojima smo opsednuti obiju o glavu? Na primer, zašto je Ernesto Sabato, kog sam ranije pomenula, bio opsednut slepim ljudima? Da li je, u nekom skrivenom delu sebe, znao da će jednog dana i sam oslepeti?

Gde čitaoci mogu da nađu i kupe Vašu knjigu?

Moj izdavač u Srbiji je Prometej i pretpostavljam da imaju regularnu distribuciju po svim knjižarama. Takođe, mogu se poručiti i preko sajta http://www.prometej.rs/kategorija-proizvoda/reka/

A gde mogu Vas daprate? (socijalne mreže) Ako mogu…

Možete me naći na fan stranici na fejsbuku… i, plašim se da je to to…

Šta Vam se najviše svidelo tokom pisanja knjige Tokso?

Pa, budući da sam priče napisala kad je moja ćerka bila beba, bila sam srećna zbog proste činjenice da pišem, što postoji trenutak u kom radim nešto drugo osim što konstantno pazim na svoju ćerku – što je takođe predivno, ali i veoma zahtevno kad nemate nikoga da vam pomogne…

Otkrijte nam tajnu jednog lika, ali nemojte nam otkriti radnju knjige…

Pa, najbolji lik je, naravno, čistačica iz prve priče – Roza. Prosta italijanska žena koja o stvarima priča onako kako jeste (po njenom mišljenju), ne zamara se komplikovanim pitanjima, ima jasnu predstavu o ženama koje sa istoka dođu u Italiju, o tome šta bi žena trebalo da radi i kako da se ophodi prema muškarcu. U njenoj glavi je sve kristalno jasno i jednostavno. Naravno, u mom životu je postojala jedna Roza, i presrećna sam što je baš ova priča najprevođenija, jer želim da je svet upozna.

Opišite nam proces nastajanja korica? Da li su Vam bitne? Koliko učestvujete?

            Oh, prve dve knjige su bile katastrofa – mrzela sam devojku koja je radila korice za slovačko izdanje, kad mi je poslala prvu verziju prosto sam plakala koliko je bila užasna. Bilo je veoma teško pronaći nešto što bi za mene bilo prihvatljivo. Za sledeće dve knjige bilo mi je dozvoljeno da sama odaberem grafičkog dizajnera, ali nisam znala ni šta da radim ni koga da pitam. Većina ljudi u Slovačkoj misli da su moje korice ružne, posebno prijatelji koji se bave knjigama. Što se mene tiče mislim da su sasvim u redu. Doduše, strana izdanja uvek ispadnu lepša od ovih. Za sledeću knjigu odlučila sam da kupim fotografiju profesionalnog fotografa (znam i kog) i dam je sinu svog izdavača da na nju stavi naslov, ime i da završi sa tim. Bez mnogo frke.

Radite li sada na nečemu?

Pre godinu dana sam započela novi roman, ali onda se desila selidba (ja sam jedina koja je organizovala i nadgledala radove), pa sam se našla sa šest prevoda koje moram završiti do kraja školske godine, i evo skoro će godina kako na romanu nisam radila. Ali, evo, ostala su mi još tri prevoda, pa se nadam da ću na leto ponovo moći da pišem.

Pisac kojeg baš posebno volite i cenite?

Na ovo pitanje uvek odgovorim sa tri imena: Franc Kafka, Hulio Kortasar, Ernesto Sabato.

Da li su neki autori i knjige uticali na Vaš rad?

Mislim da su sve knjige, koje sam pročitala, od detinjsta pa do dana današnjeg, na neki način uticale na moje pisanje. Knjige koje prevodim utiču čak i više, činjenica da sate i sate provodim nad nečijim knjigama mora ostaviti nekakvog traga. Muzika, filmovi, vzuelna umetnost takođe imaju uticaj. Sve to utiče i na način na koji posmatram svet.

Omiljena knjiga iz detinjstva?

Brežuljak Voteršip –engleska klasična priča o grupi zečeva u potrazi za novim domom. Mnogo mi se sviđalo što su zečevi imali sopstvenu mitologiju u kojoj su se dogodile neke mnogo strašne stvari.

