Aprilski noviteti u Mostu

Dragi knjigoljupci, uvodimo jednu rubriku koja je trajna da trajnija ne može biti. Knjige se pišu, štampaju, izlaze i to će tako biti do kraja sveta i veka (odjeknu kroz vekove ovo sad), a mi ćemo sve novitete pribeležiti i izdvojiti samo neke, jer ko bi čitao postove od sto strana (ja to opet prema sebi gledam).

Šta se to razlistalo u mesecu na izmaku?

Metagenealogija, Alehandro Hodorovski

Navikli smo na hodorovskijanski pristup čoveku, bilo da je reč o romanima sa biografskim elementima (ume on da zbuni), bilo o izvesnim izveštajima sa psihoterapija koje je skupljao tokom godina rada kao terapeut, režiser ili otvarač tarota (nije lako biti Hodorovski). Navikli jesmo, ali ko može reći da ga Hodorovski nije svaki put iznenadio?

Ova obimna knjiga od 1584595198467 strana (ako neko utvrdi koji je ovo broj neka mi javi), iz izdavačke kuće Arete, i opet je autentična avantura osvešćivanja zdravstvenog stanja porodičnog stabla.
– Pa čemu to, Alehandro, čoveče?, pitam ja njega, a on meni odgovara:
– Kada shvatimo kakav je uticaj na nas imao život naših prabaka i pradeda, baka i deda, roditelja, ujaka, tetaka, stričva, braće i sestara; ili posebne veze koje su neki članovi našeg stabla međusobno negovali; ili kako je nametanje porodičnih ideja i tabua još u detinjstvu postavilo prepreke za razvoj našeg sušinskog ja, bićemo sposobni da razvijemo viši nivo svesti i moći ćemo, konačno, slobodnog duha i bez straha, da se predamo svojoj budućnosti.
– Biće tu posla, vidim ja.

Kroz pustinju i prašumu, Henrik Sjenkevič

Tehnički, ovo nije nova knjiga, u smislu nije sad napisana, ali stiže ovog aprila sveža i lepo ukoričena.

Odlično je što se ekipa Nove knjige setila da baš ovo Sjenkjevičevo delo objavi. Pisana je za mlađu čitalačku publiku, što je odlična početna tačka za uplivavanje u svetskoknjiževno more (da se pojam doda na mape) i da naši dragi tinejdžeri shvate da klasična književnost nije naporna i da je više nego uzbudljiva, pa možda posle pročitaju i Quo vadis – nikad se ne zna.

Čini mi se da su i sami pisci razmišljali o ovome, osim što su brinuli da književnost održi „nivo“. Ime ruže je, takoreći, podvala. Izrazito pametna knjiga, svašta se nauči, a zaogrnuta trilerskom napetošću, pa je prijemčiva i onima koji misle da ne vole čitati.

Slika Edvarda Munka u kući moga brata, Milutin Ž. Pavlov

Novitet iz Prometeja donosi nam lirski jezik Milutina Ž. Pavlova, našeg vojvođanskog Strindberga i njegove hamsunovski ubedljive dijaloge. Slika Pavlov svojom debelom četkicom od konjeske dlake mistični i nepostojeći svet Kikinde, izmišljene zemlje, izmaštanog grada, poput Markesovog Makonda. Slika duše koje nastanjuju odumrli svet, do čijih izgubljenih stanovnika te vesti još uvek nisu stigle.

Možemo zaključiti i o kojoj Munkovoj slici se radi – imamo oranice, imamo melanholiju, imamo žutilo, a sve vodi do?

Iščekujući varvare, Dž. M. Kuci

Kuci je u Srbiji promenio izdavača, pa smo ga ovog meseca dobili od Lagune umesto od Paideiae (au, baš nisam siguran u ovaj nastavak za genitiv, a ko im je kriv kad se zovu Paideia).

Pa sad, nisam siguran da li ovom naslovu treba neko posebno predstavljanje, ali što da ne, ja svaku priliku koristim da neki komentar napišem. Elem, Kuci veoma vešto koristi principe biblijski alegorija, pa ni ovaj, suštinski politički roman, neće biti naporan za čitanje. U knjigama se obično ne radi samo „o jednoj stvari“, već preko osnovne teme obrađuje nekoliko problema.

