23 питања са Дубравком Ребић

1. Зашто писање?

Зато што желим да се људи осећају мање усамљено. И желим да боље разумеју себе и друге.

2. Опиши нам укратко твој процес писања?

Размислим о чему желим да пишем и које емоције желим да пробудим. Па онда размишљам о ликовима и бележим ко су, какав им је живот био, какав је сада, шта воле, шта јок и шта хоће да кажу. Пола тога ни не уђе у текст. Па их пустим да раде шта им је воља. Не планирам заплет детаљно.

3. Савет за писце у помолу?

Идите на радионицу поезије код Огњенке Лакићевић, окружите се људима који верују у вас, пишите сваки дан и немојте очекивати да ће то што напишете бити добро. Саслушајте оне који знају више од вас, преправљајте текст до бесмисла и немојте бити сујетни.

4. Како је настао роман „Тонемо“?

Сазнала сам да сам трудна и помислила да ће ми се након порођаја живот завршити. Опраштала се од себе хаха и у том опраштању одлучила да имам форе до термина за порођај да остварим нешто што сам дуго желела. И остварила сам, а живот се није завршио. Тек је почео како ваља, ако мене питате. Пробудим се у току ноћи (дете ме пробуди) и после не могу да заспим. Лежим у неверици шта ми се дешава!

5. Опиши нам место на којем пишеш?

Ужас.

6. Имаш ли омиљеног књижевног лика? Зашто баш тај?

Рафаела Черуло јер је све што ја нисам.

7. Где тражиш инспирацију за писање?

Не тражим је уопште. Ретко је имам. Да је тражим и чекам вероватно никад ништа не бих завршила. Без обзира на то колико ме писање испуњава, оно захтева дисциплину и рад. Као и све што вреди труда.

8. Где читаоци могу да нађу и купе твоју књигу?

Могу је поручити од мене директно, писати ми преко Инстаграма или Фејсбука. Могу је наручити преко Прометејевог сајта или је купити у новосадској књижари Мост. Има је и у Лагуни.

9. А где могу те да прате? Ако могу...

Да, на Инстаграму се непријатно зовем dubravka4life, а на Фејсбуку Ребић Дубравка. Мислим да сам једина Ребић Дубравка. Супер ми је то.

10. Шта ти се највише свидело током писања овог романа?

Мој дечко Петар који ме је мотивисао да пишем сваки дан иако није прочитао ни једну реченицу.

11. Откриј нам тајну једног лика, али немој нам открити радњу књиге..

Ева мисли да нема срце.

12. Опиши нам процес настајања корица? Да ли су ти битне? Колико учествујеш?

Био ми је битан концепт, а све остало сам препустила илустраторки Соњи Бајић која је цар.

13. Радиш ли сада на нечему?

Да, пишем кратке приче.

14. Писац којег баш посебно волиш и цениш?

Има их више али тренутно је то Беким Сејрановић. Духовит, драг, самоироничан, паметан, пун душе.

15. Да ли су неки аутори и књиге утицали на твој рад?

Да! Немам појма да ли су утицали на мој стил писања, ако ја уопште имам стил. Али јесу на мене као особу па самим тим вероватно и на животе мојих ликова: Силвија Плат, Елена Феранте, Беким Сејрановић, Сташа Вукадиновић, Сали Руни, Томас Ман, Лана Басташић, Марко Погачар, Курт Вонегaт, Стивен Кинг, Живојин Павловић, Лусија Берлин…

16. Најдража књига из детињства?

Робинзон Крусо. Јако сам се ложила на приче о преживљавању. Чак сам покушала да напишем роман о нека два детектива којима се хеликоптер срушио усред пустиње али немам појма где је та свеска и мислим да не желим да знам хаха.

17. Са којим аутором би ишла на вечеру?

Са Сташом Вукадиновић. На пиво или шприцер.

18. Колико полица за књиге имаш у кући?

Недовољно.

19. Осим што пишеш, да ли имаш још неко занимање/хоби?

Да, радим као копирајтерка и тренутно пишем за фирму која помаже људима да побољшају ментално здравље. Пишем текстове за блог и апликацију. Скроз је то у складу са мојим вредностима и афинитетима. Уживам!

20. Откриј нам тајну о себи?

Немам тајне. Мислила сам да то имамо само кад смо мали?

21. Омиљено место у граду?

Лиман један и два.

22. Чај или кафа?

Кафа!

23. За крај:

Хвала вам, драги људи!