Sa kojim autorom biste išli na večeru?

Sa Tomasom Ganzingom – belgijskim autorom čije delo sam nedavno prevodila. Trebalo je da se upoznamo, međutim, to se nije desilo. Ima odličan smisao za humor, pa verujem da bi mi bilo super sa njim na večeri.

Koliko polica za knjige imate u kući?

Oh, pa nemam nešto mnogo knjiga, ni prelepu biblioteku za postavljanje na instagram. Zadržavam samo mali deo knjiga koje pročitam, one koje mi se zaista “obrate”, a ako se za godinu dana ne sećam ničega iz knjige, čak ni nekog osećanja koje sam imala, jednostavno ih se rešim. Imam petnaest polica sa knjigama poslaganim u dva reda, tri su zauzeli rečnici, a druge tri neke moje stvari (knjige koje sam prevela, prevodi mojih knjiga, kritike i antologije, tako te stvari).

Osim što pišete, imate li još neko zanimanje/hobi?

Moj drugi posao, ili, tačnije moj glavni posao jeste prevodilaštvo, a hobi mi je baštovanstvo, briga o biljkama, drveću i cveću koje držim na balkonu.

Otkrijte nam tajnu o sebi?

A, ne, oprostite, ja sam veoma odana ljudima koji mi povere tajnu, pa se isto tako trudim da budem odana i sebi.

Omiljeno mesto u gradu?

Pjaca Vitorio Veneto. Najlepše mesto u Torinu. Veliki trg u centru – nedaleko od mog stana, mesto na koje, poslednjih dvanaet godina odlazim makar jednom dnevno. 

Čaj ili kafa?

Oboje. Ćerka me uvek pita mogu li zamisliti život bez kafe – kažem joj da bi mi kafa užasno nedostajala. Ali, hajde, možda čaj, nekako je važniji i pijem ga po ceo dan.

Za kraj:

Citat moje mladalačke ljubavi, Franca Kafke, koji se može smatrati i savetom za bilo koga ko želi da piše: „Neumoljivo sledite vaše najsnažnije opsesije”.

ivana

23 (+2) pitanja sa Nikolom Lekićem

Nikola_Lekić_foto_Jakov_Simović
Nikola Lekić (foto:Jakov Simović)

Zašto pisanje?

Zato što me niko ne shvata ozbiljno kad kažem da hoću da budem glumac.

Opiši ukratko svoj proces pisanja?

Misli, pati, pita se, pita se, nešto hoće a ne zna šta hoće, prazan je, prazan, prosvetljenje, sijalica, ideja, proba, propast, proba, propast, proba, propast, proba, op, op, ide, ima smisla, možda I nema smisla ali lepo je, dvadeset strana ako je lepo mora da ima smisla, pedeset strana žulj na srednjem prstu, zadimljena prostorija, život se menja, sedamdeset strana da li ludim, ovo je užasno, ovo je sjajno, ovo je užasno sto strana, baš me briga šta je samo da se završim sto dvadeset strana, gotova knjiga, šta sad, da krenem ispoČetka?

Savet za pisce na pomolu?

Ne pišite ono što želite, već ono što morate. Što stvarno morate. Ono, što osećate da će vam, ako ne napišete, doći glave.

Kako je nastala knjiga „Persson“?

Igrom sluČaja zadesio sam se u jednom starom salonskom stanu, sliČnom onom opisanom u Perssonu, gde sam doživeo neobiČna iskustva kojima nisam mogao da nađem drugog uzroka, sem samog stana u kojem se nalazim. Ta „neobiČna iskustva” bila su do te mere intenzivna, da nisam mogao da ih se otarasim dok ih nisam pretoČio u knjigu.

persson

Imaš li omiljenog književnog lika?

To su deČaci i momci iz kratkih priČa Džona Fantea ili Dilana Tomasa ili Sarojanov Aram ili već neki sliČni radoznali momČići I deČaČići, koji upadaju u nevolje zbog te svoje radoznalosti; ili, zbog mašte, te nevolje umišljaju i preuveliČavaju.

Zašto baš taj?

