Ono što se više ne piše — drugi deo

U prethodnom tekstu o pismima bilo je reči o dve knjige ljubavnih pisama jednostavnih naziva: Pisma Jeleni Mihaila Bulgakova i Pisma Mileni Franca Kafke. Danas smo vam pripremili nešto sasvim drugačije.

Opet ćemo vam predstaviti dve knjige, opet slične, ali ipak različite, a obe domaćih autora: Pisma iz Italije Ljubomira NenadovićaPisma iz Norveške Isidore Sekulić.

Ove dve knjige, osim porekla pisaca, povezuje i to što su obe, zapravo, putopisi. U obe knjige se pisci obraćaju neodređenom licu i više liče na dnevničke beleške. I oboje opisuju predele i ljude koje sreću. A Nenadović posebno piše o jednoj osobi — Njegošu. Pa tako Pisma iz Italije počinju toliko vernim i iskrenim opisima Napulja da se čitalac oseća kao da je tamo sa Nenadovićem, ali od trenutka kada upozna Njegoša, pisac će sve manje pisati o predelima, a sve više o vladici Petru Drugom. Ipak, Nenadović piše i o drugim ljudima koje sreće na svom putovanju kroz Italiju, ali najviše uopšteno o narodima, pa nam iznosi svoja zapažanja o Englezima, Italijanima i Francuzima.

Njegov stil je pre svega iskren i pitak. Pisma se čitaju lako i kao da su namenjena baš onome ko ih čita.

 Odavde ne očekuj dugačkih pisama, kao što sam ti negda iz drugih mesta pisao. Iz Neapolja zadovolji se kratkim beleškama, jer svaki trenutak, što se u sobi provede izgubljen je za putnika.

…Pođemo po varoši da gledamo crkve, galerije, palate, prođemo pored kakvog proplanka, odakle se između kuća vidi more, Vezuv, Iskija, Kapri; zaustavimo se, gledamo, pođemo, osvrnemo se, opet stanemo i tako prođe nam i dan. Da ništa nismo videli u Neapolju i što je ruka čovečja stvorila, videli smo ono što je priroda stvorila: videli smo Neapoljski zaliv i – videli smo mnogo!

Vrlo brzo Ljubomir Nenadović menja glavnu tematiku svojih pisama:

Neću ti pisati  o ljepoti Neapolja i njegovog zaliva, ali  ovdje sam naišao na jednu važnu i divnu znamenitost. Ovdje je  vladika crnogorski i o njemu ću ti, od sada, pisati više nego o cijeloj Italiji…

A o obilascima Rima sa vladikom, ovako je pisao:

U Rimu poslužilo je vladiku i dobro vreme i dobro zdravlje. Otkako smo ovde, niti je bilo oblačnoga dana, niti se vladici vraćao kašalj. Pored svega mnogoga hodanja i voženja, nigda se nije potužio da je umoran, ili da nije mogao spavati. U Neapolju mnogo je noći zbog kašlja proveo sedeći u stolici. Gledanje znamenitosti po Rimu vrlo ga zanima. Crkvu Svetoga Petra sam je premerio koracima i kazao mi da zapišem. Ima dužine sto osamdeset četiri, a širine sto četrdeset koraka. Kad smo izvan Rima jednom u polju bili, i toliko koraka premerili i označili nismo mogli verovati: tako mnogo prostora zauzme čitava njiva.

Isidora svoja Pisma iz Norveške započinje pričama iz nordijske mitologije i vraćaće im se s vremena na vreme da nam opiše prirodu i ljude ove neobične zemlje. Pre čitanja ovih pisama, treba imati na umu da je pre jednog stoleća Norveška budila neke drugačije asocijacije nego danas, pa ne treba da nas čudi što Isidora o njoj piše kao o zemlji siromašnih i napaćenih ljudi:

Pitaćeš me: da li mi je teško u zemlji kamenja, leda i siromašnih ljudi? Pitaćeš me: zašto sam opet na severu kad ima krajeva gde se gazi cveće, gde sunce i stenu može da užari, i čoveku pravo u srce sija.