23 питања са Александром Танурџићем

С обзиром на чињеницу да је књига Уста ми пуна вишања, од пре две недеље када је стигла на наше полице па до данас најпродаванији наслов код нас, решили смо да наша чувена двадесет и три питања поставимо њеном аутору – Александру Танурџићу. Да не дужимо превише, баците се на читање одговора, свашта интересантно ћете сазнати 🙂

Фото: Сара Мунижаба

Зашто писање?

Није да сам бирао, а није ни да нисам. Опробао сам се на разним „сценама“, а на овој ћу се, како ми се чини, задржати. Испуни се глава свим и свачим и мора то некако изаћи, а папир трпи свашта.

Опиши укратко свој процес писања?

Ух, тај процес и мене сваки пут изненади, што ће рећи – немам га, бар није устаљен. Морам ти признати да ме је мање-више страх ових питања, читам стално о писцима који устају увек у исто време, шетају, трче, шта све не раде и онда знају да су спремни, убацили су се у то расположење. Ја никако да ухватим неки такав ритам, али рецимо да има неких ствари које се понављају: увек је ноћ (не романтизујем, стварно, дању бих радио нешто друго), увек прво гледам у ту празну страницу, слушам дивне звукове ноћи (е сад романтизујем), попушим срамотамерећиколико цигарета и крене то само од себе (мало сутра само од себе).

Савет за писце на помолу?

Ако се већ јавила идеја, стварно је глупо да одустанете. Кад сте већ дошли до четрдесете стране (тад обично кажете све што сте хтели), вратите се уназад ако је запело, запалите цигару (како то мислиш не пуше сви писци?), крените од оне прве реченице и лагано ка последњој – писање је маратон.

Како је настала књига „Уста ми пуна вишања“?

Има нека изрека (не знам ко је рекао, ни када, нити да ли баш овако иде), каже педесет књига прочиташ, педесет и прву напишеш, а ова моја ми се јављала фрагментарно и на један гадњикав начин. Прво ми се јавио ножни палац попа Љубе, али баш јасно и до детаља, па сам одатле и кренуо: ко је тај поп? шта хоће? какав је? ко прича о њему? У принципу, сви који су икада сели са идејом да напишу нешто имали су жељу да кажу шта их мучи, да поставе нека питања, да размотре свет у који су доспели, само су то урадили на папиру и уобличили у неку књижевну форму.

Имаш ли омиљеног књижевног лика? Зашто баш тај?

Имам, имам, како не. Открио сам га са неких четрнаест година и био је својеврсна улазница у свет књижевности (баш сам се упетљао), а у питању је – Доријан Греј. А зашто, не бих могао сувисло склопити тај разлог. Рецимо да сам у њему видео (у целом роману, уосталом) сажетак целог једног света, и лепоту и окрутност, пут од човека до демона, грех и искупљење, лепоту и пропадање. Ма свашта сам доживео читајући га, а осим тога он ме је одвео даље, од Демијана и Холдена преко Мишкина, Ставрогина, ултимативних ликова Љевина и Ане до ових наших домаћих какви су Санди (Циганин, ал најлепши, Кристијан Новак) или Ваљаревић у Дневнику друге зиме.

Где тражиш инспирацију за писање?

Није баш да сам сто посто сигуран да тако нешто уопште и остоји. Немам тренутно инспирацију углавном се може превести као – мрзи ме да пишем ових дана. Више су то ситни окидачи којима усмеравамо сопствену идеју, а они су свуда и сами се јављаљају без реда и закона и не трају дуго. Одлична је вежба отићи на неко место са много људи и просто смишљати приче о њима, посматрати им покрете, начин на који седе, у ком положају, само наравно, не тако очигледно, танка је нит између посматрача и језивкастог воајера. Остало је истраживање централне теме и прича се сама размота.

Шта је било питање?

Опиши нам место где пишеш?

Ништа егзотично, у питању је под, патос, тепих. Тако сам и учио. Окружим се белешкама (они случајни окидачи), пепељаром, шољом у којој кафе не сме зафалити, цигаретама и пишем. Тај неудобан положај ме држи будним и концентрисаним и пишем док се не укочим – тако знам да је довољно.

Шта ти се највише свидело током писања ове књиге?