Zanimljivi su mi i duhoviti do te mere da i sam pokušavam da pišem o sliČnim tipovima. Možda me, na kraju krajeva, podsećaju i na mene.

Gde tražiš inspiraciju za pisanje?

U osećanjima koja me obuzimaju najsnažnije u određenom periodu, pa pokušavam da ih smestim u odgovarajuću književnu radnju.

Opiši nam mesto na kom pišeš?

Trenutno to su kafići, ako pišem do 2-3 popodne, dok nema gužve, ili stan mog kuma Slavena, uveČe, dok je on na predstavama, pošto sopstvenu kuću u tom smislu nemam. Spavam u petokrevetnoj sobi u hostelu.

Šta ti se najviše svidelo tokom pisanja ove knjige?

To što je završena. PriliČno mi je bilo teško da se probijam kroz Perssona jer sam pisanjem osvežavao sopstvena neprijatna stanja u kojima sam bio, dok sam, skoro kao lik u knjizi, dane provodio zatvoren u nekom svom Perssonu.

Otkrij nam tajnu jednog lika, ali ne i radnju knjige…

Jedan lik u Perssonu zaista ne zna šta je ljubav. Nikad nije voleo, niti bio voljen, na naČin na koji bismo mogli reći da jeste neko ko poznaje ljubav. Na granici je da se potpuno preda pred tom Činjenicom, da se zauvek zatvori u sebe, i ostane sam, i suv. Ne zna šta je ljubav, šta je vođenje ljubavi, šta je stapanje sa drugom osobom u partnerskoj, intimnoj, emotivnoj vezi.

Autor si još jedne knjige „Trafika“, da li postoji  neka povezanost među njima?

Postoji, u smislu sliČnosti dva junaka. Obojica se zovu Nikola, i obojica su naivni, samouvereni, komiČno iskreni, zaluđeni nekim svojim idejama, donekle nesposobni za stvarni život.

Opiši nam način nastajanja korica. Da li su ti bitne? Koliko učestvuješ? 

Čini mi se da vremenom, za mene, korice postaju sve manje bitne. Pretpostavljam da je to zato što sam sve pomireniji sa sopstvenim pisanjem, u smilu da li je ono dobro ili loše, i koliko je dobro ili loše. Ipak, iako su korice deo knjige, one nisu knjiga, u tekstualnom smislu, jasno. Naslovna korica Perssona, koju je napravila Snena Karić, nastala je na osnovu moje fotografije ulaznih vrata stana u kojem sam proživeo svog Perssona, a naslovnu koricu Trafike napravila je Romana Caran, koja je fotografisala pojedinačno svaki od proizvoda koji se najČešće kupuju na trafici, pa od njih napravila slova koja Čine reČ „Trafika”. I obe su sjajne!
Šta dalje planiraš?

Trenutno radim na knjizi o hostelu; urnebesno je luda, sa hiljadu nekih ljudi iz razliČitih delova sveta i njihovih osobina i mentaliteta koje pokušavam da doČaram, potpuna tragikomedija. Paralelno, zadnjih skoro godinu dana, radim i na jednom debelom romanu koji se bavi preispitavanjem vrednovanja emotivnih i partnerskih veza, i kako po tom pitanju stojimo danas, kako je bilo juČe, a šta nas Čeka u budućnosti.

Kojeg pisca posebno voliš?

Trenutno, Umberta Eka.

Sa kojim umetnikom bi razgovarao?

Ako bi on hteo sa mnom, razgovarao bih sa Joepom Bevingom, kompozitorom.

Šta trenutno čitaš?

„Iz minimalnog dnevnika” Umberta Eka.

Koliko polica za knjige imaš u kući?

Nemam ni jednu policu, nemam svoju kuću, I ne patim zbog toga. Od kako živim u hostelu, kupujem više knjiga nego što sam kupovao ranije, dok sam imao kuću i policu, ali ih prosleđujem odmah po Čitanju jer nemam gde da ih Čuvam. Sa mnom u rancu su uvek dve, tri knjige.

Osim što pišeš imaš li još neko zanimanje, hobi?

