С обзиром на чињеницу да је књига Уста ми пуна вишања, од пре две недеље када је стигла на наше полице па до данас најпродаванији наслов код нас, решили смо да наша чувена двадесет и три питања поставимо њеном аутору – Александру Танурџићу. Да не дужимо превише, баците се на читање одговора, свашта интересантно ћете сазнати 🙂
Зашто писање?
Није да сам бирао, а није ни да нисам. Опробао сам се на разним „сценама“, а на овој ћу се, како ми се чини, задржати. Испуни се глава свим и свачим и мора то некако изаћи, а папир трпи свашта.
Опиши укратко свој процес писања?
Ух, тај процес и мене сваки пут изненади, што ће рећи – немам га, бар није устаљен. Морам ти признати да ме је мање-више страх ових питања, читам стално о писцима који устају увек у исто време, шетају, трче, шта све не раде и онда знају да су спремни, убацили су се у то расположење. Ја никако да ухватим неки такав ритам, али рецимо да има неких ствари које се понављају: увек је ноћ (не романтизујем, стварно, дању бих радио нешто друго), увек прво гледам у ту празну страницу, слушам дивне звукове ноћи (е сад романтизујем), попушим срамотамерећиколико цигарета и крене то само од себе (мало сутра само од себе).
Савет за писце на помолу?
Ако се већ јавила идеја, стварно је глупо да одустанете. Кад сте већ дошли до четрдесете стране (тад обично кажете све што сте хтели), вратите се уназад ако је запело, запалите цигару (како то мислиш не пуше сви писци?), крените од оне прве реченице и лагано ка последњој – писање је маратон.
Како је настала књига „Уста ми пуна вишања“?
Има нека изрека (не знам ко је рекао, ни када, нити да ли баш овако иде), каже педесет књига прочиташ, педесет и прву напишеш, а ова моја ми се јављала фрагментарно и на један гадњикав начин. Прво ми се јавио ножни палац попа Љубе, али баш јасно и до детаља, па сам одатле и кренуо: ко је тај поп? шта хоће? какав је? ко прича о њему? У принципу, сви који су икада сели са идејом да напишу нешто имали су жељу да кажу шта их мучи, да поставе нека питања, да размотре свет у који су доспели, само су то урадили на папиру и уобличили у неку књижевну форму.
Имаш ли омиљеног књижевног лика? Зашто баш тај?
Имам, имам, како не. Открио сам га са неких четрнаест година и био је својеврсна улазница у свет књижевности (баш сам се упетљао), а у питању је – Доријан Греј. А зашто, не бих могао сувисло склопити тај разлог. Рецимо да сам у њему видео (у целом роману, уосталом) сажетак целог једног света, и лепоту и окрутност, пут од човека до демона, грех и искупљење, лепоту и пропадање. Ма свашта сам доживео читајући га, а осим тога он ме је одвео даље, од Демијана и Холдена преко Мишкина, Ставрогина, ултимативних ликова Љевина и Ане до ових наших домаћих какви су Санди (Циганин, ал најлепши, Кристијан Новак) или Ваљаревић у Дневнику друге зиме.
Где тражиш инспирацију за писање?
Није баш да сам сто посто сигуран да тако нешто уопште и остоји. Немам тренутно инспирацију углавном се може превести као – мрзи ме да пишем ових дана. Више су то ситни окидачи којима усмеравамо сопствену идеју, а они су свуда и сами се јављаљају без реда и закона и не трају дуго. Одлична је вежба отићи на неко место са много људи и просто смишљати приче о њима, посматрати им покрете, начин на који седе, у ком положају, само наравно, не тако очигледно, танка је нит између посматрача и језивкастог воајера. Остало је истраживање централне теме и прича се сама размота.
Шта је било питање?
Опиши нам место где пишеш?
Ништа егзотично, у питању је под, патос, тепих. Тако сам и учио. Окружим се белешкама (они случајни окидачи), пепељаром, шољом у којој кафе не сме зафалити, цигаретама и пишем. Тај неудобан положај ме држи будним и концентрисаним и пишем док се не укочим – тако знам да је довољно.
Шта ти се највише свидело током писања ове књиге?
