5 knjiga za leto

Scena je sldeća: u vazduhu je miris mora, sunce je već blizu horizonta i prijatno greje, a negde iz pozadine čuje se valjanje morskih talasa. Sedite u platnenoj ležaljci sa nogama u pesku, a u rukama vam je hladna limunada sa par listića nane.

Možda ove godine i niste u mogućnosti da doživite sve gore opisano, ali ništa zato. U nastavku vas čeka spisak knjiga koje će vas preneti u morske krajeve čim ih budete otvorili.

Ka svetioniku, Virdžinija Vulf

Osim što pojava proze Virdžinije Vulf predstavlja jedan od prelomnih trenutaka u istoriji onoga što u književnosti zovemo modernizam, dela ove autorke svakako treba čitati iz mnogo drugih razloga. Njeni romani nateraće vas na duboko promišljanje o temama koje ni danas, nakon jednog veka od njihovog prvog objavljivanja, nisu ništa manje aktuelne.

Roman Ka svetioniku počinje opisom jednog običnog dana porodice Remzi i njihovih osmoro dece koji zajedno sa gostima borave u svom letnjikovcu na ostrvu Skaj. Preko puta letnjikovca nalazi se Svetionik koji planiraju da posete. Kao i u svim romanima toka svesti, i u ovom Virdžinija Vulf akcenat stavlja na unurašnji svet junaka. Ona vešto koristi unutrašnji monolog, sećanja i haotične misli likova čime nas uvodi u njihov unutrašnji život.

Nemo priviđenje nekog pepeljastog broda, na primer, kako dolazi, odlazi; bila je neka na blagoj površini mora purpurna mrlja kao da nešto ključa i krvari, nevidljivo, ispod površine. Ovo uplitanje u scenu sračunatu da pokrene najuzvišenija razmišljanja i dovede do najudobnijih zaključaka zaustavlja njihove korake. Teško je ne obazirati se na njih, ukinuti njihov značaj u slici predela; nastaviti šetnju pored mora, i diviti se kako je spoljna lepota ogledalo unutrašnje. Da li Priroda dopunjuje ono što čovek unapređuje? Da li ona dovršava ono što on počinje?

Ka svetioniku možda nije prva knjiga na koju pomislite kada kažete „knjiga za leto“, ali dobre knjige se čitaju uvek!

Ka svetioniku, Virdžinija Vulf (Arete, Beograd, 2016)

Miholjsko leto, Eleni Teoharus

Eleni Teoharus rođena je na Kipru i studirala je medicinu i filologiju u Solunu. I danas radi kao dečiji hirurg, a piše prevashodno poeziju. U podnaslovu zbirke Miholjsko leto stoji da su to „pripovesti koje nisu uspele da budu pretočene u poeziju“, a ispod toga „Magija malilh stvari“. Ove bajkovite pripovesti opisuju tumaranja po obrisima lepih muškaraca, vatru duše koja ne može biti ugašena, ali il rastanke.

Ramena su mi izgorela, kao i pleća, koža se ljušti i prave se plikovi, boli me i neprestano pijem vodu, tražim tvoje azurno plave kristalne poljupce da me omađijaju, penjem se ka groblju. Po starom misirskom smokovom vrtložio se vetar, balkon na Egeju gleda u more, bezbroj puta prženo ulje i miris ribe. I jedan odrpanac Erih, ukotvljen godinama u ovoj luci, prebbira po svojoj gitari i Savopulosovim pesmama.

Pučina, pružam pogled ka jugu, bonaca, desno svetluca Lemnos, vidim vojnika Gusijasa, pre no što ga ubiše u Lefki, i tebe u vinu kao mutnu harmoniju.

Sasvim smo sigurni da ćete se uz Miholjsko leto osećati kao na putovanju kroz Grčku…

Miholjsko leto, Eleni Teoharus (Treći trg, Beograd, 2019)

Ka kući plivajući, Debra Levi

Francuska rivijera, stara kamena vila sa bazenom, zvuk insekata i mirirs borovine… to je postavka u kojoj se odvija radnja romana Debre Levi Ka kući plivajući, u kojem ništa nije onako kako se na prvi pogled izgleda. Možda će vam se učiniti da čitate lagano letnje štivo, ali ne dajte se zavarati! Levijeva je uzbudljiv pisac i nakon što uvuče čitaoca ispod mirne površine događaja njenih junaka, otkriće mu svet vapaja nabijen simbolima.

Šta se dešava kada se u vili u kojoj odmaraju dve porodice iznenada pojavi zanosna crvenokosa mlada žena? Da li se tu zatekla zbog greške domaćina ili je želela da bude tu baš u to vreme?

Otvoreni bazen turističke vile više je ličio na jezerce nego na relaksirajuće plave bazene iz brošura za godišnje odmore. Jezerce u obliku pravougaonika od kamena su isklesali članovi poznate italijanske porodice kamenorezaca iz Antiba. Jedno telo je plutalo nadomak dubljeg kraja bazena, gde je voda bila hladnija jer je bila u senci borova.

Ka kući plivajući, Debra Levi (Prometej, Novi Sad, 2021)

Sa Mediterana, Jovan Dučić

Za Dučića kažu da je, i po informacijama i po simpatijama, bio „izraziti Mediteranac“ za koga su postojale pre svega grčka i latinska kultura, pa zatim sve one koje su iz njih proizašle. Osećanje prirode koje u ovim putopisima opisuje naš slavni pisac i diplomata svojstveno je ljudima sa Mediterana, kod kojih se melanholija pretvara u promišljanje.