Hostelski život mi je ujedno i zanimanje i hobi. A pored toga, pratim renomirane svetske galerije na instagramu, pa od slika koje oni dele sa narodom, pravim sopstvenu galeriju. A opet pored toga, zumiram inspirativne detalje na tim slikama, skrinšotujem ih, pa ih stavljam u novi, urbani kontekst. To mi je pravi hobi.

Daj nam nešto totalno iz nevezuše, onako, samo pucaj…

Hvala ti na ovim sjajnim pitanjima profesore!

Otkrij nam neku tajnu o sebi?

Jako mi je krivo što nikad ne đuskam.

Najdraži komentar nekog čitaoca na tvoju knjigu?

„A što se on rodio kao hleb?”

Kai, 7 godina, proČitla prvu stranicu Perssona.

Omiljeno mesto u gradu?

U Beograd Dnevni Chillton i park kod Poštanske štedionice, u Novom Sadu Škripa i jedno drvo u Dunavskom parku.

Gde čitaoci mogu da nađu i kupe tvoju knjigu?

U sviiiiim Laguuuninim knjižarama.

Da li mogu da te prate putem društvenih mreža? 

Voleo bih da imam hiljade pratilaca, da gledaju moje intervencije na renesansnim slikama @nikolainikolaevic, a na fejsu standard, dr Nikola Lekić

Kafa ili čaj?

Produženi bez mleka pliz.

 

23 питања са Милошем Швоњом

Драги наши књигољупци,

Настављамо да разговара са писцима и овог пута вам доносимо 23 питања са Милошем Швоњом, младим, новосадским песником и аутором две књиге песама Хостел Беатриче и Бела Ева. Овим разговором вам дајемо сјајну прилику да се упознате са Милошем и откријете његову сјајну поезију- идеалну за децембар, за поклон, за зиму, за читање уз кафу. Захваљујемо се Милошу на прилици, а ви уживајте у његовим одговорима, а затим и стиховима.

~~~

image1.png

~~~

1. Зашто писање?

Инстиктивно.

2.Опиши укратко свој процес писања?

Напишем нешто, потом прешкрабам.

Поново напишем нешто слично.

3.Савет за писце на помолу?

Сваку књигу коју прочитам,

прочитам још неколико пута,

 

То бих саветовао и другима

чиме год да се баве.

4.Како је настала књига „Бела Ева“?

Волим да режирам – у својој глави.

Нешто запишем, потом прешкрабам.

 

Вратим филм.

Поново напишем нешто слично.

5.Имаш ли омиљеног књижевног лика?

Зашто баш тај?

Не бих издвојио неког.

 

Поистовећујем се са

првим ликом на кога у књизи

наиђем.

 

Неку улогу дам

оном ко ми је ту књигу

препоручио, остале пак

 

онима које сам тих дана срео.

6. Где тражиш инспирацију за писање?

У нама.

 

7. Опиши нам место где пишеш?

У својој соби – иза позорнице,

Понекад и на самој позорници.

 

8. Шта ти се највише свидело

током писања ове књиге?

Цикличност радње у књизи.

 

9. Откриј нам тајну једног лика,

али не и радњу књиге…

Он се њој свиђа.

 

10. Аутор и још једне књиге „Hostel Beatrice“,

да ли постоји нека повезаност међу њима?

Да, повезане су, једна другој су

опозит.

 

У првој, човек је побеђен смрћу, док у другој

човек побеђује смрт рекло би се на сличан начин

као што то чини у песми

 

„Живот је сан“ Николе Пејаковића,

стиховима Могу сада мирно да одем

у оку сина живи мој поглед.

 

11. Опиши нам начин настајања корица.

Да ли су ти битне? Колико учествујеш?

Да, размишљам о илустрацијама,

о месту где би се могле наћи у књизи,

 

Оно што сам замислио,

Катарина Баћевић је и нацртала,

овом приликом јој се захваљујем.

 

У књизи ћете наићи на њен рукопис,

то је начин којим покушавам да се дистанцирам

од своје књиге, објективно је сагледам.

