Svetski dan prijateljstva – slavimo ga uz knjige!

„Jedini način da stekneš prijatelje jeste da i sam budeš prijatelj.“ – Ralf Valdo Emerson

U rečniku, prijateljstvo se definiše kao pozitivna veza između dvoje ili više ljudi koji uživaju međusobne simpatije i poverenje. Ono se jednostavno dogodi kao posledica različitih okolnosti i upravo zato je svako prijateljstvo posebno i predstavlja priču za sebe.

Neke od tih priča imaju sreću da budu večno zabeležene u književnosti, pa čak i da dožive veliku popularnost i da ceo svet priča, poistovećuje se i diskutuje baš o njima.

Evo koja smo mi prijateljstva iz književnosti izabrali za danas:

Moja genijalna prijateljica, Elena Ferante

Ok, zašto ne početi sa najočiglednijom asocijacijom. Napuljska tetralogija, istina, ne priča nam samo o prijateljstvu, ali ono je bez sumnje njen vodeći motiv. Ove knjige, a posebno prvi deo, na najlepši mogući način opisuju potrebu svakog mladog bića da bude oblikovan po uzoru nekog drugog, ali istovremeno i u suprotnosti sa nekim drugim. Lila i Lenu nateraće vas da promislite o najranijim drugarstvima, o tome kako ste doživljavali svoju drugaricu tada, a kako ona vas.

Predlažemo da je pozovete i da se, uz čašu dobro rashlađenog rozea, prisetite svih divnih i ludih stvari koje ste zajedno proživele.

Tri ratna druga, Erih Marija Remark

Evo jednog klasika o prijateljima koji to postaju u najtežim, ratnim okolnostima. Da li je njihova povezanost time jača? Šta se dešava kada se rat završi? Da li postoji nešto što može stati na put prijateljstvu koje je učvršćeno i dokazano u ratnim strahotama?

Razgovori s prijateljima, Sali Runi

Sali Runi jedno je od najperspektivnijih imena mlađe evropske književne scene. I čitaoci i kritičari sa nestrpljenjem išekuju njene nove naslove, a ovaj iz 2017. godine nam se sasvim lepo uklapio u današnju temu.

Sali Runi u romanu prvencu Razgovori s prijateljima govori o ženskom prijateljstvu koje postaje i nešto više, ali takođe preispituje i svet muško-ženskih odnosa. Osim prijateljskih, glavna junakinja Frensis stvara i neke druge veze što će sve junake, a sa njima i čitaoce, dovesti do preispitivanja prirode prijateljskog odnosa.

Topla preporuka za vruće leto!

Osam planina, Paolo Konjetiž

Samo trenutak, evo, neko je pisao i o drugarima, ne drugaricama, već drugarima. Pitam se zašto literatura obiluje prijateljicama, drugaricama, družbenicama, a o dečacima ni reči.

Eto, Paolo Konjeti je ispravio nepravdu i bez antičkih refleksija (relacije kakve su Ahil – Patroklo ili Aleksandar – Hefestian) gde prijateljevanje nema baš jasnu granicu, pa se često i prekorači, ovde pratimo priču od detinjstva do smrti. Pa dobro, šta sad, mora se i umreti, lepo je znati da je nešto trajalo ceo život.

Upoznaćemo dvojicu potpuno suprotnih likova, suštinski različitih da gotovo liče jedan na drugog (hm, valja promisliti o ovome), a  koji su se obreli u istinskom prijateljstvu. Prijateljstvo jako poput planine u kojoj je skrivena sama sudbina. Bez patetike, bez „ljubi brat“ fore, bez suza (dobro, možda malo) uz čvrsti stisak ruke, sve  do poslednje strane.

Juda, Amos Oz

E, da, pa ne može se reći da nisu bili prijatelji. Odnos Isusa i Jude i danas je nešto o čemu se da raspravljati, onaj famozni poljubac koji danas znači izdaju, podložan je različitim interpretacijama. A na šta je Amos Oz mislio dok je pisao ovaj fascinantni roman (kod njih u Izraelu se zove drugačije, jer se tamo Juda zove svaka druga osoba)?

Priča je prati starog učenjaka, praktično mudraca, i mladog studenta kom je posao da starcu pravi društvo i sa njim razgovara.  Dok lagano jedan drugom otkrivaju ono što se krije iznutra, mi razmišljamo o redefinisanju i reinterpretaciji priče o Judi. Ko je, zapravo, izdajnik?