Zašto!

Zato što volim muku i anatemu. Volim kad uspropnice treba skakati za svaku mrvicu života i uspeha. Volim kad čoveka iz dana u dan glođe neki strah, a čovek se ume isceliti; kad mu aveti svaki dan nešto uzmu, a on se ume odreći. Volim onoga koji kamen ore, a ipak ima hleba.

Ove dve putopisne knjige ne samo da liče, već se i prožimaju, pa u Pismima iz Norveške nailazimo i na ovaj citat:

Svi turisti idu uglavnom utabanim putevima, i domoroci ih napamet znaju, i dobre volje im pričaju svoje hronike i istorije. A mi, pobogu kao Ljuba Nenadović – kome se Njegoš rugao – odmah pisaljku, i zabeležimo.

Svakakve zanimljivosti nam je Isidora ispričala u svojim pismima, a evo ponešto i o norveškoj ženi s početka 20. veka:

Ali neobična norveška priroda ne pokazuje se uvek u grandioznim, patetičnim ili tragičnim pojavama. Ona proviruje u mnogim čisto ekonomskim nevoljama koje su i odvratne, i u mnogim socijalnim pojavama koje su interesantne a često i smešne.

Takva jedna pojava u Norveškoj to su mnogobrojne stare devojke. … Norveška žena je možda od svih žena najviše slobodna, najviše žena-radnik i žena-čovek. Ona nam izgleda najzrelije u svojoj slobodi, i, koliko je to mogućno, najozbiljnija u svom čoveštvu.

Iako ste vrlo verovatno na ove knjige naišli kao deo lektire, iskrena je preporuka da im se vratite i ponovo otkrijete neverovatne opise predela i ljudi. A u komentaru nam slobodno pišite čiji stil i koja zemlja vam se više svidela 🙂

Ono što se više ne piše

Čini se da su sa dolaskom 21. veka izumrla pisma, bar u onoj svojoj tradicionalnoj formi: na papiru, u koverti, na koverti marka, na poleđini adresa pošiljaoca. S druge strane, čini se da nikad nije bilo više objavljenih pisama i prepiski. Ne pamtim kada sam poslednji put napisla pismo, ali zato ih čitam naveliko. I to ne makar kakva pisma, već ona koja su iza sebe ostavili najveći.

Kako je tema preobimna, odlučila sam da vam malo po malo predstavljam čuvena pisma. Danas ću vam pisati o dva pisca i dve ljubavne priče, naoko potpuno različite.

Pisma_Mileni_Franc_KafkaFranc Kafka i Milena Jesenska upoznali su se u oktobru 1919. godine a sreli se svega nekoliko puta posle toga. Ipak, to je bila jedna od najstrastvenijih ljubavi dvadesetog veka. Iz njihove dvogodišnje prepiske nastala je i knjiga Pisma Mileni koja se čita gotovo poput ljubavnog romana. U Kafkinoj se svakoj rečenici oseća opčinjenost Milenom, kao i književna nadahnutost koju je ona očigledno budila u njemu. Čini se da je tridesetogodišnji Kafka postao zavistan od Mileninih pisama koja u njemu bude čulnu i stvaralačku strast. Možda baš zato Kafka često odluta i u patetiku, te Mileni piše o svojim zdravstvenim nedaćama: grudobolji i nesanici. Bolećivog Franca dodatno je potresalo što voljenoj, ali udatoj Mileni ne može da piše otvoreno i bez bojazni da će neko otkriti njegova pisma. Nakon dve godine razmenjivanja pisama punih strasti, Kafka odlučuje da prekine prepisku jer shvata da njih dvoje nikada neće moći da budu zajedno:

   Malo ima izvesnih stvari, ali među njih spada i ta da nas dvoje nikad nećemo živeti zajedno, u istom stanu, jedno uz drugo, za istim stolom, nikad, čak ni u istom gradu. Skoro bih rekao da mi se to čini toliko izvesno kao što je izvesno da sutra ujutru neću ustati i neću otići u kancelariju.

