23 pitanja sa Ivanom Dobrakovovom

Dragi knjigoljupci, nadamo se da ste se vratili svojim navikama koje su na kratko bile uzurpirane od strane poznatog nam virusa.

Kao i mi, i naši prijatelji autori iz inostranstva bili su primorani na kućnu izolaciju. Autorka knjige nagrađene Evropskom nagradom za književnost, Ivana Dobrakovova, iskoristila je vreme provedeno kod kuće da nam odgovori na dvadesetak pitanja. Gde pronalazi inspiraciju, koje knjige voli ili je volela da čita i zašto je odlučila da se bavi baš pisanjem – čitajte u nastavku!

Zašto pisanje?

Recimo da je ideja o pisanju postojala oduvek, još od osnovne škole; tačnije, bilo je to ubeđenje – jednoga dana ja ću pisati. U gimnaziji sam pokušavala pisati kratke priče, ali sam tek na poslednjoj godini fakulteta rekla sebi da ako mislim ikada pisati, sada je najbolje vreme, jer nikada posle neću imati toliko vremena. Isprva sam pisala mnogo, svaki dan, kako bih „naučila” kako da konstruišem neku rečenicu, kako da izgradim priču; sada pišem kad „moram”, kada osećam potrebu da neke stvari hitno ispoljim; nikada ne pišem „na zahtev”, prosto ne bih umela…

 

Opišite nam ukratko Vaš proces pisanja?

Pišem u bilo koje doba dana, ali najviše volim kada sam sama kod kuće. Pišem na kompjuteru. Često imam neke beleške koje pripremim, ali ih se ne držim uvek. Pišem oko sat-dva, ne više, unervozim se, napišem dva-tri pasusa, pa ih naglas čitam iznova i iznova kako bih čula ritam, kako bih ispravila tok rečenice. Nikada ne napišem mnogo teksta odjednom, ali kada započnem, onda pišem sistematično, svaki dan – ako sam u pravom raspoloženju. 

Savet za pisce na pomolu?

Kada sam, pre nekih osamnaest godina, počela pisati, bila sam veliki fan Amelije Notomb. U jednom članku rekla je da je pisanje najdostupniji i najjeftiniji način da se “opijemo”, da se osećamo kao da nemamo nijednu brigu. Istina je, ne morate ići ni na kakav kurs pisanja, doduše, mora se mnogo čitati – ali, to bi trebalo da se podrazumeva za onoga ko planira da piše – ali, samo probajte i pišite dok ne osetite ushićenje, dok ne osetite da ste nadomak nečega, a to osećanje se može dogoditi u bilo kom momentu i onda znate da je vredelo. 

Kako je nastala zbirka „Tokso”?

Sve priče sam napisala ili u periodu trudnoće, ili nakon rođenja moje ćerke u toku njene prve godine, i mislim da se to jasno može videti ako se uzmu obzir teme i kontekst samih priča. Moj slovački izdavač, gospodin Marenčin, svake godine oko decembra pitao bi me: hoće li biti nova knjiga sledeće godine? radiš li na nečemu? I kako sam očajnički želela da se okupiram nečim drugim osim majčinstvom, odlučila sam da ove priče spojim u jednu knjigu i poklonim je samoj sebi.

Opišite nam mesto na kom pišete?

Prošle godine smo se preselili i sad konačno imam svoju radnu sobu sa bibliotekom i sto za kojim mogu da radim. Veoma sam srećna zbog toga. Sa prozora nemam baš neki pogled, vidi se druga kuća i žena koja stalno riba prozore (zbog čega imam grižu savesti jer ja svoje ne ribam često), imam sto od stakla i čelika, kompjuter, knjige koje prevodim, nekoliko olovaka, lampu i dve slike (na jednoj je moj pas, a druga mi služi, takoreći, kao “memento mori”). I to je to.

Imate li omiljenog književnog lika? Zašto baš taj?

Imam, Alehandru Vidal iz romana O junacima i grobovima Ernesta Sabata. Njen lik je ostavio veoma jak utisak na mene još kad sam bila tinejdžerka. Veoma je tajnovita… ima veoma poremećenog oca… od kog ne može pobeći.

Gde tražite inspiraciju za pisanje?

Ne tražim je. Inspiracija nađe mene. Teme o kojima pišem same se nameću. Verujem da onaj ko piše baš i nema pravo izbora; da može odabrati o čemu će pisati. Zašto nam se teme kojima smo opsednuti obiju o glavu? Na primer, zašto je Ernesto Sabato, kog sam ranije pomenula, bio opsednut slepim ljudima? Da li je, u nekom skrivenom delu sebe, znao da će jednog dana i sam oslepeti?

Gde čitaoci mogu da nađu i kupe Vašu knjigu?

Moj izdavač u Srbiji je Prometej i pretpostavljam da imaju regularnu distribuciju po svim knjižarama. Takođe, mogu se poručiti i preko sajta http://www.prometej.rs/kategorija-proizvoda/reka/

A gde mogu Vas daprate? (socijalne mreže) Ako mogu…

Možete me naći na fan stranici na fejsbuku… i, plašim se da je to to…

Šta Vam se najviše svidelo tokom pisanja knjige Tokso?

Pa, budući da sam priče napisala kad je moja ćerka bila beba, bila sam srećna zbog proste činjenice da pišem, što postoji trenutak u kom radim nešto drugo osim što konstantno pazim na svoju ćerku – što je takođe predivno, ali i veoma zahtevno kad nemate nikoga da vam pomogne…

Otkrijte nam tajnu jednog lika, ali nemojte nam otkriti radnju knjige…

Pa, najbolji lik je, naravno, čistačica iz prve priče – Roza. Prosta italijanska žena koja o stvarima priča onako kako jeste (po njenom mišljenju), ne zamara se komplikovanim pitanjima, ima jasnu predstavu o ženama koje sa istoka dođu u Italiju, o tome šta bi žena trebalo da radi i kako da se ophodi prema muškarcu. U njenoj glavi je sve kristalno jasno i jednostavno. Naravno, u mom životu je postojala jedna Roza, i presrećna sam što je baš ova priča najprevođenija, jer želim da je svet upozna.

Opišite nam proces nastajanja korica? Da li su Vam bitne? Koliko učestvujete?

            Oh, prve dve knjige su bile katastrofa – mrzela sam devojku koja je radila korice za slovačko izdanje, kad mi je poslala prvu verziju prosto sam plakala koliko je bila užasna. Bilo je veoma teško pronaći nešto što bi za mene bilo prihvatljivo. Za sledeće dve knjige bilo mi je dozvoljeno da sama odaberem grafičkog dizajnera, ali nisam znala ni šta da radim ni koga da pitam. Većina ljudi u Slovačkoj misli da su moje korice ružne, posebno prijatelji koji se bave knjigama. Što se mene tiče mislim da su sasvim u redu. Doduše, strana izdanja uvek ispadnu lepša od ovih. Za sledeću knjigu odlučila sam da kupim fotografiju profesionalnog fotografa (znam i kog) i dam je sinu svog izdavača da na nju stavi naslov, ime i da završi sa tim. Bez mnogo frke.

Radite li sada na nečemu?

Pre godinu dana sam započela novi roman, ali onda se desila selidba (ja sam jedina koja je organizovala i nadgledala radove), pa sam se našla sa šest prevoda koje moram završiti do kraja školske godine, i evo skoro će godina kako na romanu nisam radila. Ali, evo, ostala su mi još tri prevoda, pa se nadam da ću na leto ponovo moći da pišem.

Pisac kojeg baš posebno volite i cenite?

Na ovo pitanje uvek odgovorim sa tri imena: Franc Kafka, Hulio Kortasar, Ernesto Sabato.

Da li su neki autori i knjige uticali na Vaš rad?