Svod se ovde kreće, more se ljulja u neizmernom prostoru; vidik se pomiče, i raste i skuplja neprestano; oblaci proleću kao užarene mase, čas ponirući u pučinu, a čas bacajući iz neba po vodi svoje usijane senke…

Sa Mediterana, Jovan Dučić (Akademska knjiga, Novi Sad, 2009)

Kirka, Madlin Miler

I za kraj, evo jedne vrele antičke priče, jer šta bolje pristaje ovom vrućem letu od peripetija koje preživljavaju likovi iz grčke mitologije. Onima koji su kao mali voleli mitove i legende stare Grčke verovatno će biti poznata priča o Kirki, ćerki titana Helija, prognanoj od strane Zevsa (a koga bi drugog) na pusto ostrvo Eja.

Kirka ubrzo shvata da je po svojoj prirodi veštica, i upušta se u istraživanje biljnog i životinjskog sveta svog usamljenog ostrva, kroti divlje zveri i usavršava okultne veštine

U priču o Kirki osim bogate istorije, utkana je i priča o usamljenosti, želji za pripadanjem, ljudskim slabostima na koje nisu imuni ni bogovi, i ljubavi zbog koje smrtnost postaje važnija od večnog života.

Negde u to doba, jednog dana sam se našla u najgušćoj paprati u šumi. Obožavala sam da se šetam po ostrvu, od najnižih obala do najviših predela, da tragam za skrivenom mahovinom, paprati i puzavicom, da skupljam njihovo lišće za čini. Bilo je kasno popodne i korpa mi je bila prepuna.

Kirka, Madlin Miler (Laguna, Beograd, 2020)

„Демијан” Херман Хесе – другонаграђени приказ

Јун лети, још мало па ћемо га испратити, а не би ваљало да прође без објављена свих пет приказа, награђених на нашем конкурсу. У претходном тексту пренели смо вам рецензију Милице Бједов уз коју смо пожелели чим пре да се упознамо са делом Јелене Димитријевић.

Овог пута објављујемо приказ Петре Репац, мастер проф. српског језика и књижевности, којој је највећа инспирација Меша Селимовић. Петра се бави лекторисањем и писањем кратких прича и есеја, а ево њеног виђења једног књижевног класика. Уживајте у читању!

„Демијан” Херман Хесе

„Птица се пробија из јајета. Јаје је свет.
Ко хоће да буде рођен, мора да разори један свет.
Птица лети ка богу. Бог се зове Абраксас.”

Велика олуја надвила се над Европом. Облаци избацују пушчана зрна и Европа крвари до смрти, али се из ње рађа горостасна птица остављајући наду да ће човек на крају пронаћи излаз. Tај нови човек, који мора да открије пут до себе, више није исти након братоубиства. Када спозна себе, прихватиће и тамну и светлу страну свог сопства. Упознаће Абраксаса. Будући да је Европа горела до пепела, нови човек узлеће из тог пепела насиља, а према гностичком учењу – он сада треба да господари својом судбином.

            Питање зла је питање одлуке. Наши прародитељи су својевољно одлучили да узму јабуку, а тада је подстрекач био неко споља, сећамо се – једна змија (и једна жена). Синклер, јунак ове приче, модификујући тај наследни грех – лажно тврди да је украо јабуке не би ли био већи и бољи него што јесте, због чега је протеран из породичног раја.

            А да ли је Каин имао избор? Какав год да нам је одговор, једно је извесно – овде је подстрекач био сакривен дубоко у Каину, те је зло нешто што је дошло изнутра. Након прве проливене крви, сва потоња је била неизбежна. У рату је брат убио брата, јер нам је свима иста мајка. Када прочитамо овај роман, онда нас нешто непрекидно тера да преиспитамо свој став о Каину. ,,Јак је убио слабога”, казаће Демијан, за њега нема двоумљења.

Обновљеном свету требају карактерни људи који стоје иза својих дела и који су увек спремни, јер ,,сви људи који су утицали на ход човечан били су спремни пред судбином”. Да је Каин безрезервно веровао у себе и свој рад и да је наставио да обрађује земљу не марећи за Божију одлуку да прими Авељеву жртву, да је сузбио свој убилачки нагон разумећи колико је излишан, јер је и он индивидуа подједнако важна као што је и Авељ, не бисмо ли могли рећи да би он тада достигао своју целовитост и пронашао сврху? Шта је онда Каинов знак? Да ли је то заправо моћ које су се сви плашили? Моћ и храброст да се прихвати судбина.

Прочитајмо Демијаново мишљење о томе:

,,Тај човек је био моћан, од тога човека су се плашили. Он је имао знак. То се могло објаснити како год се хтело. А људи хоће увек оно што им одговара и што им повлађује. Плашили су се Каинове деце, и зато су ова имала знак. Људи срчани и од карактера јесу увек другим људима врло неугодни. То што је по земљи ходао род неустрашивих и непријатних, то је било врло незгодно, те се стога том роду приденуо један надимак и једна прича”.

            На последњем степенику до себе самог, Синклер ће проћи кроз Евин врт и научиће још нешто – да и љубав треба да има огромну снагу довољну да вуче и да привуче, с тим што јединка никако не сме изгубити своје ја у том додиру са другом.

            Могли смо још на почетку овог текста да кажемо како је ово роман о одрастању и сазревању Емила Синклера уз једну необичну личност – Макса Демијана. Али то би било сувише једноставно. Ово је прича о младићу који мора бити спасен од стране сопства не би ли пронашао своју исконску везу са душом. И ово је прича за нас који још увек повлачимо границе своје личности сувише уско.

Aprilski noviteti u Mostu

Dragi knjigoljupci, uvodimo jednu rubriku koja je trajna da trajnija ne može biti. Knjige se pišu, štampaju, izlaze i to će tako biti do kraja sveta i veka (odjeknu kroz vekove ovo sad), a mi ćemo sve novitete pribeležiti i izdvojiti samo neke, jer ko bi čitao postove od sto strana (ja to opet prema sebi gledam).

