Од књиге до филма – првих 7 наслова који су нам пали на памет

Незгодна тема, књигољупци. Кад чујем да је нека књига екранизована буквално ме подиђу жмарци, прво од узбуђења, а онда се начисто испрепадам (хипербола на делу), јер ко зна шта су са књигом урадили.

Ето, сад је већ јасно о чему ћемо овај пут причати (причати? Хм, па добро, јесте, и ово је неко „причање“, комуницирамо ми, није да не комуницирамо).
Екранизације књижевних дела (нека су само дела) није необична појава, као ни она фамозна реченица: „Књига је боља“. Она се баш често чује и вишезначна је. Прво – могуће је да је само тврдња настала на основу чистог уочавања, а друго – е, па то може да значи: смртници, ја сам читао/ла (пазимо, пазимо) књигу док ви нисте ни знали за њу. Што и није лоше, мада ће злобници ово назвати „хвалисање нашим читалачким навикама“, преврнути очима и дати нам пет бамбија јер смо препаметни.
Но, нећемо сад о томе. О екранизацијама ћемо. Да, екранизације иду од утиска „књигу нећу ни читати колико је добро“ (хтео сам све спојено написати, али ко би то читао) до „ово је тотални фијаско, злочин, бласфемија“ (опет хипербола).
Е, хајде, прво мало класика, па модерних екранизација:

АНА КАРАЊИНА, Лав Толстој

IMG_9515
Овај класик има неколико екранизација и нећемо их све набрајати. Можда сте ухватили ону са Гретом Гарбо из 1935. или са Софи Марсо из 1997. па сте прешли на 2012. сели и изневеровали уз Киру Најтли.
Е, то се зове фијаско. Веома мршава Ана подлегла чарима Холивуда церека се цео филм и држи се за ручицу са млађахним плавушаном (веровали или не то је Вронски) коме поскакују локнице док задовољно суче брчиће, а ту се појављују и изненадни плесни маневри тако усред сцене, играчке возова (капирам ја симболику), неухватљиви покушај модерности који води до фијаска – па, и ја бих се бацио под воз (човече, баш данас претерујем).
Ето, ко није гледао ову верзију нека то и не ради, ова са Софи је сасвим довољна, а књига је наравно најбоље решење.

МЕДЕЈА, Еурипид

IMG_9513
Мени су познате две екранизације – прва из 1969. у Пазолинијевој режији и друга из 1988. за коју режију потписује (осећам се као Сандра са РТС-а) Ларс фон Трир.Уф, сетимо се да сам ја ретко кад објективан, а овог пута баш ризикујем.

Иако имамо свест да је свака екранизација књиге или постављање дела на сцену приказ на који начин сам режисер види дело и како га тумачи, лично сам пао у несвест уз ову Пазолинијеву верзију. Феноменалан режисер (Декамерон, Краљ Едип – сјајно), али шта се десило са овом екранизацијом, ја баш не знам. Мислим да је проблем у томе што глумица која је играла Медеју заправо није глумица, већ оперска дива – Марија Калас. Заиста је било мучно гледати је. Медеја је сама по себи мучна, али је у овој верзији још мучнија и то не на добар начин, посебно у сцени чувене борбе Медеје са самом собом (борба мајке и вештице) у којој се Марија понашала (глумила) као жена упала у стање хистерије, такорећи, похистерисала је.

Могуће је опет да ја „не качим“ како ваља ову верзију или Пазолинија или Марију Калас, али у сваком случају – јој.
Али Трир, е, то је већ право мучење на најпозитивнији могући начин као, у осталом, и са свим његовим филмовима. Његово тумачење Медеје чини ми се као својеврстан вид одбране ње саме, што потврђује сцена у којој деца (старији син) помажу мајци и показују разумевање за оно што чини управо њима.
Да, да, ипак, прво прочитати, па онда гледати обе верзије.