Mislim da su sve knjige, koje sam pročitala, od detinjsta pa do dana današnjeg, na neki način uticale na moje pisanje. Knjige koje prevodim utiču čak i više, činjenica da sate i sate provodim nad nečijim knjigama mora ostaviti nekakvog traga. Muzika, filmovi, vzuelna umetnost takođe imaju uticaj. Sve to utiče i na način na koji posmatram svet.

Omiljena knjiga iz detinjstva?

Brežuljak Voteršip –engleska klasična priča o grupi zečeva u potrazi za novim domom. Mnogo mi se sviđalo što su zečevi imali sopstvenu mitologiju u kojoj su se dogodile neke mnogo strašne stvari.

Sa kojim autorom biste išli na večeru?

Sa Tomasom Ganzingom – belgijskim autorom čije delo sam nedavno prevodila. Trebalo je da se upoznamo, međutim, to se nije desilo. Ima odličan smisao za humor, pa verujem da bi mi bilo super sa njim na večeri.

Koliko polica za knjige imate u kući?

Oh, pa nemam nešto mnogo knjiga, ni prelepu biblioteku za postavljanje na instagram. Zadržavam samo mali deo knjiga koje pročitam, one koje mi se zaista “obrate”, a ako se za godinu dana ne sećam ničega iz knjige, čak ni nekog osećanja koje sam imala, jednostavno ih se rešim. Imam petnaest polica sa knjigama poslaganim u dva reda, tri su zauzeli rečnici, a druge tri neke moje stvari (knjige koje sam prevela, prevodi mojih knjiga, kritike i antologije, tako te stvari).

Osim što pišete, imate li još neko zanimanje/hobi?

Moj drugi posao, ili, tačnije moj glavni posao jeste prevodilaštvo, a hobi mi je baštovanstvo, briga o biljkama, drveću i cveću koje držim na balkonu.

Otkrijte nam tajnu o sebi?

A, ne, oprostite, ja sam veoma odana ljudima koji mi povere tajnu, pa se isto tako trudim da budem odana i sebi.

Omiljeno mesto u gradu?

Pjaca Vitorio Veneto. Najlepše mesto u Torinu. Veliki trg u centru – nedaleko od mog stana, mesto na koje, poslednjih dvanaet godina odlazim makar jednom dnevno. 

Čaj ili kafa?

Oboje. Ćerka me uvek pita mogu li zamisliti život bez kafe – kažem joj da bi mi kafa užasno nedostajala. Ali, hajde, možda čaj, nekako je važniji i pijem ga po ceo dan.

Za kraj:

Citat moje mladalačke ljubavi, Franca Kafke, koji se može smatrati i savetom za bilo koga ko želi da piše: „Neumoljivo sledite vaše najsnažnije opsesije”.

Knjiga za svaku priliku

 

 

Gde ih i zašto držati

Ovde ili za poneti

 

            Nikada niste čitali post sa više naslova, ali šta da radim, tako mi se namestilo, a iskr (obožavam ove skraćenice, hvala milenijalsima, mnogo su mi zabavne, najviše mi se sviđa bžsčvj, što ujedno može biti i reakcija na iste te skraćenice) nisam se mogao odlučiti samo za jedan „opšti“ naslov, moram malo objasniti. Jeste, istina je, plagirao sam jedan podnaslov, uzeo ga od Nikole Vranjkovića, tako mu se zove zbirka pesama (Zaovdeilizaponeti), ali je veoma prikladno jer, eto, izašli smo iz izolacije, možemo se čak i gradskim prevozom voziti, pa valja opet razmišljati o tome kako prekratiti to vreme klackanja, naglog kočenja, cimanja i truckanja.

            Ipak, ne počinje nam dan u busu, ali doći ćemo i do toga…

Dina, Frenk Herbert

            Dina nema veze sa prevozom, ima veze sa samim početkom dana. Zašto sam odabrao baš fantastiku za taj deo? E, pa, ima logike.

            Nakon buđenja i nekoliko gutljaja kafe (još ako vam je neko skuva – ne može bolje), obično ćemo se (barem ja) zaputiti u deo kuće/stana u kom imamo najviše inspiracije, bkvln (poslednji put je, obećavam) sve najbolje ideje su se tamo rodile. Reč je, naravno o kupatilu. Veoma često (ako je sve u redu i pije se jogurt) u kupatilu se posedi neko vreme, pa eto, zašto umesto skrolovanja po instagramu, ili prostog sedenja i čitanja etikete sa šampona ne bismo na mašini za veš držali knjigu (bukmarker je obavezan) i čitali? Kupatilo nam dođe kao novi univerzum, mesto sasvim tajnovito i odvojeno, pa je fantastika kao žanr veoma prikladna, a ovaj naslov veoma popularan, neki kažu i genijalan (ne naslov, nego knjiga). O čemu se radi?

            Melanž, ili začin, najvrednija je i najređa supstanca u vaseljeni. Droga čije se posledice kreću u rasponu od produžetka životnog veka do trenutačnog (izgleda da ova reč izlazi iz okvira srpskog jezika) putovanja međuzvezdanim prostranstvom, može se naći samo na jednoj planeti: na negostoljubivom pustinjskom svetu Arakisu, poznatijem kao Dina.

            Eto, svet fantastike za kupatilo, a kada utrnete, knjigu odložite na mašinu (obavezno bukmarker) do sledećeg odmora u ovoj prostoriji.

 

Kosmos, Vitold Gombrovič

            I eto, sabrali smo se, spremi li smo se i ni pet minuta nije prošlo, a mi već na stanici čekamo neki broj. Ako nemate nekog sa kim se obično družite na stanici i u busu, bolje po vas da ste u torbu spakovali neku knjigu (ne onu iz kupatila, ta ostaje tamo). Ja za tu priliku volim maaaaalo drugačiju literaturu, onu koja nije baš „sabrana“, onu koja „vozi“ (volim kad se sve tako lepo poklopi), pa je najbolji izbor neka avangarda, na primer poljska, na primer Gombrovič, na primer Kosmos. (ovde sam legitimno mogao koristiti skraćenice koje prepoznaje i pravopis)

U Kosmosu stvarnost je haotična, neuhvatljiva, neodgonetljiva – u neprestanom nastajanju i neočekivanom menjanju, građenom od sitnica i delića koji se uklapaju u celinu, kao što se i ponašanje junaka svodi na sitnice i deliće nekog većeg kosmosa.

Ide to, knjigoljupci, baš ide i baš vozi, samo pazite da ne promašite stanicu (bukmarker je i u ovom slučaju obavezan).

Persson, Nikola Lekić

I eto nas, izlazimo iz prevoza, i sad puni poleta (ili pokunjeni, zavisi gde ko radi) stižemo na posao, skroz smo produktivni i vreme do pauze je brzo prošlo (ovo je naravno idealan scenario), pa nam treba malo relaksacije, a pošto knjigoljupci vole knjige iz našeg bunkera kog svako na poslu ima, vadimo naslov namenjen baš za tu priliku, za tih neznamkolikominuta. Jedemo užinu, ručkamo i čituckamo (ili čitamo). Ja preporučujem mlađahnog Lekića koji piše kao veliki.

Nikola Nikolajević se trudi da ostane neprimećen, provodi dane u preispitivanju i snolikim predstavama, razgovarajući sa sobom i zamišljenim prijateljem. Suptilno pripovedajući o borbi za fizičku slobodu i slobodu duha, stvarajući filmsku atmosferu Polanskog i Hičkoka, Persson izrasta u uzbudljivu savremenu priču o samoći, unutrašnjim lomovima i ljubavi.

Jeste, držite Nikolu na poslu, zatrebaće vam sigurno. A držite ga i na drugim mestima, ovo je samo predlog, ali ga pročitajte u svakom slučaju. Ako ga držite na poslu, obavezno koristite bukmarker.

