23 питања са Александром Танурџићем

С обзиром на чињеницу да је књига Уста ми пуна вишања, од пре две недеље када је стигла на наше полице па до данас најпродаванији наслов код нас, решили смо да наша чувена двадесет и три питања поставимо њеном аутору – Александру Танурџићу. Да не дужимо превише, баците се на читање одговора, свашта интересантно ћете сазнати 🙂

Фото: Сара Мунижаба

Зашто писање?

Није да сам бирао, а није ни да нисам. Опробао сам се на разним „сценама“, а на овој ћу се, како ми се чини, задржати. Испуни се глава свим и свачим и мора то некако изаћи, а папир трпи свашта.

Опиши укратко свој процес писања?

Ух, тај процес и мене сваки пут изненади, што ће рећи – немам га, бар није устаљен. Морам ти признати да ме је мање-више страх ових питања, читам стално о писцима који устају увек у исто време, шетају, трче, шта све не раде и онда знају да су спремни, убацили су се у то расположење. Ја никако да ухватим неки такав ритам, али рецимо да има неких ствари које се понављају: увек је ноћ (не романтизујем, стварно, дању бих радио нешто друго), увек прво гледам у ту празну страницу, слушам дивне звукове ноћи (е сад романтизујем), попушим срамотамерећиколико цигарета и крене то само од себе (мало сутра само од себе).

Савет за писце на помолу?

Ако се већ јавила идеја, стварно је глупо да одустанете. Кад сте већ дошли до четрдесете стране (тад обично кажете све што сте хтели), вратите се уназад ако је запело, запалите цигару (како то мислиш не пуше сви писци?), крените од оне прве реченице и лагано ка последњој – писање је маратон.

Како је настала књига „Уста ми пуна вишања“?

Има нека изрека (не знам ко је рекао, ни када, нити да ли баш овако иде), каже педесет књига прочиташ, педесет и прву напишеш, а ова моја ми се јављала фрагментарно и на један гадњикав начин. Прво ми се јавио ножни палац попа Љубе, али баш јасно и до детаља, па сам одатле и кренуо: ко је тај поп? шта хоће? какав је? ко прича о њему? У принципу, сви који су икада сели са идејом да напишу нешто имали су жељу да кажу шта их мучи, да поставе нека питања, да размотре свет у који су доспели, само су то урадили на папиру и уобличили у неку књижевну форму.

Имаш ли омиљеног књижевног лика? Зашто баш тај?

Имам, имам, како не. Открио сам га са неких четрнаест година и био је својеврсна улазница у свет књижевности (баш сам се упетљао), а у питању је – Доријан Греј. А зашто, не бих могао сувисло склопити тај разлог. Рецимо да сам у њему видео (у целом роману, уосталом) сажетак целог једног света, и лепоту и окрутност, пут од човека до демона, грех и искупљење, лепоту и пропадање. Ма свашта сам доживео читајући га, а осим тога он ме је одвео даље, од Демијана и Холдена преко Мишкина, Ставрогина, ултимативних ликова Љевина и Ане до ових наших домаћих какви су Санди (Циганин, ал најлепши, Кристијан Новак) или Ваљаревић у Дневнику друге зиме.

Где тражиш инспирацију за писање?

Није баш да сам сто посто сигуран да тако нешто уопште и остоји. Немам тренутно инспирацију углавном се може превести као – мрзи ме да пишем ових дана. Више су то ситни окидачи којима усмеравамо сопствену идеју, а они су свуда и сами се јављаљају без реда и закона и не трају дуго. Одлична је вежба отићи на неко место са много људи и просто смишљати приче о њима, посматрати им покрете, начин на који седе, у ком положају, само наравно, не тако очигледно, танка је нит између посматрача и језивкастог воајера. Остало је истраживање централне теме и прича се сама размота.

Шта је било питање?

Опиши нам место где пишеш?

Ништа егзотично, у питању је под, патос, тепих. Тако сам и учио. Окружим се белешкама (они случајни окидачи), пепељаром, шољом у којој кафе не сме зафалити, цигаретама и пишем. Тај неудобан положај ме држи будним и концентрисаним и пишем док се не укочим – тако знам да је довољно.

Шта ти се највише свидело током писања ове књиге?