Šta se to razlistalo u mesecu na izmaku?

Metagenealogija, Alehandro Hodorovski

Navikli smo na hodorovskijanski pristup čoveku, bilo da je reč o romanima sa biografskim elementima (ume on da zbuni), bilo o izvesnim izveštajima sa psihoterapija koje je skupljao tokom godina rada kao terapeut, režiser ili otvarač tarota (nije lako biti Hodorovski). Navikli jesmo, ali ko može reći da ga Hodorovski nije svaki put iznenadio?

Ova obimna knjiga od 1584595198467 strana (ako neko utvrdi koji je ovo broj neka mi javi), iz izdavačke kuće Arete, i opet je autentična avantura osvešćivanja zdravstvenog stanja porodičnog stabla.
– Pa čemu to, Alehandro, čoveče?, pitam ja njega, a on meni odgovara:
– Kada shvatimo kakav je uticaj na nas imao život naših prabaka i pradeda, baka i deda, roditelja, ujaka, tetaka, stričva, braće i sestara; ili posebne veze koje su neki članovi našeg stabla međusobno negovali; ili kako je nametanje porodičnih ideja i tabua još u detinjstvu postavilo prepreke za razvoj našeg sušinskog ja, bićemo sposobni da razvijemo viši nivo svesti i moći ćemo, konačno, slobodnog duha i bez straha, da se predamo svojoj budućnosti.
– Biće tu posla, vidim ja.

Kroz pustinju i prašumu, Henrik Sjenkevič

Tehnički, ovo nije nova knjiga, u smislu nije sad napisana, ali stiže ovog aprila sveža i lepo ukoričena.

Odlično je što se ekipa Nove knjige setila da baš ovo Sjenkjevičevo delo objavi. Pisana je za mlađu čitalačku publiku, što je odlična početna tačka za uplivavanje u svetskoknjiževno more (da se pojam doda na mape) i da naši dragi tinejdžeri shvate da klasična književnost nije naporna i da je više nego uzbudljiva, pa možda posle pročitaju i Quo vadis – nikad se ne zna.

Čini mi se da su i sami pisci razmišljali o ovome, osim što su brinuli da književnost održi „nivo“. Ime ruže je, takoreći, podvala. Izrazito pametna knjiga, svašta se nauči, a zaogrnuta trilerskom napetošću, pa je prijemčiva i onima koji misle da ne vole čitati.

Slika Edvarda Munka u kući moga brata, Milutin Ž. Pavlov

Novitet iz Prometeja donosi nam lirski jezik Milutina Ž. Pavlova, našeg vojvođanskog Strindberga i njegove hamsunovski ubedljive dijaloge. Slika Pavlov svojom debelom četkicom od konjeske dlake mistični i nepostojeći svet Kikinde, izmišljene zemlje, izmaštanog grada, poput Markesovog Makonda. Slika duše koje nastanjuju odumrli svet, do čijih izgubljenih stanovnika te vesti još uvek nisu stigle.

Možemo zaključiti i o kojoj Munkovoj slici se radi – imamo oranice, imamo melanholiju, imamo žutilo, a sve vodi do?

Iščekujući varvare, Dž. M. Kuci

Kuci je u Srbiji promenio izdavača, pa smo ga ovog meseca dobili od Lagune umesto od Paideiae (au, baš nisam siguran u ovaj nastavak za genitiv, a ko im je kriv kad se zovu Paideia).

Pa sad, nisam siguran da li ovom naslovu treba neko posebno predstavljanje, ali što da ne, ja svaku priliku koristim da neki komentar napišem. Elem, Kuci veoma vešto koristi principe biblijski alegorija, pa ni ovaj, suštinski politički roman, neće biti naporan za čitanje. U knjigama se obično ne radi samo „o jednoj stvari“, već preko osnovne teme obrađuje nekoliko problema.

Kroz političku priču obrađen je i problem tlačitelja i poltačenog kao jedna istorijska konstanta, koja funkcioniše i danas. I u demokratiji se zna ko je glavni. Eto, i sam sam iznenađen ovim komentarom bez ijedne pošalice.

Žene, Stefan Kostadinović i Boris Stanić

Ajao, ne, opet će biti napeto – stanimo na kraj muškarcima koji pišu o ženama, pa bio to i Andrić, pustite ih da to same rade. Ali, s druge strane, ko će od muškarca (i žena koje privlače žene) intenzivnije doživeti ženu kao biće.

Da nije bilo Dantea i njegovog intenzivnog doživljaja gospe Beatriče, ne bi bilo ni Božanstvene komedije (isto je sa Petrarkom, Laurom i Kanconijerom). Koje i kakve žene su inspirisale ovu dvojicu umenika (jedan od njih piše drugi je zadužen za ove bizarno fascinantne ilustracije) da ih u stihovima opiše – ne znam, ali je ova zbirka, ako ništa drugo, a ono bar veoma interesantna. A i nova je, pa hvala Darma izdavaštvu što vodi računa da u našu knjižaru stigne i poezija.

Knjigoljupci, mi smo izdvojili ove naslove, a vi još malo pročačkajte po našem blogu ili (uz mere predostrožnosti) svratite do knjižare da čeprkate po policama – svašta se može naći!

Од књиге до филма – првих 7 наслова који су нам пали на памет

Незгодна тема, књигољупци. Кад чујем да је нека књига екранизована буквално ме подиђу жмарци, прво од узбуђења, а онда се начисто испрепадам (хипербола на делу), јер ко зна шта су са књигом урадили.