 

Azazel, Boris Akunjin

E, tako, završili smo mi sa poslom, Nikola Nikolajević je spremljen u bunker do sutra, a sad, pošto knjigoljupci imaju ogromnu dušu, idemo do kafića na popodnevnu kafu da je odmorimo i nešto da prezalogajimo, ali, eto, stigli smo malo ranije, petnaest minuta minimalno, a prijatelj (srodnik ili partner) će sigurno kasniti, kaže čeka bus (i vadi svoju knjigu za tu priliku), pa sad čekamo i mi, ali, nije nama to problem jer smo poneli još jednu knjigu – knjigu za čekanje u kafićima, parkovima, generalno svim čekaonicama ovog sveta.

Ja volim da to bude nešto jako interesantno, toliko da svet zaćuti i ne čuju se otkucaji sata. A šta je bolje od nekog detektivskog romana, napisanog veoma visokim stilom, koji premašuje sva očekivanja žanra.

Akunjin je stvarno fenomenalan. Kreće se od Azazela, pa dokle stignete. U ovom startnom romanu upoznajemo se sa Erastom Petrovičem Fandorinom, detektivom koji muca kad se uzbudi što ga čini beskrajno simpatičnim. Konstruisan je kao lik sa besprekornom logikom, velikom moći prerušavanja i mrvicom tragičnih pozadinskih priča od kojih su mu zulufi posedeli. A tek negativci – pa ovde se ne zna za koga navijamo.

 

Nikuda ne idem, Rumena Bužarovska

 

Baš tako, sad smo stigli kući, sat je bezobrazan i pokazuje da nemamo više vremena za neke epske marifetluke (prvi put iskoristio reč, mislio sam da neću nikada), ali imamo ga taman dovoljno za još malo čitanja. Pošto nećemo nigde do u krevet, mislim da je ovo prikladan naslov za ovu situaciju. Umeju knjigoljupci da se začitaju i osvanu uz knjigu, ali, zbog mnogo obaveza, najbolje je za pred spavanje odabrati zbirku priča, a kad su već priče, neka budu baš dobre.

Rumena se pokazala kao veoma dobar pisac koji zna šta radi, pa je samo nastavila. Ako ste čitali zbirku priča Moj muž onda znate o čemu pričam i sigurno ne lažem ako kažem da je ova jednako dobra, ako ne i bolja, jer je tematski šira i bavi se lokalnim u odnosu na globalno, kao i intrigantnim pozicijama naših ljudi u inostranstvu, kao i stranaca ovde.

To je to knjigoljupci, sa knjigama od rane zore do mrkle noći, za ovde ili za poneti i za svaku priliku. Ja bih voleo da vidim koji su to vaši naslovi za svaku priliko koje nosite svuda sa sobom ili i držite na nekom određenom mestu. i još jedna napomena – koristite bukmarker.

Čitamo se uskoro…

 

 

Ptice u knjigama

Kad nam ponestane inspiracije za nove tekstove na blogu, mi odemo na vikipedijinu stranicu sa raznoraznim važnim i manje važnim datumima, u kojima se obeležava svetski dan ovoga ili onoga.

Današnji datum, 14. maj, odmah nam se dopao – danas je Svetski dan ptica selica! A kako bismo mi mogli lepše da obeležimo ovaj dan nego kroz književnost i pisanu reč. Donosimo vam danas, zato, naše omiljene naslove u kojima ptice igraju značajnu ulogu.

Divlje guske, Julijana Adamović

Ovde se odmah na početku mora dati kratka napomena – pažljivo, veoma pažljivo. Šta pažljivo? ma sve, bukvalno sve – pažljivo čitati, pažljivo okretati svaki list da nešto ne bi promaklo i stalno biti na oprezu kada su emocije u pitanju. Dobro kaže Teofil na koricama ove knjige: „Ako preživiš detinjstvo, posle je sve lako.“ (tri puta skrolovao do slike da ne promašim citat – ubija me proleće i radi mi o glavi).

Pitanje dvojnika, izmišljenih drugara i odakle oni potiču? Ko su Kate ovog sveta i šta smo im skrivili? Ko ima hrabrosti da se sa svetom suoči bez da nekoga drži za ruku? – nema ga, ne postoji, jer je i izmišljena ruka bolja od prazne šake.

Ovo je jedan od onih hešteg moraš pročitati romana, ali stvarno. Guske mogu sve izdržati, posebno ako su divlje.

Mića Vujičić daje jako dobar prikaz na zadnjoj korici, malo je duži, pa ga nisam prekucavao, ali videćete već.

J kao jastreb, Helen Mekdonald

Leti se sa ovom knjigom, odavno me nešto nije toliko vinulo u nebesa što se kaže. Zaista se dostiže veliko ubrzanje i knjiga se ne može dovoljno brzo pročitati koliko je brz let jastreba Mejbl u čije perje autorka (memoari su, zaboravio sam reći, ali romansirani) unosi svu svoju divlju tugu zbog gubitka oca, a i života (ničiji nije baš lagan), i pogledom jastreba preživljava samu sebe. Savršeno rimovanje divljine i pitomosti, skučenosti i slobode, tuge i prevazilaženja – sve u jednoj knjizi i u jednoj ptici.

Ovi memoari (evo, opet ću reći) predstavljau mnogo više od prostog uvida u nečiji život – ovo je život svih onih koji se mogu nazvati čovekom.

Otkako sam kupila labuda, Tanja Stupar

Za dečake Zovi me svojim imenom, a za devojčice Otkako sam kupila labuda. Ovo je jedna rečenica koja odiše diskriminacijom, pa ću, da mi se to ne bi uzelo za zlo, reći da je valjana za sve rodove, lica i zamenice (ja kao da nemam delete na tastaturi, a i proleće je).

Prvo – fenomenalno je napisana; Drugo – dinamika romana je zaista neverovatna. Jedna uskomešana (pa da, uskomešana) priča o zabranjenoj ljubavi i o ludilu strasti.

Da budemo iskreni, svi mi volimo romane koji se bave određenim tabuima (još ako je roman zabranjen, ih, ima da ga ceo svet pročita). Nije zabranjen, zapravo, ja bih ga ponudio svim ljudima koji još nisu preležali dečje bolesti, pa im je sve „homo“ i dalje tabu. Sve iskri od intenzivne razmene strasti i napetosti među ovim junakinjama; od ljubavi i mržnje; svađe i sklada; unutrašnjih potreba i (ne)izgovorenih strahova.

A labud? e, pa, nađite ga sami…

 

 

Papagajeva teorema, Deni Geđ

Šta da čitam? Roman o matematici? Ma kako da ne!

Tako sam se ja umalo prevario kad su mi ga preporučili, jer se zbunim čim vidim brojeve među slovima, a totalno padnem (na kolena) kad vidim da se slova sabiraju, množe, dele ili šta već. Eto, ako slova mogu biti deo matematike, zašto matematika ne bi mogla biti deo književnosti. I tako ga na kraju pročitam i ostanem bez teksta (i brojeva), jer je neverovatna pustolovina proći stranicama ovog romana, koje obiluju knjigama, papagajima, mafijom (ništa ne brinite, sve ima smisla) i naravno matematkom – od časa kad su brojevi izmišljeni do danas.

Sve je ovde – od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije.

Autor ovog romana jeste matematičar (ko bi ga drugi mogao napisati), ali je zaista i književnik, jer, što je Gorder uradio za filozofiju svojim romanom „Sofijin svet“, to je Deni Geđ „Papagajevom teoremom“ učinio za matematiku.