Свидело ми се то како се на моје очи сви планови руше, тај тренутак када се ликови отргну контроли, добију сопствену вољу и живе свој живот, а ја тако идем за њима и пратим их шта раде. Необично је што се константно у току писања налазимо у нечијем уму, нашем, али не толико и сва та осећања која се проживљавају кроз ликове…

Откриј нам тајну једног лика, али не и радњу књиге…

Нема ту много тајни, али рецимо да тајну за оне који буду читали (или су већ прочитали) могу формулисати овако: Када сте последњи пут стварно видели Јакова?

Аутор си и неколико кратких прича, на пример „Никад и сад“ или „Принцип круга“, да ли постоји нека повезаност са њима и романом?

Па не, не бих рекао да су повезане, бар не тематски, више су стилски блиске, у смислу да би се могло схватити да су и приче и роман од истог аутора – ја се служим тим такозваним лиричним стилом, најпријатније ми је тако.

Опиши нам начин настајања корица. Да ли су ти битне? Колико учествујеш?

Па с моје стране процес се огледао у нестрпљењу и ишчекивању да их коначно угледам. Све заслуге када су корице у питању припадају Соњи Бајић и мислим да сам један од ретких срећника којима се указала част да му баш она ради корице. Све ће вам бити јасно кад погледате било шта што је Соња урадила, јединствено је, препознатљиво, па биле то корице књига, календари, принтови, разгледнице, ма све. Сећам се, послала нам је прву верзију, као неку пробну варијанту и то је било то, није се морала враћати нити мењати било шта.

Радиш ли сада на нечему?

Ма увек ја нешто пискарам, преслажем, смишљам, али док се неки нови „палац“ не јави, џаба ми све. Мислим да сам се тренутно препустио уживању у Вишњама и њиховом животу ван мене. Идеја је да се од њих направи сценарио (као неки сок од вишања), па би од јануара требало активније порадити на томе у са радњи са једном невероватно талентованом режисерком, Соњом Ракић и срећно нам обома.

Којег писца посебно волиш?

Мислим да немам само једног, како кад ми ко прија, али рецимо да највише волим Толстоја (сад то сигурно звучи претенциозно), највише уживам док га читам, па за њим Дарел, Ваљаревић (неизоставан је), Елена Феранте и Кнаусгор, не знам, иде листа, има их много.

Са којим уметником би разговарао?

Било би интересантно наћи се у друштву Ларса фон Трира из очигледних разлога.

Шта тренутно читаш?

Читам На Земљи смо накратко предивни, Оушна Вуонга и свакако бих вам препоручио да обратите пажњу на ову књигу.

Колико полица за књиге имаш у кући?

Немам ниједну, више су то књиге по ћошковима моменти и горе на ормамру, али лепо сложене.

Осим што пишеш имаш ли још неко занимање?

Јој, камо среће да ми је писање једино занимање, или бар занимање, као неки слободни уметник, што није случај, али се не жалим јер ми се посао у сваком случају своди на књиге, било да их продајем или читам нешто што ће потенцијално бити објављено.

А неки хоби?

Највише слободних сати ми одузме рукомет. Не знам колико је хоби кад сам на тренингу четири пута недељно и викендом имам утакмице, али да, из љубави стојим на голу и питам се да ли сам нормалан, али упорно не мрдам и обожавам ту сумануту позицију голмана и МРК Славију и сву браћу из клуба. Ето, мало заокрета и епског заноса. А кад не радим то онда гледам Челси што није увек забавно.

Откриј нам неку тајну о себи?

Не знам географију, али баш ништа.

Омиљено место у граду?

Једна једина јединствена књижара Мост!

Где читаоци могу да нађу и купе твоју књигу?

У Новом Саду у Мосту и свим Делфијевим (Лагуниним) књижарама (не само у Новом Саду, има је и у Београду и Сомбору, могуће и у другим градовима) и у Bookastoru. То су места која ја знам, а увек има и онлајн опција.

Да ли могу да те прате путем социјалних мрежа?

Имам инстаграм и фејЗбук, _stefan_jakov_  или просто Александар Танурџић.

Кафа или чај?

Кафа, што јача, што црња, што горча и што домаћија… 🙂

Сусрет са чаробним сном Истока из сопственог кафеза – првонаграђени приказ

У претходном тексту објавили смо који су то аутори односно ауторке, према мишљењу нашег малог жирија, написале најбоље приказе књига прочитаних у изолацији.