Ето, сад је већ јасно о чему ћемо овај пут причати (причати? Хм, па добро, јесте, и ово је неко „причање“, комуницирамо ми, није да не комуницирамо).
Екранизације књижевних дела (нека су само дела) није необична појава, као ни она фамозна реченица: „Књига је боља“. Она се баш често чује и вишезначна је. Прво – могуће је да је само тврдња настала на основу чистог уочавања, а друго – е, па то може да значи: смртници, ја сам читао/ла (пазимо, пазимо) књигу док ви нисте ни знали за њу. Што и није лоше, мада ће злобници ово назвати „хвалисање нашим читалачким навикама“, преврнути очима и дати нам пет бамбија јер смо препаметни.
Но, нећемо сад о томе. О екранизацијама ћемо. Да, екранизације иду од утиска „књигу нећу ни читати колико је добро“ (хтео сам све спојено написати, али ко би то читао) до „ово је тотални фијаско, злочин, бласфемија“ (опет хипербола).
Е, хајде, прво мало класика, па модерних екранизација:

АНА КАРАЊИНА, Лав Толстој

Овај класик има неколико екранизација и нећемо их све набрајати. Можда сте ухватили ону са Гретом Гарбо из 1935. или са Софи Марсо из 1997. па сте прешли на 2012. сели и изневеровали уз Киру Најтли.
Е, то се зове фијаско. Веома мршава Ана подлегла чарима Холивуда церека се цео филм и држи се за ручицу са млађахним плавушаном (веровали или не то је Вронски) коме поскакују локнице док задовољно суче брчиће, а ту се појављују и изненадни плесни маневри тако усред сцене, играчке возова (капирам ја симболику), неухватљиви покушај модерности који води до фијаска – па, и ја бих се бацио под воз (човече, баш данас претерујем).
Ето, ко није гледао ову верзију нека то и не ради, ова са Софи је сасвим довољна, а књига је наравно најбоље решење.

МЕДЕЈА, Еурипид

Мени су познате две екранизације – прва из 1969. у Пазолинијевој режији и друга из 1988. за коју режију потписује (осећам се као Сандра са РТС-а) Ларс фон Трир.Уф, сетимо се да сам ја ретко кад објективан, а овог пута баш ризикујем.

Иако имамо свест да је свака екранизација књиге или постављање дела на сцену приказ на који начин сам режисер види дело и како га тумачи, лично сам пао у несвест уз ову Пазолинијеву верзију. Феноменалан режисер (Декамерон, Краљ Едип – сјајно), али шта се десило са овом екранизацијом, ја баш не знам. Мислим да је проблем у томе што глумица која је играла Медеју заправо није глумица, већ оперска дива – Марија Калас. Заиста је било мучно гледати је. Медеја је сама по себи мучна, али је у овој верзији још мучнија и то не на добар начин, посебно у сцени чувене борбе Медеје са самом собом (борба мајке и вештице) у којој се Марија понашала (глумила) као жена упала у стање хистерије, такорећи, похистерисала је.

Могуће је опет да ја „не качим“ како ваља ову верзију или Пазолинија или Марију Калас, али у сваком случају – јој.
Али Трир, е, то је већ право мучење на најпозитивнији могући начин као, у осталом, и са свим његовим филмовима. Његово тумачење Медеје чини ми се као својеврстан вид одбране ње саме, што потврђује сцена у којој деца (старији син) помажу мајци и показују разумевање за оно што чини управо њима.
Да, да, ипак, прво прочитати, па онда гледати обе верзије.

САТИ, Мајкл Канингем

Не знам ко је режисер, рећи ће ми IMDB, као што може и вама, али су у овом филму буквално покидале (да се тако миленијалски изразим) Никол Кидман коју сам препознао тек кад сам видео да она глуми, Мерил Стрип и Џулијан Мур.
Зашто ли је ово, по мом мишљењу, савршена екранизација? Зато што је сценарио за филм писао сам аутор ове генијалне књиге. Можда се љубитељи изворног текста неће потпуно сложити са његовим читањем, али ово је савршен приказ како је сам аутор замислио екранизацију сопствене књиге, па се не можемо много бунити, али што да не, увек можемо рећи „Ја то нисам тако замислио/ла“ и то неће бити проблем. Jер значи да сте је, драги књигољупци, прочитали пре него што сте филм погледали – сјајно.

TRAINSPOTTING, Ирвин Велш

Да будем искрен, ово је и мене изненадило. Појма нисам имао да је ово филм снимљен по књизи, па сам био шокиран кад ми је стигла у књижару. Да поново будем искрен – још увек је нисам прочитао, али дефинитивно хоћу.

То не значи да нисам уживао у филму из 1996. Денија Бојла и ликовима у „борби“ са хероином. Мислио сам да ме књига неће интересовати, али после оних, најблаже речено, аутентичних сцена, много ме интересује тај наративни део, дубинска интроспекција „урађених“ ликова.
Појављује се и наставак 2017. и тачно ћу полудети ако за пет година сазнам да је и то рађено по књизи.

ОБЛИК ВОДЕ, Гиљермо дел Торо

Исправите ме ако сам измислио (погледати клип Прваци, прваци), али мислим да је овде ситуација била обрнута – прво је снимљен филм, па се појавила и књига.

Много драме око овог филма (а стварно претерујем, драме скоро и да није било), због свог специфичног жанра било је негодовања (могао сам одмах тако рећи) што је филм добио Оскара. Но, шта нас па и брига, љубитељи фантастике (ове неке полуљубавне) су дефинитивно уживали.

У чему је овде ствар – изгледа да је фантастика најподложнија екранизацији, која ретко омане, па смо тако сви били хипнотисани серијом Игра престола, обожавали Господара прстенова, мање обожавали Хобита, једва чекали новог Харија иако смо знали да нема шансе да буде као књига, били гладни и убијали се (нисмо) са Кетнис Евердин из Игара глади, и уз Сумрак сагу закључили да и приказ вампира може бити промашен, иако сам ја мислио да њихову величанственост ништа не може уништити. Све у свему, када је фантастика у питању, баш имамо много избора, а велики је задатак свагог режисера да и покретном сликом покрије све што је аутор измаштао.