Свидело ми се то како се на моје очи сви планови руше, тај тренутак када се ликови отргну контроли, добију сопствену вољу и живе свој живот, а ја тако идем за њима и пратим их шта раде. Необично је што се константно у току писања налазимо у нечијем уму, нашем, али не толико и сва та осећања која се проживљавају кроз ликове…
Откриј нам тајну једног лика, али не и радњу књиге…
Нема ту много тајни, али рецимо да тајну за оне који буду читали (или су већ прочитали) могу формулисати овако: Када сте последњи пут стварно видели Јакова?
Аутор си и неколико кратких прича, на пример „Никад и сад“ или „Принцип круга“, да ли постоји нека повезаност са њима и романом?
Па не, не бих рекао да су повезане, бар не тематски, више су стилски блиске, у смислу да би се могло схватити да су и приче и роман од истог аутора – ја се служим тим такозваним лиричним стилом, најпријатније ми је тако.
Опиши нам начин настајања корица. Да ли су ти битне? Колико учествујеш?
Па с моје стране процес се огледао у нестрпљењу и ишчекивању да их коначно угледам. Све заслуге када су корице у питању припадају Соњи Бајић и мислим да сам један од ретких срећника којима се указала част да му баш она ради корице. Све ће вам бити јасно кад погледате било шта што је Соња урадила, јединствено је, препознатљиво, па биле то корице књига, календари, принтови, разгледнице, ма све. Сећам се, послала нам је прву верзију, као неку пробну варијанту и то је било то, није се морала враћати нити мењати било шта.
Радиш ли сада на нечему?
Ма увек ја нешто пискарам, преслажем, смишљам, али док се неки нови „палац“ не јави, џаба ми све. Мислим да сам се тренутно препустио уживању у Вишњама и њиховом животу ван мене. Идеја је да се од њих направи сценарио (као неки сок од вишања), па би од јануара требало активније порадити на томе у са радњи са једном невероватно талентованом режисерком, Соњом Ракић и срећно нам обома.
Којег писца посебно волиш?
Мислим да немам само једног, како кад ми ко прија, али рецимо да највише волим Толстоја (сад то сигурно звучи претенциозно), највише уживам док га читам, па за њим Дарел, Ваљаревић (неизоставан је), Елена Феранте и Кнаусгор, не знам, иде листа, има их много.
Са којим уметником би разговарао?
Било би интересантно наћи се у друштву Ларса фон Трира из очигледних разлога.
Шта тренутно читаш?
Читам На Земљи смо накратко предивни, Оушна Вуонга и свакако бих вам препоручио да обратите пажњу на ову књигу.
Колико полица за књиге имаш у кући?
Немам ниједну, више су то књиге по ћошковима моменти и горе на ормамру, али лепо сложене.
Осим што пишеш имаш ли још неко занимање?
Јој, камо среће да ми је писање једино занимање, или бар занимање, као неки слободни уметник, што није случај, али се не жалим јер ми се посао у сваком случају своди на књиге, било да их продајем или читам нешто што ће потенцијално бити објављено.
А неки хоби?
Највише слободних сати ми одузме рукомет. Не знам колико је хоби кад сам на тренингу четири пута недељно и викендом имам утакмице, али да, из љубави стојим на голу и питам се да ли сам нормалан, али упорно не мрдам и обожавам ту сумануту позицију голмана и МРК Славију и сву браћу из клуба. Ето, мало заокрета и епског заноса. А кад не радим то онда гледам Челси што није увек забавно.
Откриј нам неку тајну о себи?
Не знам географију, али баш ништа.
Омиљено место у граду?
Једна једина јединствена књижара Мост!
Где читаоци могу да нађу и купе твоју књигу?
У Новом Саду у Мосту и свим Делфијевим (Лагуниним) књижарама (не само у Новом Саду, има је и у Београду и Сомбору, могуће и у другим градовима) и у Bookastoru. То су места која ја знам, а увек има и онлајн опција.
Да ли могу да те прате путем социјалних мрежа?
Имам инстаграм и фејЗбук, _stefan_jakov_ или просто Александар Танурџић.
Кафа или чај?
Кафа, што јача, што црња, што горча и што домаћија… 🙂
Knjižara Most 