 

Такође, захвалио бих се Јелени Васиљевић

са којом сам радио на дизајну прве књиге.

 

12. Шта даље планираш?

Иако сам многима раније најавио Њагродху,

ипак ћу пре ње објавити Црну Еву.

 

Биће у виду сценарија за филм,

из разлога што је такозвана Црна Ева,

једна од личности Крис Сајзмор, код које је

утврђен поремећај вишеструке личности,

волела да посећује биоскоп.

 

Потом, Њагродха.

Потом, реновираћу Хостел Беатриче

 

књигом Џејн, што је занимљиво ако се зна

да је Буковски писао о једној Џејн, ако се зна

 

да је тим именом названа једна од многих

личности поменуте Крис Сајзмор.

 

Волео бих да објавим књигу поезије за децу

и многе друге… напослетку, књигу „Ми“.

 

13. Којег писца посебно волиш?

Свог имењака Милоша ЦРЊАНСКОГ.

 

14. Са којим уметником би разговарао?

Са Драганом БЈЕЛОГРЛИЋЕМ.

 

15. Шта тренутно читаш?

Савремену поезију Пољске.

 

16. Колико полица за књиге имаш у кући?

Три полице, патос – свуда су књиге.

 

17. Осим што пишеш имаш ли још неко занимање, хоби?

Од недавно сам апсолвент. Свој дипломски рад

на Медицинском факултету у Новом Саду

(смер фармација) посветићу мами.

 

Волео бих да се у животу режијом бавим.

 

Хоби…? Понекад одиграм партију шаха

чини ми се да сам све бољи.

 

18. О чему ћеш писати у свом дипломском раду?

У жељи да се супроставим нечему

што је рекао Парацелзус.

 

писаћу о лековитости мајчиног млека

и могућој штетности услед неправилне

употребе одређених лекова за време дојења.

 

19. Откриј нам неку тајну о себи?

Волим да читам половне књиге,

оне у којима је нешто подвучено, заокружено

па и прецртано, питајући се,

 

зашто је баш то неко подвукао, заокружио,

прецртао.

 

20. Омиљено место у граду?

И ја, као и многи, обично се

са људима састајем у центру код Милетића,

тако да ми је то омиљено место.

 

21. Где читаоци могу да нађу и купе твоју књигу?

Тренутно, у књижари „Мост“.

 

22. Да ли могу да те прате путем социјалних мрежа?

Да, имам инстаграм и фејсбук профил.

 

23. И за крај – кафа или чај?

Чешће пијем кафу.

~~~

Hostel-Beatrice.jpg bela-eva.jpg

Стварајући разбијеним, слободним стихом, Милош Швоња нам представља сопствени песнички израз кроз збирку од двадесет и седам песама.

Као доминантни мотиви ауторове поезије,  јављају се вино, смрт и еротизам. У библијском предању, вино је знамен радости и симбол свих дарова које Бог даје људима; код Старих Грка овај напитак је замена за Дионисову крв и течност бесмртности,  док је у индијском предању оно симбол спознаје. Приметићемо да је Милош, када су поетика и симболика вина у питању најближи овом последњем тумачењу, али иступа и корак даље, те се повремено потпуно удаљава од концепта и једноставно наздравља самом себи, те вином и здравицом урања у суштинска питања живота и појава.

Лирски субјект се не плаши смрти, већ у ишчекивању те прелепе жене проналази инспирацију за стварање стихова, јер је и чекање облик поезије огрнут меланхолијом, као што и немогућност додира ствара потресе у Милошевом изразу.

Коришћење опсцених речи, увођење човекових основних радњи без алузија и симбола, карактеристично је за поезију Милоша Шавоње.

Иако се кроз читаву збирку провлачи мрачни амбијент не можемо песмама приписати песимизам. Оне су потврда реалности, неустрашивости јединке која их пева, али такође нам могу бити и отворена врата у унутрашњи свет аутора.

~~~

Обе књиге пронађите у Мосту на попусту од 20% .