Znam zašto ptica u kavezu peva, Maja Anđelou

Još jedna autobiografija je pred nama. Ne mogu ni da zamislim koliko hrabrosti je potrebno za pisanje jednog ovakvog dela. Čini mi se da je potrebna jedna neverovatna psihička pripremljenost, pa da se vratimo, kao što to radi Maja, u najranije detinjstvo, koje joj nije bilo nimalo srećno. Svaka joj čast što je uspela tako živo da se priseti najranijih godina, koje su joj, nažalost, bile ispunjene rasnom diskriminacijom, seksualnim nasiljem koje ostavlja duboku traumu. Ipak, knjige su ovde bile taj spasonosni gradivni element, oslonac i paket za preživljavanje.

Čitav niz događaja (nimalo prijatnih) vode nas ka Maji kakva nam je svima poznata – kultna ličnost pokreta za građanska prava i sveopšti simbol odrastanja crne devojčice u Americi pre nego što ju je ona promenila.

Pored toga što je nedvosmisleno nadahnuće za sve ptice u kavezu da puste glas, bez obzira na rasu ili pol, ova knjiga je i nežno i dirljivo ispripovedana književnost kakvu je mogao stvoriti samo talenat jedinstvene ličnosti kakva je bila Maja Anđelou.

Tuga je pernato stvorenje, Maks Porter

Dvojica dečaka ophrvana su tugom nakon smrti majke. Otac ‒ osobenjak, sanjar, poštovalac Teda Hjuza ‒ nakon smrti supruge suočava se s gotovo postapokaliptičnim scenarijom, koji uključuje očaj, komšije „pune razumevanja” i hrpu unaokolo razbacanih stvari. Međutim, na vrata porodičnog stana jedne noći zakucaće tajanstveni posetilac: „prijatelj, izgovor, deus ex machina, šala, simptom, izmišljotina, utvara, potpora, igračka, prikaza, smicalica, psihoanalitičar i dadilja”– Vrana, glavom i perom.

Neobični cimer odlučan je da ostane uz porodicu i pomogne im da prebrode bol zbog gubitka, ali isključivo na način koji on smatra prikladnim. „Metod isceljenja” ponekad može biti bolan i grub, ali je delotvoran.

Ova knjiga, neobična mešavina književnih rodova, vrsta i žanrova, čiji je naslov parafraza čuvenog stiha Emili Dikinson, pokazuje kroz tri glasa (Vrana, otac, dečaci) kako izgleda sirova tuga nakon smrti voljene osobe, tuga lišena sentimentalnosti u porodici koja se suočava s jednom činjenicom: život se nastavlja uprkos bolu, haosu i besmislu. Ipak, Porter nije napisao depresivnu knjigu, naprotiv – ovo delo puno poezije i humora podarilo je književnosti još jednog nezaboravnog pernatog junaka.

Dragi knjigoljupci, ja se nadam da ste sada inspirisani za čitanje neke od ovih pernatih knjiga. Kao i obično – slobodno u komentarima dodajte naslove koji su vama bili interesantni.

Do sledećeg čitanja,

Najneobičnije knjižare na svetu

Dragi naši knjigoljupci, situacija je takva da ćemo izgleda popričekati još malo na putovanja po svetu. Barem ona fizička. Zamišljena putovanja po književnim svetovima su nam, hvala nebesima, još uvek dostupna.

A dostupna su i putovanja po gugl mapama i beskrajnim stranicama internet pretraga. Mi smo danas odlučili da (virtuelno) posetimo neke od najzanimljivijih i najneobičnijih knjižara na svetu. Ko zna, možda se prilika da ih i zaista posetimo ukaže pre no što mislimo, treba biti pripremljen…

Atlantis Books, Santorini (Grčka)

 

Kao da Santorini, i Grčka uopšte, već sami po sebi nisu neodoljivi, morala je tu da se nađe i jedna neverovatno šarmantna knjižara uklopljena u prepoznatljivu arhitekturu ovog ostrva. U gradiću Ija (ili u originalu Οία) nalazi se knjižara Atlantis Books. Sve najlepše što možete zamisliti nalazi se ovde: beli i plavi tonovi klasičnih grčkih kuća, lučni svodovi ispunjeni do poslednjeg santimetra natpisima i detaljima, simpatične improvizovane police prepune knjiga i, naravno, mačke.

Blago onome ko je zapravo posetio ovo mesto!

Knjižara Bertrand, Lisabon (Portugalija)

Internet pretraga kaže da je knjižara Bertrand (Livraria Bertrand) najstarija knjižara – na svetu! Osnovana je 1732 godine, te je vrlo verovatno da je u pitanju zaista najstarija prodavnica knjiga. Ako ništa drugo, već samo ovaj podatak dovoljan je razlog svakom istinskom knjigoljupcu da knjižaru Bertrand uvrsti na svoju listu mesta koja mora posetiti.

Ako nam jesenja putovanja budu bila moguća, evo savršene destinacije!

Knjižara El Kadi Ben Maymoun, Šefšauen (Maroko)

Maroko je sigurno jedna od turistički najrazvijenijih zemalja afričkog kontinenta. Osim znamenitih gradova, Fesa, Kazablanke i Marakeša, vredi se potruditi i istražiti i zabačenije delove ove uzbudljive zemlje. Na nekih 130 kilometara severno od Fesa nalazi se seoce Šefšauen, poznato po prepoznatljivoj plavoj boji u koju su ofarbane njegove kuće i ulice.

Sporno je da li je razlog tome religija, praktičnost ili privlačenje turista, ali svakako nije sporno da je 30 godina stara knjižarica mesto koje treba videti ako se nađete u ovom kraju sveta.

Knjižara Acqua Alta, Venecija (Italija)

Prevod imena ove knjižare bio bi „visoka voda“, a to vam dosta govori o riziku na koji su bili spremni vlasnici ovog mesta. Zato su u ovoj knjižari knjige smeštene u vodootporne „police“ – kade, metalne držače, pa čak i u pravu gondolu. U slučaju da nivo vode poraste toliko da preplavi podove knjige ostaju na sigurnom.

Možda iskoristiti priliku i posetiti Veneciju sada kada nema turista? Hm…

Knjižara Shakespeare and Company, Pariz (Francuska)

Realno govoreći, nije ovaj mali spisak belosvetskih knjižara mogao proći bez Šekspira i družine. Iako sada već spada u, možemo reći čak izvikanu turističku atrakciju, ova knjižara je toliko slatka i neodoljiva i verujemo da knjigoljupci-putnici koji se zateknu u Parizu neće propustiti da je obiđu.

Moguće je da će se tom prilikom jedva probijati između polica i drugih turista, a verovatno će dobiti i prekor zaposlenih ako se kojim slučajem budu mašili za svoj telefon, ne bi li ovekovečili ovaj šarmantni prostor na fotografiji (‘Sorry, no photos!’). Ali, verovatno im ni sve to neće pokvariti utisak boravka u knjižari staroj više od jednog veka…

Eto, dragi knjigoljupci, malo smo proputovali, malo se nadahnuli lepim slikama i dok trepnemo putovaćemo mi ponovo i otkrivati nova, uzbudljiva mesta.

Do tada, naravno, čitajte dobre knjige i ne zaboravite – i u vašem gradu se nalaze neobična mesta, pored kojih često prođemo, a da ih i ne primetimo…

Biografije koje vam preporučujemo

Dragi knjigoljupci, ovog puta potrudili smo se da za vas izdvojimo nekoliko biografija onih ljudi sa čijim životima smatramo da se vredi upoznati. Istina, ponekad ovakva literatura jeste na granici zadiranja u privatni život umetnika, koji ne bi trebalo previše da nas zanima kada uživamo u nečijoj umetnosti. Ali, sa druge strane, nekada su biografski elementi ključni za tumačenje i bolje razumevanje dela dotičnog stvaraoca. A ponekad, bogami, nečiji životni put podseća na epsku priču.