У наставку овог текста имаћете прилику да прочитате првопласирану рецензију Милице Бједов, Београђанке која се посебно интересује за женску књижевну традицију. Милица је дипломирала на Филолошком факултету, на смеру српска књижевност са компаратистиком, а ево њеног приказа:

Сусрет са чаробним сном Истока из сопственог кафеза

Приказ романа Нове Јелене Димитријевић

У периоду када смо сви у самоизолацији на ред за читање долазе све оне књиге које су наталожене током година остале непрочитане. У тренутку када нам остаје превише слободног времена за размишљање и свођење разних рачуница читање остаје као једна од најбољих опција. Међу књигама које су ми годинама стајале на полици налазим једну из едиције Сопствена соба, коју сам више пута почињала да читам, али због неодостатка времена увек сам је остављала недовршену да чека неке боље дане. Бољи дани нису дошли, али стицајем несрећних околности добили смо довољно слободног времена, а и тема романа Нове се савршено уклапа у садашњост коју тренутно живимо.


Наиме, Јелена Димитријевић, светска путница и генијална, али неправедно заборављена књижевница, говори о животу Туркиња и њиховој борби да свој живот не проведу међу жицама кафеза, као што су чиниле њихове мајке, баке, претходнице, па и оне саме између осталог. Живот у изолацији је био свакодневница турских жена. У својим кафезима оне су кроз пукотине посматрале свет око себе. Удаљене од мушког света, биле су упућене само на своје најближе сроднице и учитељице.

Јелена Димитријевић пише о новим Туркињама које су желеле да жене учине видљивијим, борећи се са оковима традиције. Једна од главних протагонисткиња Емир-Фатма представља младу Туркињу, која настоји да промени традиционално укорењен свет у коме је жена само жена, биће које нема право на сопствену вољу и избор. Међутим, прихватајући литературу са запада и сањарећи о великим градовима попут Париза, она заборавља да се дрво већ израсло не може без последица пресадити на друго тло.

Отуда и долази до разочарења новим животом у Паризу из ког проистиче њена дневнички забележена Песма суза. Емир-Фатма
своју будућност заснива на утопијској слици изливеној у књигама европских писаца, али као што и сама нараторка на више места помиње само су хаљине и литература нове, али погледи на свет остају заробљени у традицији.

Једна од јунакиња која проноси идеју феминизма и пре свега настоји да активно пренесе идеју ослобађања турских жена из стега друштвене изолације Ариф тејзе, разочарано запажа да ће она у очима мушкараца увек бити виђена само као жена ограничене слободе, без обзира на све оно што ће постићи („ Дивљаци! Жена још је вама жена/ствар од дрвета, хаљина од ткива“). Именица жена у овом традиционалном свету са собом повлачи негативну конотацију, њоме се алудира на биће неравноправно у свету, вечито подређено и осуђено на најстрожа правила традицијских оквира. Ипак ни мушкарци нису изузети из ограничења која се налазе пред њима и која им намећу друштвено прихватљиво понашање.


Роман Нове представља баладичну повест о женама које настоје да изађу из друшвених стега, из харема, хамама, кафеза и пређу слободно своју улицу, разговарају равноправно са мушкарцима, доносе одлуке о сопственом животу саме. Ипак само ретке од њих попут Емир-Фатме реализују свој сан, супротстављају се својој породици и тако одбачене одлазе у нови свет за који верују да ће им донети срећу. Међутим, ни тамо се не сналазе и остају негде између истока и запада сањајући чаробни сан Истока измештене далеко од својих домова и културе. Трагична нит повезује све јунакиње у роману, оне су у настојању да прекину низ потчињености и постану одговорне за сопствене поступке, јер како би рекла Ариф тејзе свако ко има обавезе треба да има и права. Оне остају ускраћене за права, потиснуте и присиљене да буду споредни ликови у сопственим животима.

Кроз роман се ниже читава плејада јунакиња, које пате за неким новим световима, упоредо сањајући чаробни сан Истока. Све оне су несрећне и затворене у уском кругу оних који од њих очекују да се понашају по друштвено и верско прихватљивим законима. У освит револуције и борбе за људска права пре свега права жена, унутрашња превирања јунакиња постају једна од главних окосница у роману. Јунакиње посредством исповести саопштавају своја најдубља осећања, али по први пут оне то не чине у разговору са служавкама као њихове мајке и баке, већ препискама са својим учитељицама и вођењем дневника. Свакако да су постојале и јунакиње које су остале одане старом поретку, али о њима наратор није желео много да приповеда настојећи да готово потпуну пажњу усмери на нове и на старе које прихватају нове. У роману су приказани свадбени обичаји,
свакодневна дружења, која пружају уверљиву атмосферу која је владала у турским кућама.