ВЕЛИКИ ГЕТСБИ, Скот Фицџералд

Филм из 2012. прати причу из двадесетих година двадесетог века (морам прецизирати јер смо и ми сад у двадесетим годинама) о Великом Гетсбију (никад боља и информативнија реченица). Нема ту ништа непознато, књига постоји од 1925, сретали смо се са њом, али филм, е, па ја се још нисам сусрео са тако нечим.

Не кажем да је лош, али бих дефинитивно рекао да је предимензиониран. Све је пренаглашено и чини ми се као да је 3025. година колико је продукција била претерана. Само сам чекао да пролети нека летелица и уопште ме тако нешто не би изненадило. Леонардо глуми, па глуми, у томе нема ничег необичног, а од свега, највише ми се свидела Ланина песма, њој свака част.

ПРИЧА О ЉУБАВИ И ТАМИ, Амос Оз

Свог фаворита (кажем ја – субјективан) остављам за крај.

Ако нисте читали књигу – шта чекате, а ако нисте гледали филм исто – шта чекате!?
Натали Портман је била толико одушевљена овом Амосовом књигом да се упустила у невероватну авантуру и сама режирала филм, глумила у њему и бавила се промоцијом. До мене је стигао и свака част Натали на урађеном послу, јер је из ове величанствене књиге (не, није хипербола) извукла све што јој је било потребно да сними један феноменалан филм. Лично, нисам ни очекивао да покрије све о чему књига говори, практично је немогуће, али је успела дати у назнакама све оно што није стало у централну радњу.
Још једном – свака част!

Ето, то би били филмови који су ми пали на памет. Ако, пак, трагате за препорукама другачије врсте, у једној од прошлих објава писали смо о нашим омиљеним ликовима из књижевности, а за вас који књизи не судите по филму већ по насловној страни – баците поглед и на овај текст у коме смо писали о књигама са најлепшим корицама.

У сваком случају, радујемо се да чујемо ваше утиске о екранизацијама књижевних дела: пишите нам који филмови су вам се допали (у овим данима добродошле су све препоруке), али и који су по вашем мишљењу потпуни промашаји.

До следећег читања!

Naši omiljeni književni likovi

Kad uzmemo knjigu u ruke mi smo, u suštini, spremni za vožnju i niko od nas se neće vezati nikakvim sigurnosinim pojasevima, jer što bismo – vožnja bi i trebalo da je što luđa, mislim, kad smo već pošli, neka bude uzbuđenja (amin).

Sad shvatam da možda nisam dobro počeo ovaj post (ma, kako se kaže na srpskom, nemoguće da nemamo reč?), jer nećemo pričati o ludim vožnjama, već o ludim vozačima sa kojima krećemo na vožnju – eto, izvukao sam se, sad je dobro. (možda sam malo preterao sa tom rečju „vožnja”).

U svakom slučaju nije toliko retka pojava da se vežemo za nekog lika i praktično se saživimo sa njim. Na pola knjige već postajemo ona/on (priznajem, jedna od zamenica je naknadno dopisana), ili poželimo da smo na njenom/njegovom mestu (ovde nije, iz prve sam se setio).

Nema ovde neke liste, kao od – Vau, baš bi bilo super biti _________  do, Pa, nije ni ______________ toliko loš, već smo na sve bili ljubomorni što nismo oni.

Prvi koji mi pada na pamet (možda ipak ima neki redosled? Baš se mnogo otkrije u toku pisanja) jesete:

 

Erast Fandorin (Serijal napisan rukom Borisa Akunjina)

Da se ne uvrede svi fanovi – bolji je od Šerloka. Ja se izvinjavam, ali bolji je. Uostalom, vi budite Šerlok, a ja ću Erast, pa ćemo se sresti.

On je Rus koji se mnogo interesuje za japansku kulturu. On je genije koji na najneobičniji način razotkrije svaku misteriju  koristeći logiku (dobro, dobro, i Šerlok isto to radi), ali u njegovom karakteru, njegovoj ličnosti ima mnoooogo sitnica koje nas prosto privlače. Na primer Erast muca kad se uzbudi – najsimpatičniji lik ikada, a usput je baš lep, ume svašta da uradi i maskira se do neprepoznatljivosti.

Ovaj serijal je malko uzburkao svet psihologije i psihologe, jer je izneo sasvim nove postavke kad je reč o tipovima ličnosti. I negativci su u oim romanima malčice drugačiji no što smo navikli.

 

Doktor Džekil i  mister Hajd

Pa da, ovo je više kao neka dijagnoza, ali potpuno jedna bezopasna, makar se prepoznali u ovom liku, hoću reći likovima.

Idealna je to postavka, ako prihvatimo kao tačno to da ko mnogo uči nema mnogo vremena da vežba, i ko mnogo vežba nema baš vremena da uči (auuuu, ovo je nekorektno na više nivoa). Evo opcije da se bude oboje. Kad je već toliko pametan, bilo je sasvim u redu da Dr Džekil obezbedi sebi gospodina Hajda. Zanemarimo na trenutak da su se stvari otrgle kontroli, ali nije li genijalno i primamljivo biti dvoje odjednom? Ma ko to nema mračnu stranu?

 

Dorijan Grej

Šalim se, šalim se, neću više o njemu (ko čita naš blog zna da se on najčešće spominje), ali eto, ipak sam našao načina da ga stavim na listu, samo mi bilo glupo da ga stavim prvog. Biti Dorijan daje vremena da se bude šta god se hoće.