Свидело ми се то како се на моје очи сви планови руше, тај тренутак када се ликови отргну контроли, добију сопствену вољу и живе свој живот, а ја тако идем за њима и пратим их шта раде. Необично је што се константно у току писања налазимо у нечијем уму, нашем, али не толико и сва та осећања која се проживљавају кроз ликове…

Откриј нам тајну једног лика, али не и радњу књиге…

Нема ту много тајни, али рецимо да тајну за оне који буду читали (или су већ прочитали) могу формулисати овако: Када сте последњи пут стварно видели Јакова?

Аутор си и неколико кратких прича, на пример „Никад и сад“ или „Принцип круга“, да ли постоји нека повезаност са њима и романом?

Па не, не бих рекао да су повезане, бар не тематски, више су стилски блиске, у смислу да би се могло схватити да су и приче и роман од истог аутора – ја се служим тим такозваним лиричним стилом, најпријатније ми је тако.

Опиши нам начин настајања корица. Да ли су ти битне? Колико учествујеш?

Па с моје стране процес се огледао у нестрпљењу и ишчекивању да их коначно угледам. Све заслуге када су корице у питању припадају Соњи Бајић и мислим да сам један од ретких срећника којима се указала част да му баш она ради корице. Све ће вам бити јасно кад погледате било шта што је Соња урадила, јединствено је, препознатљиво, па биле то корице књига, календари, принтови, разгледнице, ма све. Сећам се, послала нам је прву верзију, као неку пробну варијанту и то је било то, није се морала враћати нити мењати било шта.

Радиш ли сада на нечему?

Ма увек ја нешто пискарам, преслажем, смишљам, али док се неки нови „палац“ не јави, џаба ми све. Мислим да сам се тренутно препустио уживању у Вишњама и њиховом животу ван мене. Идеја је да се од њих направи сценарио (као неки сок од вишања), па би од јануара требало активније порадити на томе у са радњи са једном невероватно талентованом режисерком, Соњом Ракић и срећно нам обома.

Којег писца посебно волиш?

Мислим да немам само једног, како кад ми ко прија, али рецимо да највише волим Толстоја (сад то сигурно звучи претенциозно), највише уживам док га читам, па за њим Дарел, Ваљаревић (неизоставан је), Елена Феранте и Кнаусгор, не знам, иде листа, има их много.

Са којим уметником би разговарао?

Било би интересантно наћи се у друштву Ларса фон Трира из очигледних разлога.

Шта тренутно читаш?

Читам На Земљи смо накратко предивни, Оушна Вуонга и свакако бих вам препоручио да обратите пажњу на ову књигу.

Колико полица за књиге имаш у кући?

Немам ниједну, више су то књиге по ћошковима моменти и горе на ормамру, али лепо сложене.

Осим што пишеш имаш ли још неко занимање?

Јој, камо среће да ми је писање једино занимање, или бар занимање, као неки слободни уметник, што није случај, али се не жалим јер ми се посао у сваком случају своди на књиге, било да их продајем или читам нешто што ће потенцијално бити објављено.

А неки хоби?

Највише слободних сати ми одузме рукомет. Не знам колико је хоби кад сам на тренингу четири пута недељно и викендом имам утакмице, али да, из љубави стојим на голу и питам се да ли сам нормалан, али упорно не мрдам и обожавам ту сумануту позицију голмана и МРК Славију и сву браћу из клуба. Ето, мало заокрета и епског заноса. А кад не радим то онда гледам Челси што није увек забавно.

Откриј нам неку тајну о себи?

Не знам географију, али баш ништа.

Омиљено место у граду?

Једна једина јединствена књижара Мост!

Где читаоци могу да нађу и купе твоју књигу?

У Новом Саду у Мосту и свим Делфијевим (Лагуниним) књижарама (не само у Новом Саду, има је и у Београду и Сомбору, могуће и у другим градовима) и у Bookastoru. То су места која ја знам, а увек има и онлајн опција.

Да ли могу да те прате путем социјалних мрежа?

Имам инстаграм и фејЗбук, _stefan_jakov_  или просто Александар Танурџић.

Кафа или чај?

Кафа, што јача, што црња, што горча и што домаћија… 🙂

23 (+2) pitanja sa Nikolom Lekićem

Nikola Lekić (foto:Jakov Simović)

Zašto pisanje?

Zato što me niko ne shvata ozbiljno kad kažem da hoću da budem glumac.

Opiši ukratko svoj proces pisanja?