S obzirom na to da znamo da među vama (i nama) ima knjigoljubaca koji najviše uživaju baš u inspirativnim životopisima, pređimo odmah na naše preporuke:

Frida, Hejden Herera

Frida Kalo, žena čija je zanimljiva životna priča, a pre svega onaj njen ljubavni deo, doživela brojne interpretacije u književnosti, ali i na filmu. Ima nešto jače od nas što nas vuče da otkrivamo tragične detalje iz sudbine velike umetnice.

Ovu biografiju napisala je istoričarka umetnosti, i ona do sada predstavlja delo sa najviše podataka o Fridinom životu, na srpskom jeziku.  U njoj otkrivamo  ženu izuzetne spoljašnje i unutrašnje privlačnosti, umetnicu koja je u svoja dela utkala čulnu živost vlastitog iskustva vezanog za odrastanje u blizini Meksika u vreme Meksičke revolucije, razornu saobraćajnu nesreću koja ju je onesposobila za rađanje, buran brak s Dijegom Riverom, ljubavne veze s muškarcima i ženama, povezanost s Komunističkom partijom, privrženost meksičkoj kulturi i dramatičnu sklonost ka spektaklu…

A tu su i ilustracije koje potvrđuju zašto je Frida postala jedna od ikona 20. veka.

Želja da se bude beskoristan, Hugo Prat

Ova knjiga pre bi se mogla nazvati autobiografijom, jer je nastala iz razgovora Huga Prata i Dominika Ptifoa. Želja da se bude beskoristan posvećna je nesvakidašnjem životu tvorca legendarnog Korta Maltezea.

Izdanju na luksuznosti dodaju ilustracije, fotografije iz Pratove privatne kolekcije i Pratovi crteži, a kroz knjigu imamo priliku da pratimo ispovest Italijana iz Riminija u čijim venama teče engleska, francuska, jevrejska, španska i turska krv. Sa trinaest godina, u Etiopiji, postao je vojnik Musolinijeve armije, sa šesnaest se, u ratnoj Veneciji, družio sa vojnicima međusobno suprotstavljenih armija, sam često menjajući uniforme, a sa dvadeset i dve se ukrcao na brod koji je plovio u Buenos Ajres.

U potrazi za avanturama obišao je ceo svet, naučio sedam jezika, a stigao je da nacrta blizu sedam hiljada tabli stripa; sakupio je trideset hiljada knjiga i upoznao kabalu i vudu, a nakon dugogodišnjeg istraživanja onostranog zaključio je: „Moj život je počeo još pre nego što sam došao na svet, a pretpostavljam da će se nastaviti i kada mene više ne bude“.

Ukratko, životna priča strip-crtača dostojna sudbine slavnog junaka njegovog stripa.

Soba za snove, Dejvid Linč i Kristin Makena

Još jedna neobična kombinacija biografije i memoara, knjiga u kojoj Dejvid Linč prvi put progovara o svom životu. Ovde saznajemo sve o ispunjavanju njegove izvorne vizije, uz velike žrtve i odricanja koje je morao da podnese ne bi li ostvario svoje neobične projekte.

Autorka, Kristin Makena, tekst je napisala na osnovu više od stotinu intervjua s njegovim bivšim suprugama, članovima porodice, glumcima, agentima, muzičarima i ostalim kolegama koji su izložili svoje viđenje događaja iz Linčovog života.

Soba za snove je prva knjiga o Linču prevedena na srpski, a predstavlja jedinstven osvrt na život i um jednog od najzagonetnijih i najoriginalnijih savremenih umetnika.

Bouvi: Jedna biografija, Marija Hese i Fran Ruis

Sve knjige izdavačke kuće Dibidus su prava mala umetnička dela, a to posebno važi za biografiju Dejvida Bouvija. Ovu knjigu ubedljivo najviše volimo da preporučujemo za poklone, a i da je slikamo za Instagram 🙂

Kako je rekao Bouvijev biograf Dejvid Bakli, „Dejvid je promenio više života nego bilo koja druga javna ličnost“. Svojim neukrotivim alter-egom Zigijem Stardastom i pesmama kao što su Starman ili Space Oddity pomerao je granice muzike i postao simbol svoje i idol sadašnjih i budućih generacija. Njegova duga umetnička karijera neraskidivo je povezana s ličnom biografijom.

Ova knjiga zalazi u sve aspekte njegovog života, u njegove enigme i anegdote. Bouvi je misterija koju svi želimo da odgonetnemo, a nema bolje za takav zadatak od Marije Hese, fenomenalne ilustratorke iz Sevilje.

Federiko Felini, Tulio Kecik

Tulio Kecik bio je Felinijev prijatelj više od četrdeset godina, i u ovoj knjizi on daje širok prostor privatnim aspektima života slavnog reditelja. Po prvi put, pedesetogodišnji brak sa Đulijetom Mazinom i njihova umetnička zajednica, prepričani su verno od strane jednog očevica; ne nedostaje ni poneka prijateljska indiskrecija o povremenim Felinijevim upadima u ono što je nazivao „gradom žena”.

Knjiga takođe sadrži mnogo detalja koji se tiču rađanja i pravljenja filmova, pa tako recimo ovde izlazi na videlo do sada skriveni doprinos i učešće Dina Bucatija u pisanju knjige Putovanja Đ. Mastorne. Saznajemo ovde i o protivrečnom Felinijevom odnosu prema okultnim naukama i spiritizmu na koje je, jedno vreme, gledao sa skepsom ali se i strastveno zanimao za njih.

„Ne mogu da zamislim bolji vodič kroz jedinstveno delo Federika Felinija.” Martin Skorseze

Nadamo se da smo vas inspirisali na čitanje neke od biografija, dragi knjigoljupci. Naravno, očekujemo i vaše preporuke i utiske! Pišite nam u čijim ste biografijama vi uživali.

Ukoliko vam fali još inspiracije za čitanje, pogledajte naše preporuke za čitanje u izolaciji (koja se uskoro završava!) ili predloge najkraćih knjiga za koje uvek možete izdvojiti malo vremena da ih pročitate.

Pozdravljamo vas, do sledećeg čitanja!

Aprilski noviteti u Mostu

Dragi knjigoljupci, uvodimo jednu rubriku koja je trajna da trajnija ne može biti. Knjige se pišu, štampaju, izlaze i to će tako biti do kraja sveta i veka (odjeknu kroz vekove ovo sad), a mi ćemo sve novitete pribeležiti i izdvojiti samo neke, jer ko bi čitao postove od sto strana (ja to opet prema sebi gledam).

Šta se to razlistalo u mesecu na izmaku?

Metagenealogija, Alehandro Hodorovski

Navikli smo na hodorovskijanski pristup čoveku, bilo da je reč o romanima sa biografskim elementima (ume on da zbuni), bilo o izvesnim izveštajima sa psihoterapija koje je skupljao tokom godina rada kao terapeut, režiser ili otvarač tarota (nije lako biti Hodorovski). Navikli jesmo, ali ko može reći da ga Hodorovski nije svaki put iznenadio?

Ova obimna knjiga od 1584595198467 strana (ako neko utvrdi koji je ovo broj neka mi javi), iz izdavačke kuće Arete, i opet je autentična avantura osvešćivanja zdravstvenog stanja porodičnog stabla.
– Pa čemu to, Alehandro, čoveče?, pitam ja njega, a on meni odgovara:
– Kada shvatimo kakav je uticaj na nas imao život naših prabaka i pradeda, baka i deda, roditelja, ujaka, tetaka, stričva, braće i sestara; ili posebne veze koje su neki članovi našeg stabla međusobno negovali; ili kako je nametanje porodičnih ideja i tabua još u detinjstvu postavilo prepreke za razvoj našeg sušinskog ja, bićemo sposobni da razvijemo viši nivo svesti i moći ćemo, konačno, slobodnog duha i bez straha, da se predamo svojoj budućnosti.
– Biće tu posla, vidim ja.