 

Holden Kolfild, Lovac u žitu

Ako ste poželeli biti ovaj lik, znači da ste baš hrabri, ali, ako je verovati člancima i prezentaciji koja uglavnom ide uz ovu knjigu, Holden je bio alter-ego za hiljade tinejdžera širom sveta. Sada je on gotovo mitska ličnost, superjunak moderne klasične književnosti u borbi protiv licemerja savremenog društva, normi i ideala.

Nije lako biti Holden Kolfild, ali je vredno saživeti se sa njim bar dok čitamo ovaj roman.

 

 

Neko iz serijala o Hariju Poteru

 

E, baš ne mogu da se odlučim. Iz Gospodara prstenova bih definitivno bio Legolas, ali iz priče o Hariju baš ne mogu.

Svi su mi baš dobri, odlični, fenomenalni. Kad ostarim voleo bih da budem kao Minerva ili Dambldor. Mada, čini mi se da u oba slučaja čini to zahteva mnogo rada, ali i na to bih pristao, jer su brutalni likovi.

Mada, ako mene pitate, najautentičniji lik iz čitavog serijala je Severus Snejp. Što bi on rekao – Kod mene nema glupog mahanja štapićima (nije baš da sam citirao, ali tako nešto je rekao), pa nas njegov lik ne fascinira fenomenalnom izvedbom nekakve čini ili to što je supermoćan, već svojom kompleksnosti. Onim što možemo nazvati duboko ljudsko što nađemo ispod te okrutne spoljašnjosti.

Setimo se, sa Severusom su došla i najveća iznenađenja u priči i najveći obrt kad je sam lik u pitanju.

Mislim da je dobro biti Snejp, ako zanemarimo poslednji deo, a možda baš i zbog poslednjeg dela.

 

Ana Karenjina

Ovaj izbor se može učiniti neobičnim, blago rečeno, ali što da ne. Madam Bovari bi bio promašen izbor (oprostite mi fanovi), jer je Ana jedna punoća od lika, jer ona čak i umire sa poentom (nadam se da ovo nikome nije iznenađenje ili, kako se kaže, spojler).

Monumentalna žena u svakom smislu i zaslužuje jednu (ma milion) podrobnih analiza i tumačenja, ali od svih heroina (ma jeste heroina) ja bih izabrao da budem ona uz svu patnju i opijum. Ana je baš iskusila život u najširem smislu te reči i mislim da ga je i pobedila.

Ako ne bih bio Ana, bio bih Margarita, jer nemamo često priliku imati veliku ljubavnu priču, biti nevidljivi, leteti i biti jedna od zvanica na balu kod Satane.

 

Karl Uve Knausgor

Razmišljam sad što on završi na ovoj listi? Takoreći , on mi se čini fiktivnijim od bilo koje fikcije i uviđam da je on kontrapunkt svemu ovome – nikada NE BIH bio Knausgor. Ali, toliko dobro piše da se nameće na svaku listu. Ne bih bio on iz dva razloga:

1) U slučaju da je sve što je napisao istina.

2) U slučaju da je sve što je napisao laž.

Istina – problematičan otac, skoro psihopata, ali malo kasnije je čisto preterivanje: Oh, jadan ja, imam trosoban stan u centru Malmea, troje dece, ženu (nećemo o njoj), ultra sam popularan, ali vas molim ostavite me na miru, ja ne želim vašu pažnju iako pišem sve o sebi već šest tomova i želim da čitate. I mi stvarno čitamo, jer ne može se poreći njegova umešnost. E, a da je sve ovo izmislio, pa, onda on od oca ništa bolji nije (što je slučaj u obe varijante).

 

Rafaela Čerulo – Lila

Svi smo mi pomalo Lila – nema potrebe da objašnjavamo najboljeg lika iz najbolje tetralogije, a ako niste čitali (teško mi je da u to poverujem), ni trenutka čekanja više (literarni nacista)!

 

 

 

 

Toliko od nas za ovaj put. Književnost je prepuuna heroja i antiheroja koje volimo, naravno da nismo stigli sve da ih spomenemo. Ali zato računamo na vas. Pišite nam i dopunite ovaj spisak svojim omiljenim književnim likovima!

Do sledećeg čitanja!

Sva mesta za čitanje kod kuće

Dragi naši knjigoljupci, trenutna situacija nas je sve u manjoj ili većoj meri vezala za kuću.

Mi ipak nastavljamo da radimo, naravno uz sve mere zaštite. Vrata su nam otvorena od 10 do 16 časova radnim danima, a u naših 100 metara kvadratnih može bezbedno da boravi do troje ljudi. A tu smo i za sve one koji ne izlaze iz svojih domova. Porudžbine primamo putem telefona, mejla ili poruka u inbox.

E, a kad se snabdete svim knjigama koje odavno želite da pročitate, potrebno je da nađete najudobniji kutak za uživanje u literaturi. Nažalost, ovih dana mnoga mesta za čitanje su nam uskraćena: parkovi, javni prevoz, udobni kafei – ne dolaze u obzir.

Dakle, vezani smo za kuće i stanove, pa da vidimo koja nam to mesta preostaju za ovu korisnu i lepu razonodu:

Pored prozora

Ok, krenućemo prvo od romantičnijih i instagramibilnijih (je l’ i vi koristite ovu reč za predmete ili lokacije za koje znate da će lepo izgledati na Instagramu?) mesta.

Ovakav kutak pored prozora zaista izgleda prelepo na fotografijama, ali pitanje je koliko je udoban za duže čitanje. Ako imate komforan komad nameštaja za sedenje pored prozora, onda je svakako za preporuku čitanje kraj prirodnog izvora svetlosti. Ako, pak, nemate, uvek možete da napravite odličnu fotku, pa da se premestite na neko stvarno udobno mesto.

U kupatilu

Još jedno mesto koje izgleda fantastično na fotkama jeste i kupatilo, posebno ako je lepo osvetljeno i dekorisano. Šalu na stranu – ne promovišemo čitanje samo zbog slikanja.

