23 питања са Александром Танурџићем

С обзиром на чињеницу да је књига Уста ми пуна вишања, од пре две недеље када је стигла на наше полице па до данас најпродаванији наслов код нас, решили смо да наша чувена двадесет и три питања поставимо њеном аутору – Александру Танурџићу. Да не дужимо превише, баците се на читање одговора, свашта интересантно ћете сазнати 🙂

Фото: Сара Мунижаба

Зашто писање?

Није да сам бирао, а није ни да нисам. Опробао сам се на разним „сценама“, а на овој ћу се, како ми се чини, задржати. Испуни се глава свим и свачим и мора то некако изаћи, а папир трпи свашта.

Опиши укратко свој процес писања?

Ух, тај процес и мене сваки пут изненади, што ће рећи – немам га, бар није устаљен. Морам ти признати да ме је мање-више страх ових питања, читам стално о писцима који устају увек у исто време, шетају, трче, шта све не раде и онда знају да су спремни, убацили су се у то расположење. Ја никако да ухватим неки такав ритам, али рецимо да има неких ствари које се понављају: увек је ноћ (не романтизујем, стварно, дању бих радио нешто друго), увек прво гледам у ту празну страницу, слушам дивне звукове ноћи (е сад романтизујем), попушим срамотамерећиколико цигарета и крене то само од себе (мало сутра само од себе).

Савет за писце на помолу?

Ако се већ јавила идеја, стварно је глупо да одустанете. Кад сте већ дошли до четрдесете стране (тад обично кажете све што сте хтели), вратите се уназад ако је запело, запалите цигару (како то мислиш не пуше сви писци?), крените од оне прве реченице и лагано ка последњој – писање је маратон.

Како је настала књига „Уста ми пуна вишања“?

Има нека изрека (не знам ко је рекао, ни када, нити да ли баш овако иде), каже педесет књига прочиташ, педесет и прву напишеш, а ова моја ми се јављала фрагментарно и на један гадњикав начин. Прво ми се јавио ножни палац попа Љубе, али баш јасно и до детаља, па сам одатле и кренуо: ко је тај поп? шта хоће? какав је? ко прича о њему? У принципу, сви који су икада сели са идејом да напишу нешто имали су жељу да кажу шта их мучи, да поставе нека питања, да размотре свет у који су доспели, само су то урадили на папиру и уобличили у неку књижевну форму.

Имаш ли омиљеног књижевног лика? Зашто баш тај?

Имам, имам, како не. Открио сам га са неких четрнаест година и био је својеврсна улазница у свет књижевности (баш сам се упетљао), а у питању је – Доријан Греј. А зашто, не бих могао сувисло склопити тај разлог. Рецимо да сам у њему видео (у целом роману, уосталом) сажетак целог једног света, и лепоту и окрутност, пут од човека до демона, грех и искупљење, лепоту и пропадање. Ма свашта сам доживео читајући га, а осим тога он ме је одвео даље, од Демијана и Холдена преко Мишкина, Ставрогина, ултимативних ликова Љевина и Ане до ових наших домаћих какви су Санди (Циганин, ал најлепши, Кристијан Новак) или Ваљаревић у Дневнику друге зиме.

Где тражиш инспирацију за писање?

Није баш да сам сто посто сигуран да тако нешто уопште и остоји. Немам тренутно инспирацију углавном се може превести као – мрзи ме да пишем ових дана. Више су то ситни окидачи којима усмеравамо сопствену идеју, а они су свуда и сами се јављаљају без реда и закона и не трају дуго. Одлична је вежба отићи на неко место са много људи и просто смишљати приче о њима, посматрати им покрете, начин на који седе, у ком положају, само наравно, не тако очигледно, танка је нит између посматрача и језивкастог воајера. Остало је истраживање централне теме и прича се сама размота.

Шта је било питање?

Опиши нам место где пишеш?

Ништа егзотично, у питању је под, патос, тепих. Тако сам и учио. Окружим се белешкама (они случајни окидачи), пепељаром, шољом у којој кафе не сме зафалити, цигаретама и пишем. Тај неудобан положај ме држи будним и концентрисаним и пишем док се не укочим – тако знам да је довољно.