 

Толико од нас овога пута, читајте нас и следеће недеље јер вам пишемо о сјајним предлозима за новогодишње поклоне.
До тада, чекамо вас у Змај Јовиној 22, у пасажу, у подруму,

Vaša Knjižara Most #SVIUMOSTU

 

 

 

23 pitanja sa Lanom Papić

DSC09179.jpg

Kada dva veka dugo postojanje dinastije Lazar ostavi neizbrisive tragove urezane u zidine velelepnog kaštela u Ečki, ovo zdanje ostaje kao večiti spomenik istorije jednog mesta, na čijim zidovima se čitaju dani i godine svih njegovih stanara kao i onih koji su kroz njega samo prošli.
Pred sam kraj života, rodonačelnik porodice Lazar, testamentom ustanovljava pravilo nasleđivanja poseda po kome samo najstarijem muškom potomku ostaje sve. Kako je sam imao tri sina, posle njegove smrti, dolazi do niza intriga, zahvaljujući kojima posed prelazi u ruke srednjeg. Posle skoro osamdeset godina, Lukačev unuk svojim testamentom menja pravilo nasleđivanja poseda čime novi vlasnik postaje – žena.
Sukobe članova porodice, dobre i loše godine, smene vlasnika, pomno prati i beleži prvo sluga na posedu, zatim njegov sina – konjušar u kaštelskim štalama, i naposletku, unuk, baštovan kaštelskih vrtova.
~~~~

Dragi naši knjigoljupci,

Donosimo vam novi segment na našem blogu – razgovori sa piscima. Započinjemo ga sjajnim intervjuom, sa autorkom romana „Godine Lazara“ , Lanom Papić. Ukoliko još niste imali prilike da se upoznate sa njom i njenim romanom, ovo je prava prilika za to. Hvala Lani na lepoj saradnji, a na vama ostaje da pročitate ovaj blog, a zatim i „Godine Lazara“. Naša topla preporuka ove jeseni.

~~~

 

1. Zašto pisanje?

Crtanje mi je još uvek dvodimenzionalno, na sluhu mi niko ne bi pozavideo, baletanke i suknje od pet slojeva krutog tila mi se nikada nisu dopadale…

2. Opiši nam ukratko tvoj proces pisanja?

Kod mene proces, zapravo, postoji pre nego što otpočnem sa pisanjem. Ta faza nikada nije laka jer se pitanje – O čemu da pišem? – samo nameće. Međutim, uvek postoji nešto sa čim sam u sukobu, što me žulja i trebam ga pronaći. Kada to uspem, tragam za likovima, pa za naratorom. Potom ispisujem kratak koncept, postavljam kakvu-takvu celinu koja nikada nije precizna, ali je vidljiva. Kada počnem pričati sama sa sobom, znam da sam našla ton i to je trenutak kada se usuđujem napisati prvu rečenicu. Sve dalje je lakše…

3. Savet za pisce u pomolu?

Čitajte.

Naterajte se da pišete svakoga dana.

Zaboravite na reč – inspiracija.

Naučite da cenite kritiku.

Ne napuštajte započeti tekst. Pisanje ne prihvata podelu na dobre i loše ideje. Postoji samo ona na kojoj se radi.

Čitajte.

4. Kako je nastao roman „Godine Lazara“?

Godine Lazara je prvobitno bio naslov priče od nekih šest kucanih stranica. Poslušala sam savet mentora i pokušala da proširim tekst. Od šest stranica je nastalo pedeset, pa prvi tom koji je mogao biti celina za sebe, ali priča još uvek nije bila ispričana do onog mesta gde sam smatrala da trebam staviti tačku. Napisala sam još dva toma i sve to smestila na 631 stranicu. Priča je postala roman, mentor urednik i jedino sam ja još uvek autorka.

5. Opiši nam mesto gde pišeš?

Za stolom, pod prozorom, sa kog imam pogled na ljude, ali ih retko posmatram. Bitno mi je da ih mogu čuti. Žamor mi održava pažnju.

6. Imaš li omiljenog književnog lika? Zašto baš taj?

Uvek je to poslednji lik koji mi nije dao da zaspim. Sinoć je to bio Mijo iz Karakaševe Proslave. Preksinoć me je ,,mučila” Gerta iz Požude Elfride Jelinek.