Bile su ovo naše preporuke za čitanje o prijateljstvu, a mi bismo naravno voleli da čujemo i vaše! Nadamo se da će vas neka od preporuka inspirisati na čitanje, a posebno se nadamo da ćete poželeti da pozovete svoje prijatelje i dogovorite kafu, pa zašto da ne i u knjižari 🙂

U sledećem tekstu čekaju vas julski noviteti, a stiglo ih je toliko da prosto ne znamo kako ćemo uspeti da suzimo izbor!

Do skorog čitanja!

Од књиге до филма – првих 7 наслова који су нам пали на памет

Незгодна тема, књигољупци. Кад чујем да је нека књига екранизована буквално ме подиђу жмарци, прво од узбуђења, а онда се начисто испрепадам (хипербола на делу), јер ко зна шта су са књигом урадили.

Ето, сад је већ јасно о чему ћемо овај пут причати (причати? Хм, па добро, јесте, и ово је неко „причање“, комуницирамо ми, није да не комуницирамо).
Екранизације књижевних дела (нека су само дела) није необична појава, као ни она фамозна реченица: „Књига је боља“. Она се баш често чује и вишезначна је. Прво – могуће је да је само тврдња настала на основу чистог уочавања, а друго – е, па то може да значи: смртници, ја сам читао/ла (пазимо, пазимо) књигу док ви нисте ни знали за њу. Што и није лоше, мада ће злобници ово назвати „хвалисање нашим читалачким навикама“, преврнути очима и дати нам пет бамбија јер смо препаметни.
Но, нећемо сад о томе. О екранизацијама ћемо. Да, екранизације иду од утиска „књигу нећу ни читати колико је добро“ (хтео сам све спојено написати, али ко би то читао) до „ово је тотални фијаско, злочин, бласфемија“ (опет хипербола).
Е, хајде, прво мало класика, па модерних екранизација:

АНА КАРАЊИНА, Лав Толстој

IMG_9515
Овај класик има неколико екранизација и нећемо их све набрајати. Можда сте ухватили ону са Гретом Гарбо из 1935. или са Софи Марсо из 1997. па сте прешли на 2012. сели и изневеровали уз Киру Најтли.
Е, то се зове фијаско. Веома мршава Ана подлегла чарима Холивуда церека се цео филм и држи се за ручицу са млађахним плавушаном (веровали или не то је Вронски) коме поскакују локнице док задовољно суче брчиће, а ту се појављују и изненадни плесни маневри тако усред сцене, играчке возова (капирам ја симболику), неухватљиви покушај модерности који води до фијаска – па, и ја бих се бацио под воз (човече, баш данас претерујем).
Ето, ко није гледао ову верзију нека то и не ради, ова са Софи је сасвим довољна, а књига је наравно најбоље решење.

МЕДЕЈА, Еурипид

IMG_9513
Мени су познате две екранизације – прва из 1969. у Пазолинијевој режији и друга из 1988. за коју режију потписује (осећам се као Сандра са РТС-а) Ларс фон Трир.Уф, сетимо се да сам ја ретко кад објективан, а овог пута баш ризикујем.

Иако имамо свест да је свака екранизација књиге или постављање дела на сцену приказ на који начин сам режисер види дело и како га тумачи, лично сам пао у несвест уз ову Пазолинијеву верзију. Феноменалан режисер (Декамерон, Краљ Едип – сјајно), али шта се десило са овом екранизацијом, ја баш не знам. Мислим да је проблем у томе што глумица која је играла Медеју заправо није глумица, већ оперска дива – Марија Калас. Заиста је било мучно гледати је. Медеја је сама по себи мучна, али је у овој верзији још мучнија и то не на добар начин, посебно у сцени чувене борбе Медеје са самом собом (борба мајке и вештице) у којој се Марија понашала (глумила) као жена упала у стање хистерије, такорећи, похистерисала је.

Могуће је опет да ја „не качим“ како ваља ову верзију или Пазолинија или Марију Калас, али у сваком случају – јој.
Али Трир, е, то је већ право мучење на најпозитивнији могући начин као, у осталом, и са свим његовим филмовима. Његово тумачење Медеје чини ми се као својеврстан вид одбране ње саме, што потврђује сцена у којој деца (старији син) помажу мајци и показују разумевање за оно што чини управо њима.
Да, да, ипак, прво прочитати, па онда гледати обе верзије.