САТИ, Мајкл Канингем

IMG_9519
Не знам ко је режисер, рећи ће ми IMDB, као што може и вама, али су у овом филму буквално покидале (да се тако миленијалски изразим) Никол Кидман коју сам препознао тек кад сам видео да она глуми, Мерил Стрип и Џулијан Мур.
Зашто ли је ово, по мом мишљењу, савршена екранизација? Зато што је сценарио за филм писао сам аутор ове генијалне књиге. Можда се љубитељи изворног текста неће потпуно сложити са његовим читањем, али ово је савршен приказ како је сам аутор замислио екранизацију сопствене књиге, па се не можемо много бунити, али што да не, увек можемо рећи „Ја то нисам тако замислио/ла“ и то неће бити проблем. Jер значи да сте је, драги књигољупци, прочитали пре него што сте филм погледали – сјајно.

TRAINSPOTTING, Ирвин Велш

IMG_9516
Да будем искрен, ово је и мене изненадило. Појма нисам имао да је ово филм снимљен по књизи, па сам био шокиран кад ми је стигла у књижару. Да поново будем искрен – још увек је нисам прочитао, али дефинитивно хоћу.

То не значи да нисам уживао у филму из 1996. Денија Бојла и ликовима у „борби“ са хероином. Мислио сам да ме књига неће интересовати, али после оних, најблаже речено, аутентичних сцена, много ме интересује тај наративни део, дубинска интроспекција „урађених“ ликова.
Појављује се и наставак 2017. и тачно ћу полудети ако за пет година сазнам да је и то рађено по књизи.

ОБЛИК ВОДЕ, Гиљермо дел Торо

IMG_9518
Исправите ме ако сам измислио (погледати клип Прваци, прваци), али мислим да је овде ситуација била обрнута – прво је снимљен филм, па се појавила и књига.

Много драме око овог филма (а стварно претерујем, драме скоро и да није било), због свог специфичног жанра било је негодовања (могао сам одмах тако рећи) што је филм добио Оскара. Но, шта нас па и брига, љубитељи фантастике (ове неке полуљубавне) су дефинитивно уживали.

У чему је овде ствар – изгледа да је фантастика најподложнија екранизацији, која ретко омане, па смо тако сви били хипнотисани серијом Игра престола, обожавали Господара прстенова, мање обожавали Хобита, једва чекали новог Харија иако смо знали да нема шансе да буде као књига, били гладни и убијали се (нисмо) са Кетнис Евердин из Игара глади, и уз Сумрак сагу закључили да и приказ вампира може бити промашен, иако сам ја мислио да њихову величанственост ништа не може уништити. Све у свему, када је фантастика у питању, баш имамо много избора, а велики је задатак свагог режисера да и покретном сликом покрије све што је аутор измаштао.

ВЕЛИКИ ГЕТСБИ, Скот Фицџералд

IMG_9517
Филм из 2012. прати причу из двадесетих година двадесетог века (морам прецизирати јер смо и ми сад у двадесетим годинама) о Великом Гетсбију (никад боља и информативнија реченица). Нема ту ништа непознато, књига постоји од 1925, сретали смо се са њом, али филм, е, па ја се још нисам сусрео са тако нечим.

Не кажем да је лош, али бих дефинитивно рекао да је предимензиониран. Све је пренаглашено и чини ми се као да је 3025. година колико је продукција била претерана. Само сам чекао да пролети нека летелица и уопште ме тако нешто не би изненадило. Леонардо глуми, па глуми, у томе нема ничег необичног, а од свега, највише ми се свидела Ланина песма, њој свака част.

ПРИЧА О ЉУБАВИ И ТАМИ, Амос Оз

IMG_9514
Свог фаворита (кажем ја – субјективан) остављам за крај.

Ако нисте читали књигу – шта чекате, а ако нисте гледали филм исто – шта чекате!?
Натали Портман је била толико одушевљена овом Амосовом књигом да се упустила у невероватну авантуру и сама режирала филм, глумила у њему и бавила се промоцијом. До мене је стигао и свака част Натали на урађеном послу, јер је из ове величанствене књиге (не, није хипербола) извукла све што јој је било потребно да сними један феноменалан филм. Лично, нисам ни очекивао да покрије све о чему књига говори, практично је немогуће, али је успела дати у назнакама све оно што није стало у централну радњу.
Још једном – свака част!

