„Демијан” Херман Хесе – другонаграђени приказ

Јун лети, још мало па ћемо га испратити, а не би ваљало да прође без објављена свих пет приказа, награђених на нашем конкурсу. У претходном тексту пренели смо вам рецензију Милице Бједов уз коју смо пожелели чим пре да се упознамо са делом Јелене Димитријевић.

Овог пута објављујемо приказ Петре Репац, мастер проф. српског језика и књижевности, којој је највећа инспирација Меша Селимовић. Петра се бави лекторисањем и писањем кратких прича и есеја, а ево њеног виђења једног књижевног класика. Уживајте у читању!

„Демијан” Херман Хесе

„Птица се пробија из јајета. Јаје је свет.
Ко хоће да буде рођен, мора да разори један свет.
Птица лети ка богу. Бог се зове Абраксас.”

Велика олуја надвила се над Европом. Облаци избацују пушчана зрна и Европа крвари до смрти, али се из ње рађа горостасна птица остављајући наду да ће човек на крају пронаћи излаз. Tај нови човек, који мора да открије пут до себе, више није исти након братоубиства. Када спозна себе, прихватиће и тамну и светлу страну свог сопства. Упознаће Абраксаса. Будући да је Европа горела до пепела, нови човек узлеће из тог пепела насиља, а према гностичком учењу – он сада треба да господари својом судбином.

            Питање зла је питање одлуке. Наши прародитељи су својевољно одлучили да узму јабуку, а тада је подстрекач био неко споља, сећамо се – једна змија (и једна жена). Синклер, јунак ове приче, модификујући тај наследни грех – лажно тврди да је украо јабуке не би ли био већи и бољи него што јесте, због чега је протеран из породичног раја.

            А да ли је Каин имао избор? Какав год да нам је одговор, једно је извесно – овде је подстрекач био сакривен дубоко у Каину, те је зло нешто што је дошло изнутра. Након прве проливене крви, сва потоња је била неизбежна. У рату је брат убио брата, јер нам је свима иста мајка. Када прочитамо овај роман, онда нас нешто непрекидно тера да преиспитамо свој став о Каину. ,,Јак је убио слабога”, казаће Демијан, за њега нема двоумљења.

Обновљеном свету требају карактерни људи који стоје иза својих дела и који су увек спремни, јер ,,сви људи који су утицали на ход човечан били су спремни пред судбином”. Да је Каин безрезервно веровао у себе и свој рад и да је наставио да обрађује земљу не марећи за Божију одлуку да прими Авељеву жртву, да је сузбио свој убилачки нагон разумећи колико је излишан, јер је и он индивидуа подједнако важна као што је и Авељ, не бисмо ли могли рећи да би он тада достигао своју целовитост и пронашао сврху? Шта је онда Каинов знак? Да ли је то заправо моћ које су се сви плашили? Моћ и храброст да се прихвати судбина.

Прочитајмо Демијаново мишљење о томе:

,,Тај човек је био моћан, од тога човека су се плашили. Он је имао знак. То се могло објаснити како год се хтело. А људи хоће увек оно што им одговара и што им повлађује. Плашили су се Каинове деце, и зато су ова имала знак. Људи срчани и од карактера јесу увек другим људима врло неугодни. То што је по земљи ходао род неустрашивих и непријатних, то је било врло незгодно, те се стога том роду приденуо један надимак и једна прича”.

            На последњем степенику до себе самог, Синклер ће проћи кроз Евин врт и научиће још нешто – да и љубав треба да има огромну снагу довољну да вуче и да привуче, с тим што јединка никако не сме изгубити своје ја у том додиру са другом.

            Могли смо још на почетку овог текста да кажемо како је ово роман о одрастању и сазревању Емила Синклера уз једну необичну личност – Макса Демијана. Али то би било сувише једноставно. Ово је прича о младићу који мора бити спасен од стране сопства не би ли пронашао своју исконску везу са душом. И ово је прича за нас који још увек повлачимо границе своје личности сувише уско.

Ni dana bez retka (ili: Uvek se nađe malo vremena za knjigu)

Nulla dies sine linea po predanju je izgovorio slikar Apeles tvrdeći kako svaki dan povuče barem jednu liniju na svojoj slici. Danas se ova izreka koristi u značenju da svaki dan treba nešto uraditi, a mi vam njome poručujemo da svaki dan pročitate makar jedan red neke knjige.

Lagano prolaze odmori i vraćamo se svojim svakodnevnim obavezama i sve manje imamo vremena za čitanje. Ipak, verujem da svako može da izdvoji pola sata dnevno i započne knjigu koju je odavno hteo da pročita. Ako ne možete da izdvojite mnogo vremena, uzmite neku knjižicu, neki romančić koji ćete uspeti da završite za nedelju dana čak i ako čitate samo desetak stranica dnevno i čitajte gde god stignete: u gradskom prevozu, u čekaonici kod lekara, u WCu. Knjige koje vam danas preporučujemo su tolike da vam uvek mogu biti u torbi. Romančić ne mora nužno biti neki petparački šund. Uzmite Orvelovu Životinjsku farmu ili Saramagov nezavršeni roman Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače koji ima svega četrdesetak strana a uz njega idu i veoma interesantni odlomci iz piščevog dnevnika koji su u vezi sa nastankom ovog romana. Tako ćete za nekoliko dana čitanja po, recimo, pola sata dnevno pročitati jedan lep, doduše nezavršen roman, saznaćete nešto o nastanku i razvitku ideje za pisanje romana i osetićete se ispunjeno.

Ako vas još nismo ubedili da se čitati može i kad se nema vremena, probudite dete u sebi uz Malog princa koji se može pročitati za svega 3 sata. Čitajte samo 20 minuta svaki dan i završićete ga za manje od 10 dana u najgorem slučaju. Nije nemoguće, zar ne? Kratkih a dobrih romana ima mnogo, a gde su tek priče koje se mogu čitati na preskok ili samo pojedine.

Lako je reći „Nemam vremena da čitam Hesea.“, ali Hese je napisao i Knulpa od svega 95 strana. Dok vas Stilske vežbe Remona Kenoa možda inspirišu da i sami nešto napišete, a sigurno će vam otvoriti oči i otkrićete koliko načina postoji da se iskaže ista priča. A oduzeće vam doslovno samo sat vremena. Pa tu je i Sanjar Ijana Makjuana, savremenog britanskog pisca jake imaginacije. U Antologiji Antić pronaći ćete svoje omiljene prozne i lirske tekstove. A poezija može da se čita pesmu po pesmu. Tu je bar izbor šarenolik – od ruskih pesnika poput Cvetajeve i Ljermontova iz Orpheusove edicije Istočno nebo, preko Rilkeovih Soneta i elegija Puste zemlje T. S. Eliota u izdanju Malog vrta pa sve do domaćih pesnika poput Laze Kostića, ili ako ste baš raspoloženi za nešto modernije, tu je zbirka pesama Feđe Dimovića (Beogradski sindikat) pod nazivom Trag čoveka u izdanju novosadskog Prometeja.

Sve to zaista ne oduzima mnogo vremena, a donosi mnogo – sa svakim čitanjem upoznavaćete nove likove, zaljubljivati se u njih ili ih mrzeti. Sa svakom završenom knjigom ostajaće vam misao koja će vas inspirisati ili naterati da razmislite o sebi, o svetu.

I zato ne dopustite sebi ni dan bez (pročitanog) retka.

Do sledećeg čitanja, pozdravlja vas Most.

Sve pomenute naslove možete naći u našoj knjižari 😉