САТИ, Мајкл Канингем

IMG_9519
Не знам ко је режисер, рећи ће ми IMDB, као што може и вама, али су у овом филму буквално покидале (да се тако миленијалски изразим) Никол Кидман коју сам препознао тек кад сам видео да она глуми, Мерил Стрип и Џулијан Мур.
Зашто ли је ово, по мом мишљењу, савршена екранизација? Зато што је сценарио за филм писао сам аутор ове генијалне књиге. Можда се љубитељи изворног текста неће потпуно сложити са његовим читањем, али ово је савршен приказ како је сам аутор замислио екранизацију сопствене књиге, па се не можемо много бунити, али што да не, увек можемо рећи „Ја то нисам тако замислио/ла“ и то неће бити проблем. Jер значи да сте је, драги књигољупци, прочитали пре него што сте филм погледали – сјајно.

TRAINSPOTTING, Ирвин Велш

IMG_9516
Да будем искрен, ово је и мене изненадило. Појма нисам имао да је ово филм снимљен по књизи, па сам био шокиран кад ми је стигла у књижару. Да поново будем искрен – још увек је нисам прочитао, али дефинитивно хоћу.

То не значи да нисам уживао у филму из 1996. Денија Бојла и ликовима у „борби“ са хероином. Мислио сам да ме књига неће интересовати, али после оних, најблаже речено, аутентичних сцена, много ме интересује тај наративни део, дубинска интроспекција „урађених“ ликова.
Појављује се и наставак 2017. и тачно ћу полудети ако за пет година сазнам да је и то рађено по књизи.

ОБЛИК ВОДЕ, Гиљермо дел Торо

IMG_9518
Исправите ме ако сам измислио (погледати клип Прваци, прваци), али мислим да је овде ситуација била обрнута – прво је снимљен филм, па се појавила и књига.

Много драме око овог филма (а стварно претерујем, драме скоро и да није било), због свог специфичног жанра било је негодовања (могао сам одмах тако рећи) што је филм добио Оскара. Но, шта нас па и брига, љубитељи фантастике (ове неке полуљубавне) су дефинитивно уживали.

У чему је овде ствар – изгледа да је фантастика најподложнија екранизацији, која ретко омане, па смо тако сви били хипнотисани серијом Игра престола, обожавали Господара прстенова, мање обожавали Хобита, једва чекали новог Харија иако смо знали да нема шансе да буде као књига, били гладни и убијали се (нисмо) са Кетнис Евердин из Игара глади, и уз Сумрак сагу закључили да и приказ вампира може бити промашен, иако сам ја мислио да њихову величанственост ништа не може уништити. Све у свему, када је фантастика у питању, баш имамо много избора, а велики је задатак свагог режисера да и покретном сликом покрије све што је аутор измаштао.

ВЕЛИКИ ГЕТСБИ, Скот Фицџералд

IMG_9517
Филм из 2012. прати причу из двадесетих година двадесетог века (морам прецизирати јер смо и ми сад у двадесетим годинама) о Великом Гетсбију (никад боља и информативнија реченица). Нема ту ништа непознато, књига постоји од 1925, сретали смо се са њом, али филм, е, па ја се још нисам сусрео са тако нечим.

Не кажем да је лош, али бих дефинитивно рекао да је предимензиониран. Све је пренаглашено и чини ми се као да је 3025. година колико је продукција била претерана. Само сам чекао да пролети нека летелица и уопште ме тако нешто не би изненадило. Леонардо глуми, па глуми, у томе нема ничег необичног, а од свега, највише ми се свидела Ланина песма, њој свака част.

ПРИЧА О ЉУБАВИ И ТАМИ, Амос Оз

IMG_9514
Свог фаворита (кажем ја – субјективан) остављам за крај.

Ако нисте читали књигу – шта чекате, а ако нисте гледали филм исто – шта чекате!?
Натали Портман је била толико одушевљена овом Амосовом књигом да се упустила у невероватну авантуру и сама режирала филм, глумила у њему и бавила се промоцијом. До мене је стигао и свака част Натали на урађеном послу, јер је из ове величанствене књиге (не, није хипербола) извукла све што јој је било потребно да сними један феноменалан филм. Лично, нисам ни очекивао да покрије све о чему књига говори, практично је немогуће, али је успела дати у назнакама све оно што није стало у централну радњу.
Још једном – свака част!

Ето, то би били филмови који су ми пали на памет. Ако, пак, трагате за препорукама другачије врсте, у једној од прошлих објава писали смо о нашим омиљеним ликовима из књижевности, а за вас који књизи не судите по филму већ по насловној страни – баците поглед и на овај текст у коме смо писали о књигама са најлепшим корицама.

У сваком случају, радујемо се да чујемо ваше утиске о екранизацијама књижевних дела: пишите нам који филмови су вам се допали (у овим данима добродошле су све препоруке), али и који су по вашем мишљењу потпуни промашаји.

До следећег читања!
Vaša Knjižara Most