I tako je okončana jedna od najuzbudljivijih ljubavnih prepiski:

  Nema zakona koji bi zabranjivao da Ti opet pišem i da Ti zahvalim na tom pismu u kome se možda nalazi najlepše što si mogla da mi napišeš, reči: „Ja znam da me Ti…” Ali inače se već odavno slažeš sa mnom da sad više ne treba jedno drugom da pišemo; samo je slučaj što sam upravo ja to prvi rekao, isto tako se moglo desiti da Ti to kažeš. A pošto mislimo isto, nije potrebno objašnjenje, zašto je bolje da ne pišemo.

Više o velikoj ljubavi Franca Kafke pročitajte u Politikinom zabavniku.

pisma_jeleni_vvMihail Afanasijevič Bulgakov upoznao je Jelenu Sergejevnu Šilovsku krajem 1929. godine. Ona se tada zaklela da neće izlaziti iz kuće, odgovarati na njegove pozive niti primiti makar i jedno njegovo pismo. Nakon godinu i po dana Jelena je izašla iz kuće i srela, ni manje ni više, Bulgakova! Bila je to ljubav takva da je Jelena ubrzo napustila muža i svoja dva sina da bi postala treća žena Mihaila Bulgakova, proganjanog, zabranjenog i siromašnog pisca.

Bulgakovljeva pisma koja su objavljena u knjizi jednostavnog naslova Pisma Jeleni nisu ni približno strastvena kao Kafkina pisma Mileni, ali ona nose jednu drugu vrednost. Naime, Bulgakov svojoj voljenoj piše o pisanju najčuvenijeg svog dela: Majstora i Margarite. Mihail je ovo delo počeo da piše 1928. a nastavio s pisanjem nakon što je upoznao Jelenu koju je ovekovečio u liku Margarite. Iako se ponekad čini da je Bulgakov škrt na rečima, ne propušta da u gotovo svakom pismu iskaže ljubav i brigu za svoju bolesnu suprugu. Dovoljno je setiti se da je Jelena spasila dela svog muža od zaborava i svojom upornošću nam omogućila da danas čitamo jednog od najvećih ruskih pisaca dvadesetog veka, pa da ova pisma postanu uzbudljivo svedočanstvo jednog stvaralačkog žara. Treba spomenuti i da je Jelena ta koja je u poštansko sanduče spustila čuveno pismo vrhovnoj vlasti o kome ćemo nešto više reći u jednom od narednih tekstova.

A evo i šta je Jelena napisala o razdvajanju od muža i dece zbog čuvenog pisca:

Bila sam žena generala Šilovskog, divnog, plemenitog čoveka. Bili smo ono što se naziva srećna porodica: muž na visokom položaju, dva lepa sina. Uglavnom, sve je bilo fino. Ali, kad sam upoznala Bulgakova, znala sam da je to moja sudbina, i to uprkos svemu, uprkos neizrecivo teškoj tragediji razdvajanja od dece. Brzo, neuobičajeno brzo, pokazalo se da je to ljubav koja će trajati celog mog života.

Ovo je priča o dve udate žene zaljubljene u dva velika pisca. Jedna je imala hrabrosti da napusti porodicu, a druga je odlučila da ne podnese tu žrtvu. Obe su ostavile velikog traga kako u životima, tako i u delima slavnih pisaca.

Ukoliko ste zaljubljena duša željna romantike, a pomalo i patetike, uzmite u ruke Pisma Mileni koja nam u prevodu Jovice Aćina donosi Službeni glasnik. Ako ste pak obožavalac dela Bulgakova, latite se knjige Pisma Jeleni koju je objavio Bukefal. Obe ove knjige naći ćete u našem šarenom prostoru 🙂