Туркиње су често биле неповерљиве према странкињама, али су у њима виделе и недостижни идеал слободе и еманципаторски дух који им је деловао тако утопијски и нестварно, међутим, остаје кључан закључак Емир-Фатме, разочаране у дух странкиња тек приликом сусрета са њима на њиховом терену, а то је да те еманциповане жене имају дух, али не и душу. Душа и севдах остају резервисане за Туркиње и биле оне младе или старе, заговорнице новог или оне које остају при старом, њихова душа пати носећи са собом велики терет традиционалног покрова који им пружа непотпуну идеализовану
слику спољног света. Тек кад након удаје делом осете суровости спољног света и суочавају се са судбинама свих њихових претходница.

Јунакиње романа Јелене Димитријевић долазе до закључка да за еманципацију нису потребне само књиге и помодна литература, већ озбиљне друштвене промене које ће захватити цео систем и годинама се борити са његовим старим облицима. Оне су несрећне и трагичне, али су борбене неке чак спремне и на колективно одбацивање и маркирање само да би једном осетиле како лепо звучи на уснама изговорена реч Ја. То је ЈА које не облаче и удају други, које није понизно другима, које не пуши и не пије затворено у четири зида, већ оно Ја које ће макар једном прекршити правила и обичаје да би се осетило вредним и значајним.


Романом Нове, Јелена Димитријевић читаоцима отвара врата Истока, приказујући им оне које се боре за право сунца и које страдају под тим истим сунцем јер су научене да преживљавају само у мрачном и хладном, али и исказује свој стваралачки таленат који јој омогућава да као грађанин целог света у своја дела укључи каталог разноврсних женских ликова.

Нажалост, Јелена Димитријевић је дуго била у тами, заборављена, непрочитана и неистумачена онако како је заслужила, али верујем да време за њена дела и стваралаштво долази.

Јелена Ј. Димитријевић

Најбољи прикази књига прочитаних у изолацији

Драги наши књигољупци,

Као што смо обећали, јављамо се са избором победника нашег малог конкурса. Додуше, нешто касније него што смо најавили, а разлог за то био је веома тежак избор!

На нашу адресу стигло је 14 приказа, а требало је да одаберемо три најбоља. Међутим, како је било веома тешко да избор сведемо само на три рецензије, одлучили смо да посебним наградама обрадујемо још два аутора, односно ауторке.

Коначан резултат изгледа овако:

Прво место – Милица Бједов
Друго место – Петра Репац
Треће место – Даница Јакшић

Четврто и пето место деле Јована Никић и Зехра Османи и свакој као награду поклањамо по књигу Петера Хандкеа Поподне Писца.

Хвала свима на послатим приказима, надамо се да сте уживали! Ми свакако јесмо и драго нам је ако смо вас инспирисали на читање и писање.

Пратите нас, ускоро објављујемо и награђене приказе!

5 knjiga za leto

Scena je sldeća: u vazduhu je miris mora, sunce je već blizu horizonta i prijatno greje, a negde iz pozadine čuje se valjanje morskih talasa. Sedite u platnenoj ležaljci sa nogama u pesku, a u rukama vam je hladna limunada sa par listića nane. Možda ove godine i niste u mogućnosti da doživite sve gore […]

23 питања са Дубравком Ребић

Зашто писање? Зато што желим да се људи осећају мање усамљено. И желим да боље разумеју себе и друге. Опиши нам укратко твој процес писања? Размислим о чему желим да пишем и које емоције желим да пробудим. Па онда размишљам о ликовима и бележим ко су, какав им је живот био, какав је сада, шта […]

23 питања са Александром Танурџићем

С обзиром на чињеницу да је књига Уста ми пуна вишања, од пре две недеље када је стигла на наше полице па до данас најпродаванији наслов код нас, решили смо да наша чувена двадесет и три питања поставимо њеном аутору – Александру Танурџићу. Да не дужимо превише, баците се на читање одговора, свашта интересантно ћете […]