Misli, pati, pita se, pita se, nešto hoće a ne zna šta hoće, prazan je, prazan, prosvetljenje, sijalica, ideja, proba, propast, proba, propast, proba, propast, proba, op, op, ide, ima smisla, možda I nema smisla ali lepo je, dvadeset strana ako je lepo mora da ima smisla, pedeset strana žulj na srednjem prstu, zadimljena prostorija, život se menja, sedamdeset strana da li ludim, ovo je užasno, ovo je sjajno, ovo je užasno sto strana, baš me briga šta je samo da se završim sto dvadeset strana, gotova knjiga, šta sad, da krenem ispoČetka?

Savet za pisce na pomolu?

Ne pišite ono što želite, već ono što morate. Što stvarno morate. Ono, što osećate da će vam, ako ne napišete, doći glave.

Kako je nastala knjiga „Persson“?

Igrom sluČaja zadesio sam se u jednom starom salonskom stanu, sliČnom onom opisanom u Perssonu, gde sam doživeo neobiČna iskustva kojima nisam mogao da nađem drugog uzroka, sem samog stana u kojem se nalazim. Ta „neobiČna iskustva” bila su do te mere intenzivna, da nisam mogao da ih se otarasim dok ih nisam pretoČio u knjigu.

Imaš li omiljenog književnog lika?

To su deČaci i momci iz kratkih priČa Džona Fantea ili Dilana Tomasa ili Sarojanov Aram ili već neki sliČni radoznali momČići I deČaČići, koji upadaju u nevolje zbog te svoje radoznalosti; ili, zbog mašte, te nevolje umišljaju i preuveliČavaju.

Zašto baš taj?

Zanimljivi su mi i duhoviti do te mere da i sam pokušavam da pišem o sliČnim tipovima. Možda me, na kraju krajeva, podsećaju i na mene.

Gde tražiš inspiraciju za pisanje?

U osećanjima koja me obuzimaju najsnažnije u određenom periodu, pa pokušavam da ih smestim u odgovarajuću književnu radnju.

Opiši nam mesto na kom pišeš?

Trenutno to su kafići, ako pišem do 2-3 popodne, dok nema gužve, ili stan mog kuma Slavena, uveČe, dok je on na predstavama, pošto sopstvenu kuću u tom smislu nemam. Spavam u petokrevetnoj sobi u hostelu.

Šta ti se najviše svidelo tokom pisanja ove knjige?

To što je završena. PriliČno mi je bilo teško da se probijam kroz Perssona jer sam pisanjem osvežavao sopstvena neprijatna stanja u kojima sam bio, dok sam, skoro kao lik u knjizi, dane provodio zatvoren u nekom svom Perssonu.

Otkrij nam tajnu jednog lika, ali ne i radnju knjige…

Jedan lik u Perssonu zaista ne zna šta je ljubav. Nikad nije voleo, niti bio voljen, na naČin na koji bismo mogli reći da jeste neko ko poznaje ljubav. Na granici je da se potpuno preda pred tom Činjenicom, da se zauvek zatvori u sebe, i ostane sam, i suv. Ne zna šta je ljubav, šta je vođenje ljubavi, šta je stapanje sa drugom osobom u partnerskoj, intimnoj, emotivnoj vezi.

Autor si još jedne knjige „Trafika“, da li postoji  neka povezanost među njima?

Postoji, u smislu sliČnosti dva junaka. Obojica se zovu Nikola, i obojica su naivni, samouvereni, komiČno iskreni, zaluđeni nekim svojim idejama, donekle nesposobni za stvarni život.

Opiši nam način nastajanja korica. Da li su ti bitne? Koliko učestvuješ? 

Čini mi se da vremenom, za mene, korice postaju sve manje bitne. Pretpostavljam da je to zato što sam sve pomireniji sa sopstvenim pisanjem, u smilu da li je ono dobro ili loše, i koliko je dobro ili loše. Ipak, iako su korice deo knjige, one nisu knjiga, u tekstualnom smislu, jasno. Naslovna korica Perssona, koju je napravila Snena Karić, nastala je na osnovu moje fotografije ulaznih vrata stana u kojem sam proživeo svog Perssona, a naslovnu koricu Trafike napravila je Romana Caran, koja je fotografisala pojedinačno svaki od proizvoda koji se najČešće kupuju na trafici, pa od njih napravila slova koja Čine reČ „Trafika”. I obe su sjajne!
Šta dalje planiraš?