Kupatilo je savršena lokacija za sve one koji žele da se na legitiman način malo distanciraju od svojih ukućana, a ujedno je i mesto gde možete da napravite lepu i opuštenu atmosferu. Jedina manjkavost čitanja u kupatilu mogu biti nakvašene stranice knjijge. Mada, neko bi rekao da i to ima svojih čari…

U krevetu

U krevetu najradije čitamo uglavnom pre spavanja. Međutim, period je takav da praktično po ceo dan ne moramo da ustajemo. Napravite sebi ugođaj, popijte jutarnju kafu ili čaj u krevetu i ostanite malo duže, barem dok ne završite to jedno poglavlje…

Na terasi

Nadamo se da će se kasnomartovski sneg brzo otopiti i da će nam seproleće što pre vratiti. Čim se to bude dogodilo, bacite se na spremanje terase, pranje prozora i bacanje svega onoga što ste tokom zime skladištili napolju.

Ima mnogo praktičnih saveta i jednostavnih načina da ulepšate svoju terasu, čak i ako je veoma mala. Napravite sebi udoban kutak napolju i koristite svaki lep dan za grejanje i uživanje na suncu, uz dobru knjigu.

Na kauču

Pretpostavljamo da je kauč ipak najkonvencijalnije mesto za čitanje kod kuće. Udobni jastučići, prijatno osvetljenje, toplo ćebe… Sa mačkom koja prede ne vašim nogama, ovo je savršena postavka za svakog knjigoljupca.

 

U ležaljci

Možda je ova izloacija pravi trenutak da uradite nešto što vam u normalnim okolnostima ne bi palo na pamet!?

Posedujete ležaljku, ali je koristite uglavnom na vikendici ili na kampovanju? Budite kreativni i probajte da je montirate negde u stanu. Napravite voćnu salatu, pustite lagane tropske ritmove i zamislite da se ljuljuškate pored nekog mora, uživajući u knjizi.

Na podu

Svi se mi ovih dana premeštamo s fotelje na kauč, s kauča na krevet, s kreveta na stolicu. Kada se zasitite ovih mesta, pobacajte jastučiće po podu, pozovite najmlađe članove porodice i čitajte, crtajte, pišite, družite se…

Eto, dragi knjigoljupci, to su naši predlozi za (manje ili više) udobna mesta na kojima možete da čitate. Ako vam je potebna pomoć oko odabira prave literature, pročitajte ovaj tekst gde vam preporučujemo knjige koje biste trebali da pročitate pre tridesete ili ovaj u kome pišemo o knjigama za sve ljubitelje mačaka.

U sledećoj objavi preporučićemo vam i neke od najboljih klasika koje svakako za života teba pročitati.

Koja su vaša omiljena mesta za čitanje? Pišite nam u komentarima.

Do sledećeg čitanja!

 

Konkurs za najbolji prikaz pročitane knjige

 

Dragi knjigoljupci, pretpostavljamo da ovo vreme koristite čitajući sve one knjige koje ste uvek želeli, a niste imali vremena.

U želji da vas podstaknemo u tome, otvaramo konkurs za najbolji prikaz knjige pročitane  kod kuće, u izolaciji.

Propozicije konkursa:

• konkurs je otvoren do 30. maja 2020. godine
• otvoren je za sve knjigoljupce sa teritorije Srbije
• ranije objavljeni prikazi neće biti razmatrani
• prikazi se šalju na mejl knjizara.most@gmail.com sa naznakom ČITAM KOD KUĆE
• uz prikaz pošaljite nam i 2-3 rečenice o sebi, kao i da li želite da prikaz bude objavljen na našem blogu
• sve prikaze (onih autora koji to budu želeli) objavićemo na blogu, a naš mali tim odabraće 30. maja 3 najbolja
• Nagrade koje ćemo dodeliti:
  III nagrada – vaučer od 1.000 dinara
  II nagrada – vaučer od 2.000 dinara
  I nagrada – vaučer od 3.000 dinara

 

Ovim želimo da vas inspirišemo da uživate u čitanju, da date lepe preporuke za čitanje drugima i da barem malo svi skrenemo misli sa trenutne situacije.
Uživajte u čitanju i pisanju!

 

23 (+2) pitanja sa Nikolom Lekićem

Nikola Lekić (foto:Jakov Simović)

Zašto pisanje?

Zato što me niko ne shvata ozbiljno kad kažem da hoću da budem glumac.

Opiši ukratko svoj proces pisanja?

Misli, pati, pita se, pita se, nešto hoće a ne zna šta hoće, prazan je, prazan, prosvetljenje, sijalica, ideja, proba, propast, proba, propast, proba, propast, proba, op, op, ide, ima smisla, možda I nema smisla ali lepo je, dvadeset strana ako je lepo mora da ima smisla, pedeset strana žulj na srednjem prstu, zadimljena prostorija, život se menja, sedamdeset strana da li ludim, ovo je užasno, ovo je sjajno, ovo je užasno sto strana, baš me briga šta je samo da se završim sto dvadeset strana, gotova knjiga, šta sad, da krenem ispoČetka?

Savet za pisce na pomolu?

Ne pišite ono što želite, već ono što morate. Što stvarno morate. Ono, što osećate da će vam, ako ne napišete, doći glave.

Kako je nastala knjiga „Persson“?

Igrom sluČaja zadesio sam se u jednom starom salonskom stanu, sliČnom onom opisanom u Perssonu, gde sam doživeo neobiČna iskustva kojima nisam mogao da nađem drugog uzroka, sem samog stana u kojem se nalazim. Ta „neobiČna iskustva” bila su do te mere intenzivna, da nisam mogao da ih se otarasim dok ih nisam pretoČio u knjigu.

Imaš li omiljenog književnog lika?