Kroz pustinju i prašumu, Henrik Sjenkevič

Tehnički, ovo nije nova knjiga, u smislu nije sad napisana, ali stiže ovog aprila sveža i lepo ukoričena.

Odlično je što se ekipa Nove knjige setila da baš ovo Sjenkjevičevo delo objavi. Pisana je za mlađu čitalačku publiku, što je odlična početna tačka za uplivavanje u svetskoknjiževno more (da se pojam doda na mape) i da naši dragi tinejdžeri shvate da klasična književnost nije naporna i da je više nego uzbudljiva, pa možda posle pročitaju i Quo vadis – nikad se ne zna.

Čini mi se da su i sami pisci razmišljali o ovome, osim što su brinuli da književnost održi „nivo“. Ime ruže je, takoreći, podvala. Izrazito pametna knjiga, svašta se nauči, a zaogrnuta trilerskom napetošću, pa je prijemčiva i onima koji misle da ne vole čitati.

Slika Edvarda Munka u kući moga brata, Milutin Ž. Pavlov

Novitet iz Prometeja donosi nam lirski jezik Milutina Ž. Pavlova, našeg vojvođanskog Strindberga i njegove hamsunovski ubedljive dijaloge. Slika Pavlov svojom debelom četkicom od konjeske dlake mistični i nepostojeći svet Kikinde, izmišljene zemlje, izmaštanog grada, poput Markesovog Makonda. Slika duše koje nastanjuju odumrli svet, do čijih izgubljenih stanovnika te vesti još uvek nisu stigle.

Možemo zaključiti i o kojoj Munkovoj slici se radi – imamo oranice, imamo melanholiju, imamo žutilo, a sve vodi do?

Iščekujući varvare, Dž. M. Kuci

Kuci je u Srbiji promenio izdavača, pa smo ga ovog meseca dobili od Lagune umesto od Paideiae (au, baš nisam siguran u ovaj nastavak za genitiv, a ko im je kriv kad se zovu Paideia).

Pa sad, nisam siguran da li ovom naslovu treba neko posebno predstavljanje, ali što da ne, ja svaku priliku koristim da neki komentar napišem. Elem, Kuci veoma vešto koristi principe biblijski alegorija, pa ni ovaj, suštinski politički roman, neće biti naporan za čitanje. U knjigama se obično ne radi samo „o jednoj stvari“, već preko osnovne teme obrađuje nekoliko problema.

Kroz političku priču obrađen je i problem tlačitelja i poltačenog kao jedna istorijska konstanta, koja funkcioniše i danas. I u demokratiji se zna ko je glavni. Eto, i sam sam iznenađen ovim komentarom bez ijedne pošalice.

Žene, Stefan Kostadinović i Boris Stanić

Ajao, ne, opet će biti napeto – stanimo na kraj muškarcima koji pišu o ženama, pa bio to i Andrić, pustite ih da to same rade. Ali, s druge strane, ko će od muškarca (i žena koje privlače žene) intenzivnije doživeti ženu kao biće.

Da nije bilo Dantea i njegovog intenzivnog doživljaja gospe Beatriče, ne bi bilo ni Božanstvene komedije (isto je sa Petrarkom, Laurom i Kanconijerom). Koje i kakve žene su inspirisale ovu dvojicu umenika (jedan od njih piše drugi je zadužen za ove bizarno fascinantne ilustracije) da ih u stihovima opiše – ne znam, ali je ova zbirka, ako ništa drugo, a ono bar veoma interesantna. A i nova je, pa hvala Darma izdavaštvu što vodi računa da u našu knjižaru stigne i poezija.

Knjigoljupci, mi smo izdvojili ove naslove, a vi još malo pročačkajte po našem blogu ili (uz mere predostrožnosti) svratite do knjižare da čeprkate po policama – svašta se može naći!

Knjige u filmovima

Ovih dana verovatno svi gledamo znatno više filmova i serija nego što bismo u normalnim okolnostima to radili sredinom proleća. Možda je to i razlog zašto su nam u poslednje vreme filmovi inspiracija za tekstove.

Kao što znate, pisali smo već o filmskim adaptacijama književnih dela, a danas želimo sa vama da podelimo neke od filmskih scena u kojima junaci čitaju. Pa, da zaplovimo…

The Inglorious Bastards

Zanimljivo, dok se ova slika postavlja na radiju kreće pesma The Delfonics-a Didn’t I (Blow Your Mind This Time), koja, doduše, nema veze sa filmom sa gornje slike (Prokletnici ili The Inglorious Bastards), ali ima veze sa jednim starijim Tarantinovim filmom – Jackie Brown.

U svakom slučaju, prelepo je kako se stvari u umetnosti otkrivaju, preprliću i kuda vas nose. Nije nam zato bilo teško da malo istražimo i koja je to knjiga koju čita lepa i hrabra Šošana iz Prokletnika (da li i vi volite Tarantinove ženske likove?). U pitanju je francuski prevod krimi-romana engleskog autora Leslija Čarterisa, Svetac u Njujorku. Čarteris je imao čitav serijal romana čiji je glavni lik antijunak sa nadimkom Svetac, a ova epizoda objavljena je prvi put 1934. godine. Kako kod Tarantina ništa nije slučajno, tako i ova epizoda serijala koju Šošana čita ima simboličko značenje – govori o brutalno nasilnoj osveti glavnog lika, koju sprovodi nad ubicama. Ako ste gledali film znate na šta se ova simbolika odnosi, a ako niste, ne znamo šta čekate!

Idemo dalje…

Before Sunrise

U prvom delu filmske trilogije (ako možemo tako nazvati ove filmove) Ričarda Linklejtera, Before Sunrise, u vozu se upoznaju Džesi (Itan Hok) i Selin (Džuli Delpi). Oni će provesti ostatak dana i celu noć šetajući po Beču, a u zoru će se rastati, da se ne sretnu narednih 15 godina, odnosno u sledećem filmu koji nosi naziv Before Sunset.

A sve je počelo tako što su u vozu razmenili nekoliko pogleda i ono glavno – pitali jedno drugo o knjigama koje su u tom trenutku čitali. Selin je čitala antologiju erotske proze Žorža Bataja, a Džesi autobiografiju nemačkog glumca Klausa Kinskog All I Need is Love. Ove knjige na neki način naglašavaju ideju vodilju filma –  iskustvo ima svaku prednost nad racionalnošću, a spontanost je jedino čime se likovi vode. Lepa, romantična priča, ako volite takve.

Moonrise Kingdom

Ah, Ves Anderson i ovaj preslatki, presltaki film! U pitanju je naravno Moonrise Kingdom. Verujemo da je svaki pravi ljubitelj Andersonovih filmova već upoznat sa ovim ostvarenjem, a vama koji niste, najtoplije preporučujemo da u ovim čudnim danima izolacije ogrejete srca i nauživate se upijajući Andersonovu estetiku.

Ukratko, ovo koferče sa knjigama pripada glavnoj junakinji, dvanaestogodišnjoj Suzi Bišop. Ona i njen izabranik odlučuju da pobegnu od svih i nastane se u divljini. Sa sobom nose samo ono najvažnije. I tako saznajemo da je Suzi ponela 6 knjiga, inače ukradenih iz biblioteke.

Ves Anderson u svojim filmovima poklanja veliku pažnju detaljima i time svaka scena dobija na uverljivosti. Bilo da su u pitanju mape, gradovi ili knjige, uvek vam se čini da te stvari zaista postoje i u realnosti. Tako je i sa ovim knjigama. One u stvarnosti ne postoje, pa su za potebe dizajna korica posebno angažovani umetnici, a sam Anderson je napisao delove koje glavni junaci čitaju. I ne samo to, ovde možete pogledati kratak film o ovim knjigama i čuti Suzi kako ih čita. Preslatko.