7. Gde tražiš inspiraciju za pisanje?

Nikada je ne tražim. Mislim da je inspiracija samo izgovor za nerad.

8. Gde čitaoci mogu da nađu i kupe tvoju knjigu?

Ima je u svim knjižarama, a najpovoljnija je u knjižari Most u Novom Sadu, na sajtu prometej.rs i na fb stranici Godine Lazara.

9. A gde mogu tebe da prate? (socijalne mreže) Ako mogu..

Nisam posebno aktivna na mrežama. Imam profil na fb-u, ali ne kačim fotografije sa putovanja niti pišem statuse. Pošto je uredništvu to bilo poznato, napravili su stranicu Godine Lazara na kojoj možete saznati nešto više i o autorki.

10. Šta ti se najviše svidelo tokom pisanja ovog romana?

To je, pre svega, bio proces učenja – otkrila sam nešto što zovem ,,logikom papira”. Neverovatan je osećaj kada vam lik pobegne i odmetne se na svoju stranu. Kasnije vas to više ne iznenađuje toliko. Bilo je tu mnogo istraživačkog rada, desetine stvorenih likova koji me nisu napuštali ni tokom noći, nebrojeno popijenih kafa sa urednikom… Godinu i po dana sam živela taj roman. Ispisujući poslednju rečenicu sam se ujedno i rastajala sa jednim neponovljivim periodom.

11. Otkrij nam tajnu jednog lika, ali nemoj nam otkriti radnju knjige..

Toša ne priča gluposti.

12. Opiši nam proces nastajanja korica? Da li su ti bitne? Koliko učestvuješ?

Smatram da je u tom procesu najbitnija komunikacija sa ljudima koji učestvuju u njihovoj izradi. Insistirala sam da se nikakvi likovi ne nađu na koricama jer mi se to činilo nepotrebnim sugerisanjem čitaocu.

13. Radiš li sada na nečemu?

Uvek radim.

14. Pisac kojeg baš posebno voliš i ceniš?

Zahar Prilepin.

15. Da li su neki autori i knjige uticali na tvoj rad?

Čini mi se da su najviše uticale knjige koje mi se nisu dopale. Kada sam kod drugih autora uspela pronaći greške – logičke i stilske – shvatila sam o čemu moram voditi računa.

16. Omiljena knjiga iz detinjstva?

Pet prijatelja (Inid Blajton) i Džejn Ejr (Šarlot Bronte).

17. Sa kojim autorom bi išla na večeru?

Radije bih sa likom večerala, jer je svaki interesantiji od autora. Pre svih bih pozvala Rafaelu Lilu Čerulo…

18. Koliko polica za knjige imaš u kući?

Samo jednu zovem ,,policom”. To je ona sa koje je nemoguće obrisati prašinu sa najviše pregrade.

19. Osim što pišeš, imaš li još neko zanimanje/hobi?

Završila sam Pravni fakultet…

20. Otkrij nam tajnu o sebi?

Imam mala stopala i velikog psa.

Nemam televizor.

21. Omiljeno mesto u gradu?

Pas me uvek vuče u Crnog ovna ili u Bezec. Ništa se ja tu ne pitam.

22. Čaj ili kafa?

Kafa. Crna. Jaka. Bez šećera.

23. Za kraj:

Možda je sve baš ovako.

Možda je ponešto drugačije.

Knjiga je tu pa sami procenite…

 

68234ff0-0244-45e4-a0ee-41ba91aa12f1Ovaj roman jeste hronika jednog vremena, kao i svedočanstvo
o ljudima koji
su stvarno postojali, a njihov trag i punoća ljudskosti
ostaje zabeležena među ovim stranicama.
Još nekoliko potpisanih primeraka knjige „Godine Lazara“ možete pronaći u našoj knjižari.

 

Toliko od nas ovoga puta, čitajte nas sledeće nedelje i saznajte koje to još naslove vam preporučujemo kao savršeno jesenje štivo.
Do tada, čekamo vas u Zmaj Jovinoj 22, 

Vaša Knjižara Most #SVIUMOSTU