Ето, то би били филмови који су ми пали на памет. Ако, пак, трагате за препорукама другачије врсте, у једној од прошлих објава писали смо о нашим омиљеним ликовима из књижевности, а за вас који књизи не судите по филму већ по насловној страни – баците поглед и на овај текст у коме смо писали о књигама са најлепшим корицама.

У сваком случају, радујемо се да чујемо ваше утиске о екранизацијама књижевних дела: пишите нам који филмови су вам се допали (у овим данима добродошле су све препоруке), али и који су по вашем мишљењу потпуни промашаји.

До следећег читања!
Vaša Knjižara Most

Naši omiljeni književni likovi

Kad uzmemo knjigu u ruke mi smo, u suštini, spremni za vožnju i niko od nas se neće vezati nikakvim sigurnosinim pojasevima, jer što bismo – vožnja bi i trebalo da je što luđa, mislim, kad smo već pošli, neka bude uzbuđenja (amin).

Sad shvatam da možda nisam dobro počeo ovaj post (ma, kako se kaže na srpskom, nemoguće da nemamo reč?), jer nećemo pričati o ludim vožnjama, već o ludim vozačima sa kojima krećemo na vožnju – eto, izvukao sam se, sad je dobro. (možda sam malo preterao sa tom rečju „vožnja”).

U svakom slučaju nije toliko retka pojava da se vežemo za nekog lika i praktično se saživimo sa njim. Na pola knjige već postajemo ona/on (priznajem, jedna od zamenica je naknadno dopisana), ili poželimo da smo na njenom/njegovom mestu (ovde nije, iz prve sam se setio).

Nema ovde neke liste, kao od – Vau, baš bi bilo super biti _________  do, Pa, nije ni ______________ toliko loš, već smo na sve bili ljubomorni što nismo oni.

Prvi koji mi pada na pamet (možda ipak ima neki redosled? Baš se mnogo otkrije u toku pisanja) jesete:

 

Erast Fandorin (Serijal napisan rukom Borisa Akunjina)

azazel_v

Da se ne uvrede svi fanovi – bolji je od Šerloka. Ja se izvinjavam, ali bolji je. Uostalom, vi budite Šerlok, a ja ću Erast, pa ćemo se sresti.

On je Rus koji se mnogo interesuje za japansku kulturu. On je genije koji na najneobičniji način razotkrije svaku misteriju  koristeći logiku (dobro, dobro, i Šerlok isto to radi), ali u njegovom karakteru, njegovoj ličnosti ima mnoooogo sitnica koje nas prosto privlače. Na primer Erast muca kad se uzbudi – najsimpatičniji lik ikada, a usput je baš lep, ume svašta da uradi i maskira se do neprepoznatljivosti.

Ovaj serijal je malko uzburkao svet psihologije i psihologe, jer je izneo sasvim nove postavke kad je reč o tipovima ličnosti. I negativci su u oim romanima malčice drugačiji no što smo navikli.

 

Doktor Džekil i  mister Hajd

doktor_dzekil_i_mister_hajd_v

Pa da, ovo je više kao neka dijagnoza, ali potpuno jedna bezopasna, makar se prepoznali u ovom liku, hoću reći likovima.

Idealna je to postavka, ako prihvatimo kao tačno to da ko mnogo uči nema mnogo vremena da vežba, i ko mnogo vežba nema baš vremena da uči (auuuu, ovo je nekorektno na više nivoa). Evo opcije da se bude oboje. Kad je već toliko pametan, bilo je sasvim u redu da Dr Džekil obezbedi sebi gospodina Hajda. Zanemarimo na trenutak da su se stvari otrgle kontroli, ali nije li genijalno i primamljivo biti dvoje odjednom? Ma ko to nema mračnu stranu?

 

Dorijan Grej

Šalim se, šalim se, neću više o njemu (ko čita naš blog zna da se on najčešće spominje), ali eto, ipak sam našao načina da ga stavim na listu, samo mi bilo glupo da ga stavim prvog. Biti Dorijan daje vremena da se bude šta god se hoće.