Trenutno radim na knjizi o hostelu; urnebesno je luda, sa hiljadu nekih ljudi iz razliČitih delova sveta i njihovih osobina i mentaliteta koje pokušavam da doČaram, potpuna tragikomedija. Paralelno, zadnjih skoro godinu dana, radim i na jednom debelom romanu koji se bavi preispitavanjem vrednovanja emotivnih i partnerskih veza, i kako po tom pitanju stojimo danas, kako je bilo juČe, a šta nas Čeka u budućnosti.

Kojeg pisca posebno voliš?

Trenutno, Umberta Eka.

Sa kojim umetnikom bi razgovarao?

Ako bi on hteo sa mnom, razgovarao bih sa Joepom Bevingom, kompozitorom.

Šta trenutno čitaš?

„Iz minimalnog dnevnika” Umberta Eka.

Koliko polica za knjige imaš u kući?

Nemam ni jednu policu, nemam svoju kuću, I ne patim zbog toga. Od kako živim u hostelu, kupujem više knjiga nego što sam kupovao ranije, dok sam imao kuću i policu, ali ih prosleđujem odmah po Čitanju jer nemam gde da ih Čuvam. Sa mnom u rancu su uvek dve, tri knjige.

Osim što pišeš imaš li još neko zanimanje, hobi?

Hostelski život mi je ujedno i zanimanje i hobi. A pored toga, pratim renomirane svetske galerije na instagramu, pa od slika koje oni dele sa narodom, pravim sopstvenu galeriju. A opet pored toga, zumiram inspirativne detalje na tim slikama, skrinšotujem ih, pa ih stavljam u novi, urbani kontekst. To mi je pravi hobi.

Daj nam nešto totalno iz nevezuše, onako, samo pucaj…

Hvala ti na ovim sjajnim pitanjima profesore!

Otkrij nam neku tajnu o sebi?

Jako mi je krivo što nikad ne đuskam.

Najdraži komentar nekog čitaoca na tvoju knjigu?

„A što se on rodio kao hleb?”

Kai, 7 godina, proČitla prvu stranicu Perssona.

Omiljeno mesto u gradu?

U Beograd Dnevni Chillton i park kod Poštanske štedionice, u Novom Sadu Škripa i jedno drvo u Dunavskom parku.

Gde čitaoci mogu da nađu i kupe tvoju knjigu?

U sviiiiim Laguuuninim knjižarama.

Da li mogu da te prate putem društvenih mreža? 

Voleo bih da imam hiljade pratilaca, da gledaju moje intervencije na renesansnim slikama @nikolainikolaevic, a na fejsu standard, dr Nikola Lekić

Kafa ili čaj?

Produženi bez mleka pliz.

 

Lenu i Lila osvojile svet; ko zna, zna; a ko ne zna, brzo u Knjižaru Most da sazna

prvi deo

Mnogima je već poznata čuvena Napuljska priča o Eleni i Lili.
Ovog meseca toj priči došao je kraj, objavom poslednjeg, četvrtog dela,
„Priča o izgubljenoj devojčici“, (prva slika), koju su verni fanovi nestrpljivo čekali. Ono što možda ne znate ( a sigurno znate) je da HBO u oktobru izbacuje seriju o našim glavnim junakinjama koje su osvojile svet. Sa ovom dobrom vešću, svi kod nas u knjižaru po četvrti deo, da ga pročitate pre nego što izađe i na malim ekranima.

drugi deo

U slučaju da ste, nažalost, jedni od onih koji se nisu upoznali sa ove dve dame i njihovom pričom, ne očajavajte, još uvek nije kasno. Kod nas su sva četiri dela, dobro zbrinuta i čekaju vas.
Kratak opis zašto biste trebali da se odlučite na njih :
Jednostavno je ovaj serijal Napuljskih priča knjiga/e godine, ispraćena u ogromnom broju, ne samo zbog prevelikog uzbuđenja od strane svih, već i zato što je priča fenomenalno upakovana. Sve u jednoj knjizi, onako čitljivo, uzbudljivo i dirljivo. Mislim da se u ovim romani svako može pronaći u jednom od likova, i ne samo to, nego i proživeti ih sa njima isto. Rečenice vuku jedna drugu, i stranica za stranicom leti pri čitanju. Ovo je jedna priča o životu i svim njegovima oblicima, smeštena u prelepoj Italiji, 60tih i 70tih godina, i jedna je od onih koje se ne zaboravljaju i kojima se vraćamo za lekcije i savete, i koju nikad ne prestajemo da preporučujemo.
Ovo je Lenina i Lilina priča, koja bi trebala da bude klasik našeg doba.

treći deo

Nemam ništa više da dodam, osim, da od srca, iskreno, preporučujem svakome ove knjige. 

sž

Poklon knjiga za najbrže

Knjižara Most časti 10 najbržih: popunite prijavu i pri sledećoj kupovini dobićete poklon knjigu*.