Шта ти се највише свидело током писања ове књиге?

Свидело ми се то како се на моје очи сви планови руше, тај тренутак када се ликови отргну контроли, добију сопствену вољу и живе свој живот, а ја тако идем за њима и пратим их шта раде. Необично је што се константно у току писања налазимо у нечијем уму, нашем, али не толико и сва та осећања која се проживљавају кроз ликове…

Откриј нам тајну једног лика, али не и радњу књиге…

Нема ту много тајни, али рецимо да тајну за оне који буду читали (или су већ прочитали) могу формулисати овако: Када сте последњи пут стварно видели Јакова?

Аутор си и неколико кратких прича, на пример „Никад и сад“ или „Принцип круга“, да ли постоји нека повезаност са њима и романом?

Па не, не бих рекао да су повезане, бар не тематски, више су стилски блиске, у смислу да би се могло схватити да су и приче и роман од истог аутора – ја се служим тим такозваним лиричним стилом, најпријатније ми је тако.

Опиши нам начин настајања корица. Да ли су ти битне? Колико учествујеш?

Па с моје стране процес се огледао у нестрпљењу и ишчекивању да их коначно угледам. Све заслуге када су корице у питању припадају Соњи Бајић и мислим да сам један од ретких срећника којима се указала част да му баш она ради корице. Све ће вам бити јасно кад погледате било шта што је Соња урадила, јединствено је, препознатљиво, па биле то корице књига, календари, принтови, разгледнице, ма све. Сећам се, послала нам је прву верзију, као неку пробну варијанту и то је било то, није се морала враћати нити мењати било шта.

Радиш ли сада на нечему?

Ма увек ја нешто пискарам, преслажем, смишљам, али док се неки нови „палац“ не јави, џаба ми све. Мислим да сам се тренутно препустио уживању у Вишњама и њиховом животу ван мене. Идеја је да се од њих направи сценарио (као неки сок од вишања), па би од јануара требало активније порадити на томе у са радњи са једном невероватно талентованом режисерком, Соњом Ракић и срећно нам обома.

Којег писца посебно волиш?

Мислим да немам само једног, како кад ми ко прија, али рецимо да највише волим Толстоја (сад то сигурно звучи претенциозно), највише уживам док га читам, па за њим Дарел, Ваљаревић (неизоставан је), Елена Феранте и Кнаусгор, не знам, иде листа, има их много.

Са којим уметником би разговарао?

Било би интересантно наћи се у друштву Ларса фон Трира из очигледних разлога.

Шта тренутно читаш?

Читам На Земљи смо накратко предивни, Оушна Вуонга и свакако бих вам препоручио да обратите пажњу на ову књигу.

Колико полица за књиге имаш у кући?

Немам ниједну, више су то књиге по ћошковима моменти и горе на ормамру, али лепо сложене.

Осим што пишеш имаш ли још неко занимање?

Јој, камо среће да ми је писање једино занимање, или бар занимање, као неки слободни уметник, што није случај, али се не жалим јер ми се посао у сваком случају своди на књиге, било да их продајем или читам нешто што ће потенцијално бити објављено.

А неки хоби?

Највише слободних сати ми одузме рукомет. Не знам колико је хоби кад сам на тренингу четири пута недељно и викендом имам утакмице, али да, из љубави стојим на голу и питам се да ли сам нормалан, али упорно не мрдам и обожавам ту сумануту позицију голмана и МРК Славију и сву браћу из клуба. Ето, мало заокрета и епског заноса. А кад не радим то онда гледам Челси што није увек забавно.

Откриј нам неку тајну о себи?

Не знам географију, али баш ништа.

Омиљено место у граду?

Једна једина јединствена књижара Мост!

Где читаоци могу да нађу и купе твоју књигу?

У Новом Саду у Мосту и свим Делфијевим (Лагуниним) књижарама (не само у Новом Саду, има је и у Београду и Сомбору, могуће и у другим градовима) и у Bookastoru. То су места која ја знам, а увек има и онлајн опција.