To su deČaci i momci iz kratkih priČa Džona Fantea ili Dilana Tomasa ili Sarojanov Aram ili već neki sliČni radoznali momČići I deČaČići, koji upadaju u nevolje zbog te svoje radoznalosti; ili, zbog mašte, te nevolje umišljaju i preuveliČavaju.

Zašto baš taj?

Zanimljivi su mi i duhoviti do te mere da i sam pokušavam da pišem o sliČnim tipovima. Možda me, na kraju krajeva, podsećaju i na mene.

Gde tražiš inspiraciju za pisanje?

U osećanjima koja me obuzimaju najsnažnije u određenom periodu, pa pokušavam da ih smestim u odgovarajuću književnu radnju.

Opiši nam mesto na kom pišeš?

Trenutno to su kafići, ako pišem do 2-3 popodne, dok nema gužve, ili stan mog kuma Slavena, uveČe, dok je on na predstavama, pošto sopstvenu kuću u tom smislu nemam. Spavam u petokrevetnoj sobi u hostelu.

Šta ti se najviše svidelo tokom pisanja ove knjige?

To što je završena. PriliČno mi je bilo teško da se probijam kroz Perssona jer sam pisanjem osvežavao sopstvena neprijatna stanja u kojima sam bio, dok sam, skoro kao lik u knjizi, dane provodio zatvoren u nekom svom Perssonu.

Otkrij nam tajnu jednog lika, ali ne i radnju knjige…

Jedan lik u Perssonu zaista ne zna šta je ljubav. Nikad nije voleo, niti bio voljen, na naČin na koji bismo mogli reći da jeste neko ko poznaje ljubav. Na granici je da se potpuno preda pred tom Činjenicom, da se zauvek zatvori u sebe, i ostane sam, i suv. Ne zna šta je ljubav, šta je vođenje ljubavi, šta je stapanje sa drugom osobom u partnerskoj, intimnoj, emotivnoj vezi.

Autor si još jedne knjige „Trafika“, da li postoji  neka povezanost među njima?

Postoji, u smislu sliČnosti dva junaka. Obojica se zovu Nikola, i obojica su naivni, samouvereni, komiČno iskreni, zaluđeni nekim svojim idejama, donekle nesposobni za stvarni život.

Opiši nam način nastajanja korica. Da li su ti bitne? Koliko učestvuješ? 

Čini mi se da vremenom, za mene, korice postaju sve manje bitne. Pretpostavljam da je to zato što sam sve pomireniji sa sopstvenim pisanjem, u smilu da li je ono dobro ili loše, i koliko je dobro ili loše. Ipak, iako su korice deo knjige, one nisu knjiga, u tekstualnom smislu, jasno. Naslovna korica Perssona, koju je napravila Snena Karić, nastala je na osnovu moje fotografije ulaznih vrata stana u kojem sam proživeo svog Perssona, a naslovnu koricu Trafike napravila je Romana Caran, koja je fotografisala pojedinačno svaki od proizvoda koji se najČešće kupuju na trafici, pa od njih napravila slova koja Čine reČ „Trafika”. I obe su sjajne!
Šta dalje planiraš?

Trenutno radim na knjizi o hostelu; urnebesno je luda, sa hiljadu nekih ljudi iz razliČitih delova sveta i njihovih osobina i mentaliteta koje pokušavam da doČaram, potpuna tragikomedija. Paralelno, zadnjih skoro godinu dana, radim i na jednom debelom romanu koji se bavi preispitavanjem vrednovanja emotivnih i partnerskih veza, i kako po tom pitanju stojimo danas, kako je bilo juČe, a šta nas Čeka u budućnosti.

Kojeg pisca posebno voliš?

Trenutno, Umberta Eka.

Sa kojim umetnikom bi razgovarao?

Ako bi on hteo sa mnom, razgovarao bih sa Joepom Bevingom, kompozitorom.

Šta trenutno čitaš?

„Iz minimalnog dnevnika” Umberta Eka.

Koliko polica za knjige imaš u kući?

Nemam ni jednu policu, nemam svoju kuću, I ne patim zbog toga. Od kako živim u hostelu, kupujem više knjiga nego što sam kupovao ranije, dok sam imao kuću i policu, ali ih prosleđujem odmah po Čitanju jer nemam gde da ih Čuvam. Sa mnom u rancu su uvek dve, tri knjige.

Osim što pišeš imaš li još neko zanimanje, hobi?

Hostelski život mi je ujedno i zanimanje i hobi. A pored toga, pratim renomirane svetske galerije na instagramu, pa od slika koje oni dele sa narodom, pravim sopstvenu galeriju. A opet pored toga, zumiram inspirativne detalje na tim slikama, skrinšotujem ih, pa ih stavljam u novi, urbani kontekst. To mi je pravi hobi.

Daj nam nešto totalno iz nevezuše, onako, samo pucaj…

Hvala ti na ovim sjajnim pitanjima profesore!

Otkrij nam neku tajnu o sebi?

Jako mi je krivo što nikad ne đuskam.

Najdraži komentar nekog čitaoca na tvoju knjigu?

„A što se on rodio kao hleb?”

Kai, 7 godina, proČitla prvu stranicu Perssona.

Omiljeno mesto u gradu?

U Beograd Dnevni Chillton i park kod Poštanske štedionice, u Novom Sadu Škripa i jedno drvo u Dunavskom parku.

Gde čitaoci mogu da nađu i kupe tvoju knjigu?

U sviiiiim Laguuuninim knjižarama.

Da li mogu da te prate putem društvenih mreža? 

Voleo bih da imam hiljade pratilaca, da gledaju moje intervencije na renesansnim slikama @nikolainikolaevic, a na fejsu standard, dr Nikola Lekić

Kafa ili čaj?

Produženi bez mleka pliz.