 

Holden Kolfild, Lovac u žitu

lovac

Ako ste poželeli biti ovaj lik, znači da ste baš hrabri, ali, ako je verovati člancima i prezentaciji koja uglavnom ide uz ovu knjigu, Holden je bio alter-ego za hiljade tinejdžera širom sveta. Sada je on gotovo mitska ličnost, superjunak moderne klasične književnosti u borbi protiv licemerja savremenog društva, normi i ideala.

Nije lako biti Holden Kolfild, ali je vredno saživeti se sa njim bar dok čitamo ovaj roman.

 

 

Neko iz serijala o Hariju Poteru

hari_poter_i_kamen_mudrosti_vv

 

E, baš ne mogu da se odlučim. Iz Gospodara prstenova bih definitivno bio Legolas, ali iz priče o Hariju baš ne mogu.

Svi su mi baš dobri, odlični, fenomenalni. Kad ostarim voleo bih da budem kao Minerva ili Dambldor. Mada, čini mi se da u oba slučaja čini to zahteva mnogo rada, ali i na to bih pristao, jer su brutalni likovi.

Mada, ako mene pitate, najautentičniji lik iz čitavog serijala je Severus Snejp. Što bi on rekao – Kod mene nema glupog mahanja štapićima (nije baš da sam citirao, ali tako nešto je rekao), pa nas njegov lik ne fascinira fenomenalnom izvedbom nekakve čini ili to što je supermoćan, već svojom kompleksnosti. Onim što možemo nazvati duboko ljudsko što nađemo ispod te okrutne spoljašnjosti.

Setimo se, sa Severusom su došla i najveća iznenađenja u priči i najveći obrt kad je sam lik u pitanju.

Mislim da je dobro biti Snejp, ako zanemarimo poslednji deo, a možda baš i zbog poslednjeg dela.

 

Ana Karenjina

Ana-Karenjina-I-II-65463

Ovaj izbor se može učiniti neobičnim, blago rečeno, ali što da ne. Madam Bovari bi bio promašen izbor (oprostite mi fanovi), jer je Ana jedna punoća od lika, jer ona čak i umire sa poentom (nadam se da ovo nikome nije iznenađenje ili, kako se kaže, spojler).

Monumentalna žena u svakom smislu i zaslužuje jednu (ma milion) podrobnih analiza i tumačenja, ali od svih heroina (ma jeste heroina) ja bih izabrao da budem ona uz svu patnju i opijum. Ana je baš iskusila život u najširem smislu te reči i mislim da ga je i pobedila.

Ako ne bih bio Ana, bio bih Margarita, jer nemamo često priliku imati veliku ljubavnu priču, biti nevidljivi, leteti i biti jedna od zvanica na balu kod Satane.

 

Karl Uve Knausgor

download

Razmišljam sad što on završi na ovoj listi? Takoreći , on mi se čini fiktivnijim od bilo koje fikcije i uviđam da je on kontrapunkt svemu ovome – nikada NE BIH bio Knausgor. Ali, toliko dobro piše da se nameće na svaku listu. Ne bih bio on iz dva razloga:

1) U slučaju da je sve što je napisao istina.

2) U slučaju da je sve što je napisao laž.

Istina – problematičan otac, skoro psihopata, ali malo kasnije je čisto preterivanje: Oh, jadan ja, imam trosoban stan u centru Malmea, troje dece, ženu (nećemo o njoj), ultra sam popularan, ali vas molim ostavite me na miru, ja ne želim vašu pažnju iako pišem sve o sebi već šest tomova i želim da čitate. I mi stvarno čitamo, jer ne može se poreći njegova umešnost. E, a da je sve ovo izmislio, pa, onda on od oca ništa bolji nije (što je slučaj u obe varijante).

 

Rafaela Čerulo – Lila

moja genijalna

Svi smo mi pomalo Lila – nema potrebe da objašnjavamo najboljeg lika iz najbolje tetralogije, a ako niste čitali (teško mi je da u to poverujem), ni trenutka čekanja više (literarni nacista)!

 

 

 

 

Toliko od nas za ovaj put. Književnost je prepuuna heroja i antiheroja koje volimo, naravno da nismo stigli sve da ih spomenemo. Ali zato računamo na vas. Pišite nam i dopunite ovaj spisak svojim omiljenim književnim likovima!

Do sledećeg čitanja!

Vaša Knjižara Most