Да ли могу да те прате путем социјалних мрежа?

Имам инстаграм и фејЗбук, _stefan_jakov_  или просто Александар Танурџић.

Кафа или чај?

Кафа, што јача, што црња, што горча и што домаћија… 🙂

Lenu i Lila osvojile svet; ko zna, zna; a ko ne zna, brzo u Knjižaru Most da sazna

IMG_4060
prvi deo

Mnogima je već poznata čuvena Napuljska priča o Eleni i Lili.
Ovog meseca toj priči došao je kraj, objavom poslednjeg, četvrtog dela,
„Priča o izgubljenoj devojčici“, (prva slika), koju su verni fanovi nestrpljivo čekali. Ono što možda ne znate ( a sigurno znate) je da HBO u oktobru izbacuje seriju o našim glavnim junakinjama koje su osvojile svet. Sa ovom dobrom vešću, svi kod nas u knjižaru po četvrti deo, da ga pročitate pre nego što izađe i na malim ekranima.

IMG_4061
drugi deo

U slučaju da ste, nažalost, jedni od onih koji se nisu upoznali sa ove dve dame i njihovom pričom, ne očajavajte, još uvek nije kasno. Kod nas su sva četiri dela, dobro zbrinuta i čekaju vas.
Kratak opis zašto biste trebali da se odlučite na njih :
Jednostavno je ovaj serijal Napuljskih priča knjiga/e godine, ispraćena u ogromnom broju, ne samo zbog prevelikog uzbuđenja od strane svih, već i zato što je priča fenomenalno upakovana. Sve u jednoj knjizi, onako čitljivo, uzbudljivo i dirljivo. Mislim da se u ovim romani svako može pronaći u jednom od likova, i ne samo to, nego i proživeti ih sa njima isto. Rečenice vuku jedna drugu, i stranica za stranicom leti pri čitanju. Ovo je jedna priča o životu i svim njegovima oblicima, smeštena u prelepoj Italiji, 60tih i 70tih godina, i jedna je od onih koje se ne zaboravljaju i kojima se vraćamo za lekcije i savete, i koju nikad ne prestajemo da preporučujemo.
Ovo je Lenina i Lilina priča, koja bi trebala da bude klasik našeg doba.

IMG_4064
treći deo

Nemam ništa više da dodam, osim, da od srca, iskreno, preporučujem svakome ove knjige. 

Ni dana bez retka (ili: Uvek se nađe malo vremena za knjigu)

Nulla dies sine linea po predanju je izgovorio slikar Apeles tvrdeći kako svaki dan povuče barem jednu liniju na svojoj slici. Danas se ova izreka koristi u značenju da svaki dan treba nešto uraditi, a mi vam njome poručujemo da svaki dan pročitate makar jedan red neke knjige.

Lagano prolaze odmori i vraćamo se svojim svakodnevnim obavezama i sve manje imamo vremena za čitanje. Ipak, verujem da svako može da izdvoji pola sata dnevno i započne knjigu koju je odavno hteo da pročita. Ako ne možete da izdvojite mnogo vremena, uzmite neku knjižicu, neki romančić koji ćete uspeti da završite za nedelju dana čak i ako čitate samo desetak stranica dnevno i čitajte gde god stignete: u gradskom prevozu, u čekaonici kod lekara, u WCu. Knjige koje vam danas preporučujemo su tolike da vam uvek mogu biti u torbi. Romančić ne mora nužno biti neki petparački šund. Uzmite Orvelovu Životinjsku farmu ili Saramagov nezavršeni roman Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače koji ima svega četrdesetak strana a uz njega idu i veoma interesantni odlomci iz piščevog dnevnika koji su u vezi sa nastankom ovog romana. Tako ćete za nekoliko dana čitanja po, recimo, pola sata dnevno pročitati jedan lep, doduše nezavršen roman, saznaćete nešto o nastanku i razvitku ideje za pisanje romana i osetićete se ispunjeno.