10 Things I Hate About You

Ako ste bili tinejdžer(ka) krajem devedesetih godina, onda ste sigurno jako voleli film 10 Things I Hate About You. Neki od nas su se ovde prvi put upoznali sa fantastičnim Hitom Ledžerom, a i Džulija Stajls je dobila dve nagrade za ovu ulogu.

Osim Džulije i  Hita u glavnim ulogama, još jedan razlog zašto je ovaj film visoko ocenjen uprkos svom žanru (romantična komedija) verovatno leži u činjenici da je u pitanju svojevrsna adaptacija Šekspirove Ukroćene goropadi. Pa tako za glavnu heroinu imamo mladu Ket (kod Šekspira je Katarina) koja je samosvesna, oštroumna, britkog jezika i ne želi da živi život prema očekivanjima drugih.

Zato će upitati profesora književnosti zbog čega na časovima ne obrađuju dela Silvije Plat, Šarlote Bronte ili Simon de Bovoar, već čitaju „mizoginog alkoholičara Hemingveja“. Na slici je scena iz filma u kojoj Ket čita Stakleno zvono, jedini roman pesnikinje Silvije Plat, koja je, mesec dana nakon što je knjiga objavljena, izvršila samoubistvo…

Vredi se malo podmladiti i pogledati ovaj film ponovo, ili ga tek otkriti, ali samo ako imate manje od 20 godina 🙂

 

Eto, dragi knjigoljupci, nismo spomenuli mnogo scena u kojima su knjige, ali smo se zato kroz ovih nekoliko filmova podsetili mnogih stvaralaca i njihovih dela. A to je i ono najlepše što doživljavamo kada se otvorimo za uživanje u filmu, knjizi, muzici ili arhitekturi.

Jedva čekamo da čujemo koje su vaše omiljene filmske scene u kojima su knjige. Pišite nam!

Do sledećeg čitanja pozdravlja vas ekipa iz knjižare,

 

 

Svetski dan knjige!

Dan knjiških moljaca

Idemo, knjigoljupci! Danas proslavljamo naš dan. Danas nema podele na polove, rodove, klase, mase, organizacije – vladine, nevladine (kako li se piše ova reč), nismo osetljivi i tolerantni smo jer nam tolerancija ne pada na pamet, sve je usmereno samo na – knjigu.

Listamo, čitamo i obrćemo, vadimo sve iz polica i preslažemo, brišemo prašinu, prisećamo se, pravimo liste, slučajno cepamo, pa nam bude žao, ali prepustimo se, danas je dan KNJIŠKIH MOLJACA i drago nam je i lepo nam je i danas smo svi knjiga.

Godišnjice važne za svet književnosti

Sve je popčelo obeležavanjem godišnjice smrti Šekspira i Servantesa (na stranu ona zvanična strana priče o Generalnoj konferenciji Uneska u Parizu). Katalonci su smislili bolju priču, van papirologije i birokratije. Na viši nivo je izdignuta ova priča i veoma je, takoreći, humanistički nastrojena, kako bi zapravo i trebalo biti – Katalonci razmenjuju knjige i ruže i od toga naprave čitavu manifestaciju.

U Madridu je pokrenuta akcija pod nazivom „Sloboda, to je knjižara“, jer izgleda Španci generalno prepoznaju važne stvari i rado se mire na ovaj dan, pa ne čudi što se veliki broj istaknutih ličnosti iz oblasti kulture pridružio i podržao akciju.

Širenje virusa, ali knjiškog

Ne mogu, a da se ne zapitam (odakle mi ovakav početak, da mi je znati), što mi stalno kaskamo i ne primećujemo ove divne običaje, što ih ne prisvajamo i ne širimo dalje?

Kada već mora neki virus, neka to danas bude ovaj knjiški. Neka se širi knjiga iz ruke u ruku (ili poštom), neka do svakoga stigne bar jedna knjiga, a ruža je i više nego dobrodošla, ako je imate gde ubrati ili kupiti. Danas budimo MI samo na španski način. Ja sam za, a vi?

Ima lepih stvari, knjigoljupci, znam da vi to znate, jer u suprotnom ne biste voleli knjige.

Од књиге до филма – првих 7 наслова који су нам пали на памет

Незгодна тема, књигољупци. Кад чујем да је нека књига екранизована буквално ме подиђу жмарци, прво од узбуђења, а онда се начисто испрепадам (хипербола на делу), јер ко зна шта су са књигом урадили.

Ето, сад је већ јасно о чему ћемо овај пут причати (причати? Хм, па добро, јесте, и ово је неко „причање“, комуницирамо ми, није да не комуницирамо).
Екранизације књижевних дела (нека су само дела) није необична појава, као ни она фамозна реченица: „Књига је боља“. Она се баш често чује и вишезначна је. Прво – могуће је да је само тврдња настала на основу чистог уочавања, а друго – е, па то може да значи: смртници, ја сам читао/ла (пазимо, пазимо) књигу док ви нисте ни знали за њу. Што и није лоше, мада ће злобници ово назвати „хвалисање нашим читалачким навикама“, преврнути очима и дати нам пет бамбија јер смо препаметни.
Но, нећемо сад о томе. О екранизацијама ћемо. Да, екранизације иду од утиска „књигу нећу ни читати колико је добро“ (хтео сам све спојено написати, али ко би то читао) до „ово је тотални фијаско, злочин, бласфемија“ (опет хипербола).
Е, хајде, прво мало класика, па модерних екранизација:

АНА КАРАЊИНА, Лав Толстој

Овај класик има неколико екранизација и нећемо их све набрајати. Можда сте ухватили ону са Гретом Гарбо из 1935. или са Софи Марсо из 1997. па сте прешли на 2012. сели и изневеровали уз Киру Најтли.
Е, то се зове фијаско. Веома мршава Ана подлегла чарима Холивуда церека се цео филм и држи се за ручицу са млађахним плавушаном (веровали или не то је Вронски) коме поскакују локнице док задовољно суче брчиће, а ту се појављују и изненадни плесни маневри тако усред сцене, играчке возова (капирам ја симболику), неухватљиви покушај модерности који води до фијаска – па, и ја бих се бацио под воз (човече, баш данас претерујем).
Ето, ко није гледао ову верзију нека то и не ради, ова са Софи је сасвим довољна, а књига је наравно најбоље решење.

МЕДЕЈА, Еурипид

Мени су познате две екранизације – прва из 1969. у Пазолинијевој режији и друга из 1988. за коју режију потписује (осећам се као Сандра са РТС-а) Ларс фон Трир.Уф, сетимо се да сам ја ретко кад објективан, а овог пута баш ризикујем.

Иако имамо свест да је свака екранизација књиге или постављање дела на сцену приказ на који начин сам режисер види дело и како га тумачи, лично сам пао у несвест уз ову Пазолинијеву верзију. Феноменалан режисер (Декамерон, Краљ Едип – сјајно), али шта се десило са овом екранизацијом, ја баш не знам. Мислим да је проблем у томе што глумица која је играла Медеју заправо није глумица, већ оперска дива – Марија Калас. Заиста је било мучно гледати је. Медеја је сама по себи мучна, али је у овој верзији још мучнија и то не на добар начин, посебно у сцени чувене борбе Медеје са самом собом (борба мајке и вештице) у којој се Марија понашала (глумила) као жена упала у стање хистерије, такорећи, похистерисала је.

Могуће је опет да ја „не качим“ како ваља ову верзију или Пазолинија или Марију Калас, али у сваком случају – јој.
Али Трир, е, то је већ право мучење на најпозитивнији могући начин као, у осталом, и са свим његовим филмовима. Његово тумачење Медеје чини ми се као својеврстан вид одбране ње саме, што потврђује сцена у којој деца (старији син) помажу мајци и показују разумевање за оно што чини управо њима.
Да, да, ипак, прво прочитати, па онда гледати обе верзије.