Kroz političku priču obrađen je i problem tlačitelja i poltačenog kao jedna istorijska konstanta, koja funkcioniše i danas. I u demokratiji se zna ko je glavni. Eto, i sam sam iznenađen ovim komentarom bez ijedne pošalice.

Žene, Stefan Kostadinović i Boris Stanić

Ajao, ne, opet će biti napeto – stanimo na kraj muškarcima koji pišu o ženama, pa bio to i Andrić, pustite ih da to same rade. Ali, s druge strane, ko će od muškarca (i žena koje privlače žene) intenzivnije doživeti ženu kao biće.

Da nije bilo Dantea i njegovog intenzivnog doživljaja gospe Beatriče, ne bi bilo ni Božanstvene komedije (isto je sa Petrarkom, Laurom i Kanconijerom). Koje i kakve žene su inspirisale ovu dvojicu umenika (jedan od njih piše drugi je zadužen za ove bizarno fascinantne ilustracije) da ih u stihovima opiše – ne znam, ali je ova zbirka, ako ništa drugo, a ono bar veoma interesantna. A i nova je, pa hvala Darma izdavaštvu što vodi računa da u našu knjižaru stigne i poezija.

Knjigoljupci, mi smo izdvojili ove naslove, a vi još malo pročačkajte po našem blogu ili (uz mere predostrožnosti) svratite do knjižare da čeprkate po policama – svašta se može naći!

23 (+2) pitanja sa Nikolom Lekićem

Nikola Lekić (foto:Jakov Simović)

Zašto pisanje?

Zato što me niko ne shvata ozbiljno kad kažem da hoću da budem glumac.

Opiši ukratko svoj proces pisanja?

Misli, pati, pita se, pita se, nešto hoće a ne zna šta hoće, prazan je, prazan, prosvetljenje, sijalica, ideja, proba, propast, proba, propast, proba, propast, proba, op, op, ide, ima smisla, možda I nema smisla ali lepo je, dvadeset strana ako je lepo mora da ima smisla, pedeset strana žulj na srednjem prstu, zadimljena prostorija, život se menja, sedamdeset strana da li ludim, ovo je užasno, ovo je sjajno, ovo je užasno sto strana, baš me briga šta je samo da se završim sto dvadeset strana, gotova knjiga, šta sad, da krenem ispoČetka?

Savet za pisce na pomolu?

Ne pišite ono što želite, već ono što morate. Što stvarno morate. Ono, što osećate da će vam, ako ne napišete, doći glave.

Kako je nastala knjiga „Persson“?

Igrom sluČaja zadesio sam se u jednom starom salonskom stanu, sliČnom onom opisanom u Perssonu, gde sam doživeo neobiČna iskustva kojima nisam mogao da nađem drugog uzroka, sem samog stana u kojem se nalazim. Ta „neobiČna iskustva” bila su do te mere intenzivna, da nisam mogao da ih se otarasim dok ih nisam pretoČio u knjigu.

Imaš li omiljenog književnog lika?

To su deČaci i momci iz kratkih priČa Džona Fantea ili Dilana Tomasa ili Sarojanov Aram ili već neki sliČni radoznali momČići I deČaČići, koji upadaju u nevolje zbog te svoje radoznalosti; ili, zbog mašte, te nevolje umišljaju i preuveliČavaju.

Zašto baš taj?

Zanimljivi su mi i duhoviti do te mere da i sam pokušavam da pišem o sliČnim tipovima. Možda me, na kraju krajeva, podsećaju i na mene.

Gde tražiš inspiraciju za pisanje?

U osećanjima koja me obuzimaju najsnažnije u određenom periodu, pa pokušavam da ih smestim u odgovarajuću književnu radnju.

Opiši nam mesto na kom pišeš?

Trenutno to su kafići, ako pišem do 2-3 popodne, dok nema gužve, ili stan mog kuma Slavena, uveČe, dok je on na predstavama, pošto sopstvenu kuću u tom smislu nemam. Spavam u petokrevetnoj sobi u hostelu.

Šta ti se najviše svidelo tokom pisanja ove knjige?