Ako vas još nismo ubedili da se čitati može i kad se nema vremena, probudite dete u sebi uz Malog princa koji se može pročitati za svega 3 sata. Čitajte samo 20 minuta svaki dan i završićete ga za manje od 10 dana u najgorem slučaju. Nije nemoguće, zar ne? Kratkih a dobrih romana ima mnogo, a gde su tek priče koje se mogu čitati na preskok ili samo pojedine.

Lako je reći „Nemam vremena da čitam Hesea.“, ali Hese je napisao i Knulpa od svega 95 strana. Dok vas Stilske vežbe Remona Kenoa možda inspirišu da i sami nešto napišete, a sigurno će vam otvoriti oči i otkrićete koliko načina postoji da se iskaže ista priča. A oduzeće vam doslovno samo sat vremena. Pa tu je i Sanjar Ijana Makjuana, savremenog britanskog pisca jake imaginacije. U Antologiji Antić pronaći ćete svoje omiljene prozne i lirske tekstove. A poezija može da se čita pesmu po pesmu. Tu je bar izbor šarenolik – od ruskih pesnika poput Cvetajeve i Ljermontova iz Orpheusove edicije Istočno nebo, preko Rilkeovih Soneta i elegija Puste zemlje T. S. Eliota u izdanju Malog vrta pa sve do domaćih pesnika poput Laze Kostića, ili ako ste baš raspoloženi za nešto modernije, tu je zbirka pesama Feđe Dimovića (Beogradski sindikat) pod nazivom Trag čoveka u izdanju novosadskog Prometeja.

Sve to zaista ne oduzima mnogo vremena, a donosi mnogo – sa svakim čitanjem upoznavaćete nove likove, zaljubljivati se u njih ili ih mrzeti. Sa svakom završenom knjigom ostajaće vam misao koja će vas inspirisati ili naterati da razmislite o sebi, o svetu.

I zato ne dopustite sebi ni dan bez (pročitanog) retka.

Do sledećeg čitanja, pozdravlja vas Most.

Sve pomenute naslove možete naći u našoj knjižari 😉


Veliko Prometejevo sniženje u Mostu!

Želeli smo da vam pružimo veliki izbor jeftine a kvalitetne literature za čitanje na plaži, zato smo spremili veliko letnje sniženje Prometejevih naslova kod nas u knjižari. Ponudu naslova možete videti ovde ali vam preporučujemo da nas posetite, osvežite se u našem prirodnom hladu u podrumu, a uz kupovinu dobijate i šoljicu kafe! :)Da li ste već čitali poeziju na plaži? Ako niste, preporučujemo vam Antologiju poezije američkih crnaca ili neku drugu antologiju poezije u izboru Dragoslava Andrića. Sve njegove antologije su sada samo 300 dinara, pa ćete za zaista male pare dobiti kvalitetnu poeziju u tvrdom povezu kojoj ni pesak i sunce ne mogu ništa!

Ako ste više raspoloženi za beletristiku, tu je zaista velik izbor romana. Za one koji su diplomirali, ili tek treba, na književnosti, tu je zanimljiv roman Alesandra Karere Čudesan život diplomiranih književnika a iz iste edicije tu su i Dnevnik prevarenog čoveka La Rošela, zatim dva romana Borisa Vijana, ali i romani domaćih pisaca: Tajna italijanske grofice  Slobodana Ćulibrka ili GUBIO – knjiga doušnika Dušana Šimka. Svi ovi naslovi se kreću od 150 do 650 dinara.

Za one koji žele da se na odmoru povežu sa svojim unutrašnjim bićem i nauče nešto o snovima, spremili smo naslove čuvenog Ivana Nastovića o snovima, kao i dve knjige o ljubavi: Brak je mrtav, živeo brak Alfreda Gugenbila i Ljubav Petera Laustera.

Imamo i nešto za naše Vojvođane – iskrene priče iz našeg kraja koje su izašle iz pera nastavnice hemije Milene Šurjanović. Njene knjige možete kupiti za samo 300 dinara!

Naravno, naslova na sniženju ima još. Dođite i opskrbite se štivom za letovanje, popijte kafu i družite se u najprijatnijem podrumu u centru grada.

Voli vas vaša knjižara MOST