САТИ, Мајкл Канингем

Не знам ко је режисер, рећи ће ми IMDB, као што може и вама, али су у овом филму буквално покидале (да се тако миленијалски изразим) Никол Кидман коју сам препознао тек кад сам видео да она глуми, Мерил Стрип и Џулијан Мур.
Зашто ли је ово, по мом мишљењу, савршена екранизација? Зато што је сценарио за филм писао сам аутор ове генијалне књиге. Можда се љубитељи изворног текста неће потпуно сложити са његовим читањем, али ово је савршен приказ како је сам аутор замислио екранизацију сопствене књиге, па се не можемо много бунити, али што да не, увек можемо рећи „Ја то нисам тако замислио/ла“ и то неће бити проблем. Jер значи да сте је, драги књигољупци, прочитали пре него што сте филм погледали – сјајно.

TRAINSPOTTING, Ирвин Велш

Да будем искрен, ово је и мене изненадило. Појма нисам имао да је ово филм снимљен по књизи, па сам био шокиран кад ми је стигла у књижару. Да поново будем искрен – још увек је нисам прочитао, али дефинитивно хоћу.

То не значи да нисам уживао у филму из 1996. Денија Бојла и ликовима у „борби“ са хероином. Мислио сам да ме књига неће интересовати, али после оних, најблаже речено, аутентичних сцена, много ме интересује тај наративни део, дубинска интроспекција „урађених“ ликова.
Појављује се и наставак 2017. и тачно ћу полудети ако за пет година сазнам да је и то рађено по књизи.

ОБЛИК ВОДЕ, Гиљермо дел Торо

Исправите ме ако сам измислио (погледати клип Прваци, прваци), али мислим да је овде ситуација била обрнута – прво је снимљен филм, па се појавила и књига.

Много драме око овог филма (а стварно претерујем, драме скоро и да није било), због свог специфичног жанра било је негодовања (могао сам одмах тако рећи) што је филм добио Оскара. Но, шта нас па и брига, љубитељи фантастике (ове неке полуљубавне) су дефинитивно уживали.

У чему је овде ствар – изгледа да је фантастика најподложнија екранизацији, која ретко омане, па смо тако сви били хипнотисани серијом Игра престола, обожавали Господара прстенова, мање обожавали Хобита, једва чекали новог Харија иако смо знали да нема шансе да буде као књига, били гладни и убијали се (нисмо) са Кетнис Евердин из Игара глади, и уз Сумрак сагу закључили да и приказ вампира може бити промашен, иако сам ја мислио да њихову величанственост ништа не може уништити. Све у свему, када је фантастика у питању, баш имамо много избора, а велики је задатак свагог режисера да и покретном сликом покрије све што је аутор измаштао.

ВЕЛИКИ ГЕТСБИ, Скот Фицџералд

Филм из 2012. прати причу из двадесетих година двадесетог века (морам прецизирати јер смо и ми сад у двадесетим годинама) о Великом Гетсбију (никад боља и информативнија реченица). Нема ту ништа непознато, књига постоји од 1925, сретали смо се са њом, али филм, е, па ја се још нисам сусрео са тако нечим.

Не кажем да је лош, али бих дефинитивно рекао да је предимензиониран. Све је пренаглашено и чини ми се као да је 3025. година колико је продукција била претерана. Само сам чекао да пролети нека летелица и уопште ме тако нешто не би изненадило. Леонардо глуми, па глуми, у томе нема ничег необичног, а од свега, највише ми се свидела Ланина песма, њој свака част.

ПРИЧА О ЉУБАВИ И ТАМИ, Амос Оз

Свог фаворита (кажем ја – субјективан) остављам за крај.

Ако нисте читали књигу – шта чекате, а ако нисте гледали филм исто – шта чекате!?
Натали Портман је била толико одушевљена овом Амосовом књигом да се упустила у невероватну авантуру и сама режирала филм, глумила у њему и бавила се промоцијом. До мене је стигао и свака част Натали на урађеном послу, јер је из ове величанствене књиге (не, није хипербола) извукла све што јој је било потребно да сними један феноменалан филм. Лично, нисам ни очекивао да покрије све о чему књига говори, практично је немогуће, али је успела дати у назнакама све оно што није стало у централну радњу.
Још једном – свака част!

Ето, то би били филмови који су ми пали на памет. Ако, пак, трагате за препорукама другачије врсте, у једној од прошлих објава писали смо о нашим омиљеним ликовима из књижевности, а за вас који књизи не судите по филму већ по насловној страни – баците поглед и на овај текст у коме смо писали о књигама са најлепшим корицама.

У сваком случају, радујемо се да чујемо ваше утиске о екранизацијама књижевних дела: пишите нам који филмови су вам се допали (у овим данима добродошле су све препоруке), али и који су по вашем мишљењу потпуни промашаји.

До следећег читања!

Koju priču priča vaš obeleživač?

Ulaznica za muzej, vozna karta ili parče tkanine. Svaki od ovih „obeleživača” priča priču i priziva neke uspomene.

Zanimljivo je šta se sve može pronaći među stranicama knjige na koju smo zaboravili. Dohvatite tako nasumičnu knjigu u trenutku dokolice, a onda vas kao munja iznenadi scena vrelog, sunčanog dana na Krfu, kada ste posetili dvorac Ahilion, a posle na plaži završavali prvi tom Knausgorove Moje borbe.

Ili se u vama probudi osećanje nostalgije za bezbrižnim čitanjem tokom vožnje vozom koja, po svoj prilici, neće biti moguća u bližoj, a verovatno ni u daljoj budućnosti…

Izložba izgubljenih stvari

Ovo je samo par uspomena iz jedne male kućne biblioteke. A zamislite šta tek pronalaze bibliotekari! Tako recimo bibliotekar Goran Marković iz Niša već godinama sakuplja neobične „obeleživače” i do sada u svojoj kolekciji ima više od 300 neobičnih predmeta.

Članska karta američke Kongresne biblioteke, spisak za more, dozvola za slušanje radija iz 1947. pa čak i novac, samo su neke od stvari koje su čitaoci Univerzitetske biblioteke u Nišu zaboravili među koricama knjiga.

Univerzitetska biblioteka je, u okviru proslave 50 godina postojanja, napravila čak i prvu malu izložbu zaboravljenih stvari! Očekivano bi bilo da je neko od vlasnika prepoznao nešto što je nekada davno zaboravio među koricama knjiga, ali to ipak nije bio slučaj…

Evo šta je još pronašao ovaj bibliotekar:

Imam dokument iz ‘47. koji pokazuje kako se dobijala dozvola za slušanje radija, nešto kao današnja priznanica za mesečnu pretplatu. To je jedna mikroistorija u kojoj se vidi kako je naš narod razmišljao, kako je država funkcionisala. Interesantne su, naravno, i ljubavne poruke, pisma. Imam čak i posvetu akademiku Nikoli H., zatim kataloški listić američke Kongresna biblioteke iz ‘98, imamo i sudske pozive za okrivljene, evo i ovaj spisak za letovanje, šta je sve potrošeno.

Deo ove zanimljive priče preuzeli smo sa portala Novosti, a voleli bismo da čujemo i kakve priče pričaju vaši „obeleživači”?

U koju grupu knjigoljubaca vi spadate? Da li među korice knjige stavite prvi predmet koji vam padne pod ruku ili možda savijate „uši” na stranicama? Ili, pak, sakupljate lepe obeleživače, one kojima je namena da budu baš to – obeleživači?

Uzmite neku staru knjigu sa police i pokrenite uspomene…