To što je završena. PriliČno mi je bilo teško da se probijam kroz Perssona jer sam pisanjem osvežavao sopstvena neprijatna stanja u kojima sam bio, dok sam, skoro kao lik u knjizi, dane provodio zatvoren u nekom svom Perssonu.

Otkrij nam tajnu jednog lika, ali ne i radnju knjige…

Jedan lik u Perssonu zaista ne zna šta je ljubav. Nikad nije voleo, niti bio voljen, na naČin na koji bismo mogli reći da jeste neko ko poznaje ljubav. Na granici je da se potpuno preda pred tom Činjenicom, da se zauvek zatvori u sebe, i ostane sam, i suv. Ne zna šta je ljubav, šta je vođenje ljubavi, šta je stapanje sa drugom osobom u partnerskoj, intimnoj, emotivnoj vezi.

Autor si još jedne knjige „Trafika“, da li postoji  neka povezanost među njima?

Postoji, u smislu sliČnosti dva junaka. Obojica se zovu Nikola, i obojica su naivni, samouvereni, komiČno iskreni, zaluđeni nekim svojim idejama, donekle nesposobni za stvarni život.

Opiši nam način nastajanja korica. Da li su ti bitne? Koliko učestvuješ? 

Čini mi se da vremenom, za mene, korice postaju sve manje bitne. Pretpostavljam da je to zato što sam sve pomireniji sa sopstvenim pisanjem, u smilu da li je ono dobro ili loše, i koliko je dobro ili loše. Ipak, iako su korice deo knjige, one nisu knjiga, u tekstualnom smislu, jasno. Naslovna korica Perssona, koju je napravila Snena Karić, nastala je na osnovu moje fotografije ulaznih vrata stana u kojem sam proživeo svog Perssona, a naslovnu koricu Trafike napravila je Romana Caran, koja je fotografisala pojedinačno svaki od proizvoda koji se najČešće kupuju na trafici, pa od njih napravila slova koja Čine reČ „Trafika”. I obe su sjajne!
Šta dalje planiraš?

Trenutno radim na knjizi o hostelu; urnebesno je luda, sa hiljadu nekih ljudi iz razliČitih delova sveta i njihovih osobina i mentaliteta koje pokušavam da doČaram, potpuna tragikomedija. Paralelno, zadnjih skoro godinu dana, radim i na jednom debelom romanu koji se bavi preispitavanjem vrednovanja emotivnih i partnerskih veza, i kako po tom pitanju stojimo danas, kako je bilo juČe, a šta nas Čeka u budućnosti.

Kojeg pisca posebno voliš?

Trenutno, Umberta Eka.

Sa kojim umetnikom bi razgovarao?

Ako bi on hteo sa mnom, razgovarao bih sa Joepom Bevingom, kompozitorom.

Šta trenutno čitaš?

„Iz minimalnog dnevnika” Umberta Eka.

Koliko polica za knjige imaš u kući?

Nemam ni jednu policu, nemam svoju kuću, I ne patim zbog toga. Od kako živim u hostelu, kupujem više knjiga nego što sam kupovao ranije, dok sam imao kuću i policu, ali ih prosleđujem odmah po Čitanju jer nemam gde da ih Čuvam. Sa mnom u rancu su uvek dve, tri knjige.

Osim što pišeš imaš li još neko zanimanje, hobi?

Hostelski život mi je ujedno i zanimanje i hobi. A pored toga, pratim renomirane svetske galerije na instagramu, pa od slika koje oni dele sa narodom, pravim sopstvenu galeriju. A opet pored toga, zumiram inspirativne detalje na tim slikama, skrinšotujem ih, pa ih stavljam u novi, urbani kontekst. To mi je pravi hobi.

Daj nam nešto totalno iz nevezuše, onako, samo pucaj…

Hvala ti na ovim sjajnim pitanjima profesore!

Otkrij nam neku tajnu o sebi?

Jako mi je krivo što nikad ne đuskam.

Najdraži komentar nekog čitaoca na tvoju knjigu?

„A što se on rodio kao hleb?”

Kai, 7 godina, proČitla prvu stranicu Perssona.

Omiljeno mesto u gradu?