Potrebno je samo da upišite ime, prezime i email, označite da želite poklon knjigu uz sledeću kupovinu. Sledeći put kada dođete na kasu, kažite nam vaš email a mi ćemo vam pokloniti jednu knjigu o Novom Sadu.

Ime i prezime(обавезно)

Email(обавезно)

Želim poklon knjigu uz sledeću kupovinu(обавезно)

Пошаљи

Δ

---

*Poklon se dobija samo uz račun veći od 500 dinara. Poklon knjiga je Novi Sad na Dunavu.

Ni dana bez retka (ili: Uvek se nađe malo vremena za knjigu)

Nulla dies sine linea po predanju je izgovorio slikar Apeles tvrdeći kako svaki dan povuče barem jednu liniju na svojoj slici. Danas se ova izreka koristi u značenju da svaki dan treba nešto uraditi, a mi vam njome poručujemo da svaki dan pročitate makar jedan red neke knjige.

Lagano prolaze odmori i vraćamo se svojim svakodnevnim obavezama i sve manje imamo vremena za čitanje. Ipak, verujem da svako može da izdvoji pola sata dnevno i započne knjigu koju je odavno hteo da pročita. Ako ne možete da izdvojite mnogo vremena, uzmite neku knjižicu, neki romančić koji ćete uspeti da završite za nedelju dana čak i ako čitate samo desetak stranica dnevno i čitajte gde god stignete: u gradskom prevozu, u čekaonici kod lekara, u WCu. Knjige koje vam danas preporučujemo su tolike da vam uvek mogu biti u torbi. Romančić ne mora nužno biti neki petparački šund. Uzmite Orvelovu Životinjsku farmu ili Saramagov nezavršeni roman Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače koji ima svega četrdesetak strana a uz njega idu i veoma interesantni odlomci iz piščevog dnevnika koji su u vezi sa nastankom ovog romana. Tako ćete za nekoliko dana čitanja po, recimo, pola sata dnevno pročitati jedan lep, doduše nezavršen roman, saznaćete nešto o nastanku i razvitku ideje za pisanje romana i osetićete se ispunjeno.

Ako vas još nismo ubedili da se čitati može i kad se nema vremena, probudite dete u sebi uz Malog princa koji se može pročitati za svega 3 sata. Čitajte samo 20 minuta svaki dan i završićete ga za manje od 10 dana u najgorem slučaju. Nije nemoguće, zar ne? Kratkih a dobrih romana ima mnogo, a gde su tek priče koje se mogu čitati na preskok ili samo pojedine.

Lako je reći „Nemam vremena da čitam Hesea.“, ali Hese je napisao i Knulpa od svega 95 strana. Dok vas Stilske vežbe Remona Kenoa možda inspirišu da i sami nešto napišete, a sigurno će vam otvoriti oči i otkrićete koliko načina postoji da se iskaže ista priča. A oduzeće vam doslovno samo sat vremena. Pa tu je i Sanjar Ijana Makjuana, savremenog britanskog pisca jake imaginacije. U Antologiji Antić pronaći ćete svoje omiljene prozne i lirske tekstove. A poezija može da se čita pesmu po pesmu. Tu je bar izbor šarenolik – od ruskih pesnika poput Cvetajeve i Ljermontova iz Orpheusove edicije Istočno nebo, preko Rilkeovih Soneta i elegija i Puste zemlje T. S. Eliota u izdanju Malog vrta pa sve do domaćih pesnika poput Laze Kostića, ili ako ste baš raspoloženi za nešto modernije, tu je zbirka pesama Feđe Dimovića (Beogradski sindikat) pod nazivom Trag čoveka u izdanju novosadskog Prometeja.

Sve to zaista ne oduzima mnogo vremena, a donosi mnogo – sa svakim čitanjem upoznavaćete nove likove, zaljubljivati se u njih ili ih mrzeti. Sa svakom završenom knjigom ostajaće vam misao koja će vas inspirisati ili naterati da razmislite o sebi, o svetu.

I zato ne dopustite sebi ni dan bez (pročitanog) retka.

Do sledećeg čitanja, pozdravlja vas Most.

Sve pomenute naslove možete naći u našoj knjižari 😉