U Beograd Dnevni Chillton i park kod Poštanske štedionice, u Novom Sadu Škripa i jedno drvo u Dunavskom parku.

Gde čitaoci mogu da nađu i kupe tvoju knjigu?

U sviiiiim Laguuuninim knjižarama.

Da li mogu da te prate putem društvenih mreža? 

Voleo bih da imam hiljade pratilaca, da gledaju moje intervencije na renesansnim slikama @nikolainikolaevic, a na fejsu standard, dr Nikola Lekić

Kafa ili čaj?

Produženi bez mleka pliz.

 

Ni dana bez retka (ili: Uvek se nađe malo vremena za knjigu)

Nulla dies sine linea po predanju je izgovorio slikar Apeles tvrdeći kako svaki dan povuče barem jednu liniju na svojoj slici. Danas se ova izreka koristi u značenju da svaki dan treba nešto uraditi, a mi vam njome poručujemo da svaki dan pročitate makar jedan red neke knjige.

Lagano prolaze odmori i vraćamo se svojim svakodnevnim obavezama i sve manje imamo vremena za čitanje. Ipak, verujem da svako može da izdvoji pola sata dnevno i započne knjigu koju je odavno hteo da pročita. Ako ne možete da izdvojite mnogo vremena, uzmite neku knjižicu, neki romančić koji ćete uspeti da završite za nedelju dana čak i ako čitate samo desetak stranica dnevno i čitajte gde god stignete: u gradskom prevozu, u čekaonici kod lekara, u WCu. Knjige koje vam danas preporučujemo su tolike da vam uvek mogu biti u torbi. Romančić ne mora nužno biti neki petparački šund. Uzmite Orvelovu Životinjsku farmu ili Saramagov nezavršeni roman Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače koji ima svega četrdesetak strana a uz njega idu i veoma interesantni odlomci iz piščevog dnevnika koji su u vezi sa nastankom ovog romana. Tako ćete za nekoliko dana čitanja po, recimo, pola sata dnevno pročitati jedan lep, doduše nezavršen roman, saznaćete nešto o nastanku i razvitku ideje za pisanje romana i osetićete se ispunjeno.

Ako vas još nismo ubedili da se čitati može i kad se nema vremena, probudite dete u sebi uz Malog princa koji se može pročitati za svega 3 sata. Čitajte samo 20 minuta svaki dan i završićete ga za manje od 10 dana u najgorem slučaju. Nije nemoguće, zar ne? Kratkih a dobrih romana ima mnogo, a gde su tek priče koje se mogu čitati na preskok ili samo pojedine.

Lako je reći „Nemam vremena da čitam Hesea.“, ali Hese je napisao i Knulpa od svega 95 strana. Dok vas Stilske vežbe Remona Kenoa možda inspirišu da i sami nešto napišete, a sigurno će vam otvoriti oči i otkrićete koliko načina postoji da se iskaže ista priča. A oduzeće vam doslovno samo sat vremena. Pa tu je i Sanjar Ijana Makjuana, savremenog britanskog pisca jake imaginacije. U Antologiji Antić pronaći ćete svoje omiljene prozne i lirske tekstove. A poezija može da se čita pesmu po pesmu. Tu je bar izbor šarenolik – od ruskih pesnika poput Cvetajeve i Ljermontova iz Orpheusove edicije Istočno nebo, preko Rilkeovih Soneta i elegija i Puste zemlje T. S. Eliota u izdanju Malog vrta pa sve do domaćih pesnika poput Laze Kostića, ili ako ste baš raspoloženi za nešto modernije, tu je zbirka pesama Feđe Dimovića (Beogradski sindikat) pod nazivom Trag čoveka u izdanju novosadskog Prometeja.

Sve to zaista ne oduzima mnogo vremena, a donosi mnogo – sa svakim čitanjem upoznavaćete nove likove, zaljubljivati se u njih ili ih mrzeti. Sa svakom završenom knjigom ostajaće vam misao koja će vas inspirisati ili naterati da razmislite o sebi, o svetu.

I zato ne dopustite sebi ni dan bez (pročitanog) retka.

Do sledećeg čitanja, pozdravlja vas Most.

Sve pomenute naslove možete naći u našoj knjižari 😉